Neostvarni snovi: Svetlost dana hrvatskog tenka M-95 Degman ugledala samo dva primerka

Ovaj tenk je još jedan od, nažalost, brojnih dokaza šta može da učini nejedinstvo, netrpeljivost, pa i patološka mržnja. Brzina i kvalitet kojom smo mi razvijali licencu jednog sovjetskog tenka bila je impresivna.

Jugoslovenska industrija pokazala je da može da ide ukorak s drugim državama, sve dok se pred nju nije isprečila omraza koja se ovde dokazuje već vekovima.

No da ovo ne bi bila iritantna istorijska priča i opomena (jer je uzaludna), posvetimo se onome čime se sajt i bavi – oružju, odnosno tenku ”M-95 Degman”.

Mnogo sistema u nekadašnjoj Jugoslaviji (FNRJ, SFRJ), nastalo je kao rezultat licence ili kopiranja. Naravno da je i to bilo uspeh, jer znamo mnogo slučajeva (pisali smo o njima) gde neke države nisu mogle ni licencu da naprave kako treba.

Naših, originalnih rešenja je toliko malo da zaslužuju posebnu temu. Pošto smo više decenija koristili tenkove ”T-54 i ”T-55”, pa čak i ”T-34”  koji je predstavljao gotovo trećinu našeg tenkovskog parka, jugoslovensko rukovodstvo je, po običaju sa zakašnjenjem, rešilo da unapredi tenkovski park novim modelom.

Posle niza ispitivanja formalnog karaktera, rešeno je da to bude sovjetski ”T-72M”. On je u serijsku proizvodnju ušao 1973. godine kao tenk treće generacije. Prva ga je dobila elitna Tamanjska divizija locirana u Moskovskoj oblasti.

Najpre su ga licencno proizvodile Poljska i Češka, već iskusni proizvođači (mi smo, posle početne sovjetske serije, nabavljali tenkove poljske i češke licence) a zatim i ostale zemlje VU.

U Iraku je, usled loše sklapane varijante, ”Vavilonski lav” doživeo debakl, što ilustruje onu tvrdnju da nije lako ni licencu napraviti. I oko toga je kod nas bilo mnogo problema, pa je lično Tito morao više puta da interveniše u SSSR kako bi se dobila kompletna licenca.

Ona je konačno dobijena, ali, kako smo već naveli, preko Poljske i Čehoslovačke, jer se smatralo da je sovjetska prekomplikovana.

Koštala je 39 miliona dolara s rokom od 10 godina, ili 1.000 proizvedenih tenkova. Pri tom mi nismo smeli prodavati ili ulaziti u aranžmane s drugim zemljama bez odoborenja SSSR.

Onda su nastali problemi oko lobiranja unutar zemlje jer su ”MIN” (Niš), ”Goša” (Smederevska Palanka) i ”Đuro Đaković” (Slavonski Brod) imali osnovne uslove za realizaciju. Rezultat znamo. 

Dobijena je samo konstrukciona dokumentacija, ali ne za celo sredstvo koje je proizvođeno već deset godina. Shodno tome, toliko je i zastarelo. Naši stručnjaci su se rešili da ga temeljno modernizuju i na tome se radilo gotovo sedam godina (prema drugim podacima samo pet).

Dobijeno je pažnje vredno, konkurentno, novo sredstvo koje se od originala razlikovalo za više od 60%. Reklo bi se da je to bio u suštini nov model, što se pokazalo i u praksi jer smo mi već imali neke primerke originalnih ”T-72”. 

SUV je bio savremeniji nego kod zapadnih tenkova, a njegov uzor ”T-72” nije ga ni imao, već je morao da zastaje prilikom gađanja. Štaviše, tadašnji ”Vojni glasnik” ozbiljno se bavio problemom namernog i slučajnog pogađanja pomoću tog novog SUV.

Očigledno da su zahtevi bili vrlo visoki, jer nije bilo dovoljno samo pogoditi; taj pogodak je morao da bude nameran, nastao kao rezultat uvežbanosti o ovladanosti sistemom. Na gađanjima su komisije računale samo namerne pogotke. Proizvodnja je otpočeta 1984. godine, a prvi put je široj janosti predstavljen na paradi pobede 1985. godine.

Pored ”M 84” napravljene su i varijante ”M 84A”, ”M-84K – komandni tenk”, ”M-84AB” (izvozna varijanta), ”M-84 ABK” (izvozni komandni tenk), ”M-84ABN” (izvozni tenk s navigacionim sistemom Teldiks), i tenkovi za izvlačenje ”M-84 ABI i AI”.

S obzirom na otvorenost i veze našeg tržišta, naša licenca je doživela niz uspešnih unapređenja i samo zbog relativno malih kapaciteta nije doživela veliki izvozni uspeh. Krajem osamdesetih godina dobila je novu kupolu, unapredila SUV i motor i to je bio model ”M-84 A”.

Ukupno je napravljeno 508 tenkova za JNA i oko dvesta ”M-84 AB” za Kuvajt, gde se pokazao kao atraktivan takmac na raznim internim poređenjima s drugim modelima; tako su nastale i lepe priče, pa i mitovi o tom tenku. Proizvodnja je prekinuta raspadom države 1992. godine.  

Ambicije su rasle, dok je država trajala, jer se pokazalo da naša industrija može da proizvede veoma potentno, prilagodljivo sredstvo; krajem osamdesetih godina počeo je razvoj tenka ”M-91 Vihor” koji je, raspadom zemlje, ostao u Hrvatskoj gde su u ”Đuru Đakoviću” dovršena dva komada.

