Belgijska varijacija izraelskog čuvenog Uzija: Eksperimentalni automat Verviver

Belgijska industrija naoružanja je jedna od najcenjenijih na svetu, a njena perjanica je svakako ”Herestal”, fabrika osnovana još 1889. godine u malom gradu istog imena, pored Liježa.Oružja sa njihovom oznakom su garantovan znak kvaliteta. Oko 3.000 specijalista trudi se da ide ukorak sa drugim svetskim markama, ništa manjeg značaja i slave.

Grupacija ”Herestal”, tačnije Fabrique Nationale de Herstal (FN Herstal ili FNH) ima više svojih fabrika u svetu; čak i u Americi, jednoj od kolevki ličnog naoružanja, ima nekoliko pogona od kojih su najveći oni u Južnoj Karolini, Virdžiniji i Juti. U tekstu ”Drug Brauning – junak atentata” istakli smo samo one najatraktivnije istorijske događaje za koje se vezuje to ime. 

No, nije predmet ovog kraćeg teksta sama fabrika, koliko njena odlučnost i fleksibilnost da traga za novim, često revolucionarnim rešenjima, ne libeći se da uzima i licence. To je velika firma koja ne žuri nikuda, pa stoga imamo i fenomen da su bili (i ostali) vrlo oprezni u oblasti koja im nije primarna – izrada revovlera.

S pravom. Tako su na tržište, kao najpoznatiji, u tri različita kalibra izbacili, posle dugo premišljanja, revolver ”Barakuda” u tri kalibra. I nisu uspeli.

Ništa manje napora Brisel nije ulagao ni na razvoju domačeg automata. Naime, Belgijanci su posle Drugog svetskog rata bili naoružani mešavinom britanskih i američkih tautomata.

Vojska je želela da zameni ovo oružje modernom konstrukcijom domačeg porekla. U traganju za novim oružjem vratili su se svojim projektima razvijanim pred početak Drugog svetskog rata. Na raspolaganju su imali:

• Vigneron;
• Imperia MI53, poboljšanu veziju britanskog automata Sten;
• RAN, projekat firme Repousmetal iz Brisela, kao i nekoliko prototipova Fabrique Nationale.
• Prvi koji su uspeli koliko-toliko uspešno da konstruišu bio je  Vigneron iz pedesetih godina XX veka.

Vinjeron je razvijen je oko metka 9×19 mm i koristila ga je belgijska vojska do 1980 godine. Vigneron je oružje sa selektivnom paljbom, pogodan za ulične i borbe  u zatvorenom prostoru (CQB).

Eksperimentalni automat Vervivera

Junak ove crtice je belgijska varijacija na licencu izraelskog automata ”Uzi” koji, pak, ima posebnu istoriju. Bilo je pokušaja da se razradi automat sopstvene konstrukcije koji bi nadmašio ”Uzi”. Trebalo je napravititi originalni PDW (A personal defense weapon). Zašto?

Belgijanci su veoma domišljato predviđali i uočili trend razvoja unutrašnje organizacije snaga NATO. On je težio birokratizaciji i specijalizaciji, pri čemu su se događala dva obrnuta procesa: rapidno smanjivanje pešadije za direktnu frontovsku borbu i značajno povećanje neborbenih trupa raznih profila (operatori, vezisti, logističari, inžinjerija, mornaričke posade, štabovi, pa i posade oklopnih vozila).

Današnjica je potpuno dokazala taj trend. U OS SAD na jednog borbenog oficira (tzv. ”starešine u čizmama”) dolazi osam do deset neborbenih oficira. U Evropi je stanje ne mnogo bolje – smatra se da se samo jedna trećina vojnika može susresti direktno na bojištu s neprijateljem, gde su potrebne automatske puške, mitraljezi svih vrsta, itd.

Čime naoružati nekog operatera za kompjuterom, a da mu to parče gvožđa, iz koga će možda na strelištu opaliti poneki metak, ne smeta?

Godine 1958. Belgijanci su usvojili licencu ‘Uzija”, ali su uporno pokušavali da naprave automat originalne konstrukcije koji bi ga nadmašio. Tako je četiri godine kasnije, 1962. veliko ime ove oblasti, kostruktor Ernest Henri Jozef Verver (Ernest Henri Joseph Vervier) učinio jedan takav pokušaj.

Inače, da ne preskočimo njegovu biografiju: rođen je u Belgiji 1909. godine i živeo je u Liježu radeći u ”Herestalu”. Za vreme rata izbegao je u Englesku gde je radio u ”Enfildu”. Posle rata vratio se u Belgiju i nastavio da radi za ”FN”. Penzionisao se 1973. godine, a umro u gradu u kome je i rođen 1992. godine.

Šta ga je motivisalo, osim kreativnosti i prestiža, pa i komercijalnog efekta? Ono što je njemu na ”Uziju” smetalo bila je ideja postavljanja magacina u pištoljski rukohvat, pri čemu je on stajao praktično pod pravim uglom, što je bilo neudobno za korišćenje.

Pištoljski rukohvat po prirodi stvari mora imati nekoliko nagiba jer je ljudska šaka takve anatomije, a to traži ili okvir s kosim postavljanjem metaka, ili da se okvir ne smešta u dršku. 

Verver nije oklevao. Uklonio je magacin iz rukohvata i postavio lučni magacin od 30 metaka s leve strane  pod ravnim uglom u odnosu na cev, odnosno prijemnik, kao kod ”Stena”. Ovo je bilo dobro rešenje za klasični dizajn gde je spoj magacina i prijemnika deset do 20 centimentara ispred rukohvata.

Međutim, i tu je bilo problema. Reč je o delikatnom rasporedu mase, pa su čak domišljati Englezi, imali problem s automatom ”Sterling SMG” pokušavajući da što bolje rasporede balans oružja.

Nekako su navikli svoje ”specijalce” da koriste ovakav raspored na automatu. Kratko rastojanje između rukohvata i okvira, koji je služio kao rukohvat za levu ruku, već je pravilo probleme prilikom manipulacije automatom i neprirodnim položajem ruku.

Sa tako kratkim oružjem kao što je  Vervierov model takav raspored je samo beskorisno povećavao veličinu oružja kada je napunjeno, tražeći dugotrajne vežbe korisnika i mukotrpno navikavanje.

Ovakav raspored nije omogućavao prirodan raspon ruku (ugao i rastpojanje) čime bi se obezbedila veća preciznost i sigurnije dejstvo. Belgijanci nisu bili sentimentalni i videvši da to ne ide, odustali su od ideje. Ostao je jedan primerak iz 1962. godine. On nije dobio ni fabrički, ni lični indeks, već mu je jednostavno dato ime po konstruktoru.

Nije on jedini konstruktor koji je pravio promašaje. Ono po čemu je daleko poznatiji jesu modeli koji su postali generički pojam u svojoj glasi – ”FN Minimi”, ”FN MAG” (koristi se još od 1958. godine do danas) i ”FN FAL” (Fusil Automatique Léger), takođe standardna automatska puška koja se koristi još od 1953. godine.

On je nasledio legendarnog konstruktora Sava Diudona (Dieudonne Saive) i pokazalo se da menadžment fabrike nije pogrešio. Belgijanci nisu bili sujetni, pa su nastavili po licenci da proizvode ”Uzi”, ali i futurističke modele kakav je ”P90”, jedinstveno oružje u svojoj klasi.

Niz izvanrednih pištolja ekstra klase, jurišne puške i mitraljezi (mnoge zemlje, pa čak i SAD) proizvode ih po licenci, svedoče o tome da je eksperiment neizostavni deo napretka jedne tako složene industrije.