Stihovima Duška Trifunovića započinjemo priču o neverovatno retkoj pojavi. Reč je o ljudima koji se mogu nabrojati na prete jedne ruke, a koji su preživeli pad iz aviona – bez padobrana.
Od Aristotela do danas naučnici se neprekidno bave gravitacijom i njenim efektima. To je posebno važno u vojnoj struci, gde je ona veoma važan faktor u izračunavanju mnogih efekata kako ponašanja ljudi, tako i iskorišćenosti materijalno-tehničkih sredstava.
Kada je slobodni pad čoveka u pitanju, nema mnogo mistifikacije, pa se zna koje su bezbedne brzine i visine kako za padobrance, tako i za one koji to nisu. Forenzičari su, na osnovu brojnih istraživanja i vivo-eksperimenata sa životinjama odgovarajuće težine utvrdili bezbedne visine pada.
One su individualne, jer čovek može da strada i ako padne u nesvest, tako što će nekim od vitalnih delova tela udariti u opasnu prepreku. Smatra se da već pad od 15 metara i naviše donosi tragičan ishod. Tako kažu ISS (Injuru Severity Score) i AIS (Abbreviated Injuru Scale) gde se može videti i skala razmera težine, visine i ubrzanja, pa i tragičnih ishoda.
Međutim, šta se dogodi kada se ukrste na istom mestu gospodin Slučaj i drugi Njutnov zakon, pri tom garnirani srećom? U ovom kraćem istorijskom osvrtu bavićemo se izuzetno retkim pojavama – ljudima koji su iskočili (ili ispali) iz aviona bez padobrana i ostali živi! Da, ima i takvih.
Malo ih je, naravno, srazmerno tačnim naučnim procenama i proračunima, ali ih ima dovoljno za jednu uzbudljivu priču. Do sada je zabeležano i dokumentovano pet takvih slučajeva, od kojih su tri interesantna za vojno-tehnički portal. No, krenimo redom.
Verovatno najpoznatiji slučaj dogodio se Nikolasu Stefanu Alkemejdeu (Nicholas Stephen Alkemade, 10.XII 1922-22. VI 1987) koji je bio repni strelac u RAFU. On je preživeo slobodan pad s visine od 5.490 metara (18.000 stopa) iz aviona iznad Nemačke.
Kako se to dogodilo? Alkemejd, koji je tada imao 21 godinu, bio je jedan od sedam članova posade. Vraćajući se 24. marta 1944. godine avionom ”Avro Lankaster B Mk II”, DS 664, koji je pripadao 115. eskadrili RAF, posle masovnog napada grupe od 300 bombardera na Berlin, njega je istočno od Šmalenberga napao noćni lovac ”Junkers Ju 88”.
Njime je upravljao kapetan Hajnc Reker iz Druge noćne lovačke eskadrile ( ”Nachtjagdeschwader 2”). Bombarder je bio teško oštećen i posada je počela da ga napušta padobranima. Međutim, pošto je njegov padobran izgoreo, a uski hodnik prema delu gde je bila posada i rezervni padobran blokiran, Alkemejd je rešio da iskoči, umesto da sačeka neminovni kraj u srušenom bombarderu.
Svakako bi kraj bio isti, međutim, ljudski razum i reakcije su često nepredvidljive i – neobjašnjive. Zašto je on izabrao slobodan pad, to je pitanje ne samo za njega, već i za psihologe i druge veštake. Da, tako bi bilo da je sve po zakonima fizike i logike, ali, kao što vidimo u njegovom slučaju, to se nije dogodilo. On je preživeo! Kako se to uopšte desilo?
Došlo je do neverovatne slučajnosti: mogli bismo njegov pad uporediti s doskokom letača na skijaškim skokovima i letovima. Slučaj i sreća su tako udesili, pa je on iskočio u sudbinskom delu sekunde, da bi dodirnuo zemlju obraslu borovima i pokrivenu visokim snegom, na padini pod najboljim uglom. Za njega – idealnim.