Hrvati su imali želja i, tako se činilo, mogućnosti, pa su kombinujući najbolja rešenja sa ”M-84A4” i ”M-91 Vihor” napravili unapređenu verziju ”Degman”, koji je dobio oznaku ”M-84 D” sa standardnim paketom opreme za tenkove ”M-84” koji su ostali u Hrvarskoj.

Prema zastarelim podacima, tih tenkova Hrvatska je imala 62 komada, ali taj broj odavno ne odgovara stvarnosti, a novijih podataka, bar prema pouzdanim izvorima, nema.

”M-84 D” predstavljao je modernizaciju tenka ”M-84”. Dobio je izraelski reaktivni oklop, na zadnjem delu kupole montirana je korpa koja je mogla poslužiti i kao jevtina zaštita od pt sredstava manje snage, drugačije su raspoređene dimne kutije; značajno je digitalizovana oprema u koju je ubačena termovizija sa SUV ”Omega 84D” slovenačke proizvodnje, GPS i ostale novotarije.

Tada je bio predviđen motor od 1.000 KS sa automatskom transmisijom, klimatizovana kupola iz koje se PAMOM može dejstvovati bez izlaska iz kupole, itd. Uopšte, ovaj tenk je veoma ambiciozno krenuo na međunarodno tržište, pre svega očekujući od Kuvajta da se odluči za novi, značajno unapređeni model. To je bio veoma napredan sistem. 

Ovaj tenk dobio je i ime prema brdu udaljenom oko 15 kilometara od Slavonskog broda. Ubačeni su svi mogući savremeni dodaci. Sada praksa SVO pokazuje da ni to ne pomaže, ali pred domaćom i stranom publikom taj prvenac bio je i te kako hvaljen i potenciran, najavljivano je pokretanje proizvodne linije… dok nije naišao na političku aferu čemu ćemo posvetiti nekoliko reči.

Sledeći korak u modernizaciji bio je ”M-95 Degman”, odnosno ”M-95 MVT”. U razvoj tenka ”M-95”, tehnološki naprednijeg od ”M-84D”, uloženo je oko četiri miliona evra kada je njegov razvoj zaustavio (formulišući to kao preraspodelu prioriteta) Berislav Rončević, tada ministar MORH.

U celu ujdurmu bili su umešani Finci sa svojim modelom ”Patria” i koruptivnim namerama, što je posebna tema. Kako god, svetlost dana ugledala su samo dva primerka, a fabrika još uvek ne odustaje od potencijalnog pokretanja linije za potrebe svoje vojske i tradicionalnog kupca, Kuvajt.

U novi projekat ponovo je uneseno niz novosti. Ne može se reći da su ovom projektu Hrvati prišli preambiciozno ili avanturistički, jer u vreme kada su ga nudili to je bio veoma savremen tenk i relativno jevtin za ono što je sve pružao. 

Tenk ima klasičnu kompoziciju: mehaničar-vozač je u prednjem delu po sredini, mesta komandira i nišandžije su u kupoli (levo je nišandžija), a u zadnjem delu je pogon. Poseduje glatkocevni top koji je bio veoma impresivan kad se pojavio sa svojih 125 milimetara, uz automatsko punjenje.

Brzina gađanja do tehničkog zamora (pregrevanja) je osam metaka u minuti. Pored toga, on poseduje mitraljez 7,62 mm sparen s topom (najčešće služi za markiranje cilja, a zatim i za blisku odbranu od pešadije, s BK od 2.000 metaka).

Poseduje i mitraljez krupnog kalibra 12,7mm ”NSV” sovjetskog porekla koji je zamenio ”DŠK” sa 360 metaka u BK. On se više ne proizvodi u Rusiji već u Kazahstanu, a proizvodio se i u Bugarskoj, Poljskoj, Indiji i Jugoslaviji.

Turbodizel motor V-12 ima 1.200 KS i može se kretati putem brzinom do 70 km/h. Poseduje SUV ”OMEGA-2” slovenačke proizvodnje firme ”Fotona”, bord kompjuter, laserski daljinometar, dnevne i noćne nišane, termički osetljive tragače, pa može danonoćno da dejstvuje.

Sa masom od 44,6 tona (dve tone teži od ”M-84”) i dužinom od 10,15 metara, a širinom po bočnim ekranima 3,6 metara, visinom od samo 2,2 metra, ima nešto veće šanse da se lakše sakrije na bojištu.  BK ima 42 granate, od kojih se 22 nalaze u automatskom punjaču.

Eventualni kupac, u zavisnosti od lagera municije, može da bira i top od 120 mm, pri tom koristeći tri do šest vrsta municije. Ostale karakteristike se ne razlikuju mnogo od drugih tenkova svoje generacije: savladava vertikalne prepreke do 0,85 m, rov širine 2,8 metara, a ima i svojstva vožnje po uređenom dnu reke. Oklop je višeslojni.

Šta reći o ovom tenku i ambicijama proizvođača i konstruktora? Kako bi se on danas proveo? Sada, kada znamo vek trajanja tenkova na ratištu i sve njegove neprijatelje, možda je za susede i dobro što ovaj tenk nije ušao u proizvodnju.

O tome na koji način bi bio poslat u SVO i pod kojim uslovima možemo samo da pretpostavljamo na osnovu prakse novopridruženih članica NATO.

Kako god, Hrvatima ostaje još uvek nešto preko 200 tenkova ”T-55”, ali i njihova sudbina je neizvesna iz poznatih razloga vezanih za održavanje, zamenu delova, itd. Rat jeste skupa aktivnost i nije za svakoga. Ali to već znate i bez nas.