On je, slikovito rečeno, skliznuo niz planinu kršeći grane borova. Sneg je učinio ostalo, pa je on, uverivši se da je živ, najpre proverio rad kičme. Pomerao je ruke i noge i konstatovao je da je samo jedno stopalo bilo uganuto. Šta se dogodilo s posadom? Bombarder se srušio u plamenu i tada su stradali pilot Džek Njumen i još tri člana posade.
Sahranjeni su na ratnom groblju u Hanoveru u skladu s ratnim pravom i običajima, jer su sličnu sudbinu imali i mnogi nemački piloti iznad britanskih ostrva, pa su se Nemci držali toga.
Alkemejd je zarobljen i tu počinje drugi deo njegove avanture. Umesto da ga ispita Abver ili vojna policija, što je bio rutinski postupak s obzirom na brojnost zarobljavanja pilota posada tokom rata, to je uradio Gestapo. Razlog je bio očigledan. Kada je srećnik objasnio Nemcima kako je ostao živ iskočivši bez padobrana, islednici su bili ubeđeni da je on deo neke tajne misije i da je negde zakopao padobran.
Međutim, pedantna policijska istraga na licu mesta, kada je pregledan kompletan avion i na osnovu delova opreme i oznaka utvrđeno tačno činjenično stanje, nepobitno je utvrdila da je to što je on naveo istina! Ustanovljen je i put njegovog prizemljenja, na njemu su nađeni tragovi iglica bora i Nemci su mogli da konstratuju istinu, da su se susreli s prvim takvim slučajem u istoriji.
O tome je sam Alkemejd dobio i unikatnu potvrdu od strane Gestapoa, a potom predat nadležnim organima i kao ratni zarobljenik oslobođen u maju 1945. godine. Posle rata bio je povremeno meta novinara. RAF ga nije zaboravio. Januara 2020. godine 115. eskadrila ”Vitering” izglasala je da se njena zgrada nazove po njemu ”The Alkemade Building” u čast tog neverovatnog slučaja.
Možda ste na našem portalu već čitali tekst ”Skok iz ispravnog aviona”? U tom tekstu bavili smo se i ruskom praksom (retkom, ali izvođenom i dokumentovanom), da se s male visine iskače bez padobrana u dubok sneg. Slučajnost je da se ovoj retkoj pojavi kojom se tekst bavi pridružio i Sovjet, ali eto, veliki Istočni front zabeležio je i taj slučaj. Nijedan Nemac nije imao tu sreću da uđe u ovakvo malobrojno društvo.
Rus Ivan Mihailovič Čisov (Иван Михайлович Чиссов, 1916-1986) bio je navigator 98. puka dalekog dejstva (ДБАП), kasnije preimenovan u 752. puk iste namene). Padobran mu se nije otvorio i letač je sa sedam hiljada metara pao i ostao živ. Kako se to dogodilo?
Eskadrila u kojoj se nalazila posada pilota N. P. Žugana na avionu ”DB-3f” poletela je 25. januara 1942. godine da bi dejstvovala po železničkom čvoru na Varšavskom pravcu. Tamo su bile velike koncentracije ljudstva i tehnike Nemaca. Kada su izvršili zadatak, krenuli su nazad u bazu. Međutim, sustigli su ih meseršmiti.
Posle nekoliko pogodaka sovjetski avion je izgubio kontrolu, pa je kapetan naredio da posada napusti avion. Odazvao se samo navigator jer je radista (strelac istovremeno) bio smrtno ranjen. Ivan Čisov je iskočio iz aviona na oko 7.000 metara. Nikolaj Žugan je avion usmerio i kasnije, sa 5.000 metara i on iskočio.
Svedoci ove vazdušne bitke bili su konjanici generala P.A. Bjelova i oni su pojurili ka mestu pada avijatičara. Našli su Čisova s neotvorenim padobranom na dnu duboke, snegom prepune jaruge. Pokazalo se da je navigator živ i uskoro se osvestio. I on je imao sreće, kao njegov engleski kolega. Iskočio je u pravom trenutku, a pao je u ogroman smet, a zatim se dugo klizao po kosini koju je on napravio.
Prvu pomoć ukazao mu je zaprepašćeni bolničar medicinsko-sanitetskog bataljona, M. A. Brehov. Povrede kostiju i organa bile su ozbiljne i Čisov je poslat u frontovsku bolnicu gde je hirurg Jakov Vjenamovič Gudinski obavio nekoliko složenih operacija.
Kada se oporavio, Čisov je tražio da nastavi borbene letove, međutim to mu nisu dozvolili. Umesto toga, poslat je u školu za navigatore. On je do kraja rata poduvačavao nove navigatore, prenoseći im borbeno iskustvo.
Posle rata završio je Vojno-političku akademiju ”V. I. Lenjin” i posle prevođenja u rezervu u činu potpukovnika postao je propagandist u Centralnom domu Sovjetske Armije ”M.V. Frunze”. Često je posećivao školu navigatora u Rjazanju gde se susretao s nekadašnjim učenicima.
Ovoj dvojici pridružio se i Alan Judžin Megi (Allan Eugene Magee, 1919-2003), vazduhoplovac SAD. On je preživeo pad sa 6.700 metara (22.000 stopa) iz leteće tvrđave ”B-17”.
Ubrzo posle napada na Perl Harbur Megi se prijavio Vazduoplovnim snagama SAD (Unitet States Air Forces) i bio je raspoređen na dužnost strelca u donjoj kupoli ”B-17”. Dana trećeg januara 1943. godine njegov avion ”B-17F-BO, 41-24620” koji su oni nazvali ””Snap! Crackle! Pop!” (neprevodiva igra rečima, znači otprilike – pucaj, lomi, rasprši), kao deo 360. eskadrile, bila je na zadatku dnevnog bombardovanja nad Sen Nazerom u Francuskoj. Megiju je to bila sedma misija. Tada su ih napali nemački lovci.
Najpre su oštetili njegovu kupolu i morao je da je napusti i pređe u trup, a zatim je otkrio da mu je padobran beskoristan jer je bio pocepan dejstvom neprijatelja. Jedan hitac pokidao je i deo desnog krila što je dovelo do pada aviona u kovit.
Megi, dok se premeštao iz odeljka za bombe ka radisti, izgubio je svest usled nedostatka kiseonika i ispao je iz aviona. Padao je gotovo sedam hiljada metara kada je udario u stakleni krov železničke stanice Sen Nazera.
Kako i kome objasniti da je taj stakleni krov ublažio njegov pad i spasao mu život? Spasioci su ga našli na podu stanice. Odnesen je u zarobljenički logor gde mu je obezbeđen medicinski tretman. Uz nekoliko preloma, teških oštećenja nosa, oka, pluća i bubrega, skoro odsečene desne ruke, on je ostao živ – i u komadu.
U časopisu ”Smithsonian” 1981. godine priča o njemu ušla je prvih deset najneverovatnijih priča o preživljavanju u Drugom sv. ratu. S pravom, reklo bi se. Za razliku od svoje dvojice kolega iz ovog teksta, on nije imao sneg kao saveznika.
Nije direktan predmet teme, ali navedimo da su se ovoj dvojici pridružile i dve dame, posle rata. Julijana Margaret Beate Kepke (Juliane Margaret Beate Koepcke), rođena u Limi (Peru) bila je jedina preživela u katastrofi čartera ”Lokid L-188 Elektra” 24. decembra 1971. godine.
Kada je avion pao s visine od 3.000 metara (9.842 stopa) u tropsku džunglu, ona, koja je tada imala 17 godina, devet dana se probijala kroz duboku džunglu, bez obzira na ozbiljne povrede i lom karlične kosti.
Međutim, ”svetski rekorder” je svakako Vesna Vulović (1950-2016) koja je preživela pad s 10.160 metara (33.333 stopa) visine na letu JAT Flight 367, u blizini mesta Srbske Kamenice u Čehoslovačkoj.
To se dogodilo 26. januara 1972. godine, a forenzičari su utvrdili da su putnici i avion ”DC-9/30” bili žrtva diverzije izazvane eksplozijom podmetnute naprave.
Vesna je provela nekoliko dana u komi, a zatim i više meseci u bolnici na oporavku. Ona je ušla u Ginisovu knjigu rekorda i postala za kratko vreme i ”junak” crnohumornih viceva u raznim varijantama. Njoj i njenoj porodici svakako ništa nije bilo smešno.
