Posvetimo ovaj tekst i našu pažnju gotovo neprimetnim, a važnim polugama ogromnog mehanizma koji ratnici zovu pozadina, a sada se ustalio izraz logistika. Bez njih su vozila samo neupotrebljiva, nepokretna metalna konstrukcija. Odakle reč vozač? Iznenadićete se bogatstvom njene etimologije. Vozač ima daleko poreklo u staroslovenskom i traži malo duže objašnjenje (koren reči je u vući, prevlačiti).
Međutim, sinonime za ovu reč lakše je objasniti. Profesionalnim vozačima narod je spontano dodelio titulu „majstor”. Taj sinonim se baš „naputovao“ (reči–turisti): krenuo je iz grčkog („μήστωρ”, nadzornik, savetnik, naučnik) pa preko latinskog magister (učitelj), da bi do nas došao iz nemačkog kao meister (majstor zanatlija). Imamo još jednu lepu i čestu reč – šofer. Reč potiče iz francuskog jezika (chauffeur), koja je najpre značila „ložač“ (!), a kasnije je prešla na vozače automobila.
Rusi vozača zovu водитель pa ovu reč i ne treba prevoditi. Međutim, i kod njih se koristi reč шофёр. Da napomenemo i to kako je vojna administracija veoma brzo reagovala u novonastaloj situaciji. Naređenjem № 0055od 16. VII 1941. godine, u saglasnosti s Uredbom Državnog komiteta odbrane od 15. VII 1941. godine (№ ГКО -163сс) formirati u sastavu Generalštaba Crvene Armije Automobilsko-drumsku upravu na bazi odseka autotransportne i drumske službe Uprave poretka pozadine i snabdevanja Crvene Armije. Za načelnika se postavlja general-major tehničke službe Kondratjev (Кондратьев Захар Иванович).
Čime su se to vozači bavili i šta se događalo u pozadini ogromnog fronta gde su se skladišta merila hektarima, a zalihe hiljadama tona? Neko je ratni materijal morao da doveze, preda i razduži kako bi se vratio po novu „turu“. Taj deo, povratak, jeste bio isto tako važan kao i dolazak. Šta se dešavalo onda kada se isporuči teret i kamion ostane prazan, spreman za povratak? Da li je vozač mogao odahnuti i krenuti istim putem do skladišta? Ne, naravno.
Kamion po pravilu nije smeo (nije trebalo) da se vrati prazan jer bi to bilo nepotrebno rasipanje resursa, a u ratu je sve dragoceno. S borbenih položaja i frontovskih priručnih skladišta trebalo je vratiti transportna pakovanja u kojima je stizala municija, ispucane artiljerijske čaure, oštećenu opremu; tu su bile i razne pošiljke pod pečatom i zaštitom, a ljudi (ranjenici, oni koji odlaze na odsustvo, kuriri, itd) jesu posebna priča. I njih je trebalo prevesti u sigurnu, spasonosnu pozadinu.
Već na ovom koraku treba naglasiti suštinsku razliku: prevozom žive sile (prebacivanjem jedinica s jednog dela fronta na drugi usled taktičkih potreba) bavila se posebna transportna služba fronta. Ona je raspoređivana po armijama, divizijama i pukovima, retko na nižim nivoima. Frontovske transportne jedinice su korišćene centralizovano i nisu bile pod nadzorom komandi nižih jedinica.
Prevoz žive sile organizovali su načelnik automobilskog odseka fronta i načelnik drumskih trupa.
Organizacija i korišćenje vozila u povratku
Povratak i korišćenje praznih pozadinskih kamiona, „radnih konja“, je nešto drugo. On je spadao u nadležnost nižeg štaba i njegove intendature koja je primila ratni materijal i ispraznila kamion. Tako se na istom putu moglo naći više konvoja, svaki sa svojim putnim nalozima za isporuku, prijem i otpremu, a pod različitom jurisdikcijom. Prazan kamion nije bio neiskorišćen resurs.
Kako su se snalazili vozači na putevima s kojih su uklonjeni klasični putni znaci? Posebne jedinice bile su zadužene za regulisanje saobraćaja, ali one nisu mogle znati sve, niti je trebalo da znaju. Njihovi pripadnici imali su dnevni šifarnik i pored njih je mogao proći samo provereni teret. Zato su duž ruta postavljeni dogovoreni znaci, neka vrsta vizuelne lozinke. Tako su vozači znali gde mogu preuzeti povratni teret, šta vraćaju i koliko je rastojanje. Prifrontovsko obezbeđenje na taj način je bilo sigurno da se u koloni neće naći diverzantsko vozilo ili neko kome u frontovskom pojasu nije mesto. Na putevima se nalazilo svakog trenutka deset do dvadeset procenata ukupnog borbenog sastava pa su iskušenja službi bezbednosti bila velika.
Najsloženiji postupak u praksi bio je koordinacija između dveju komandnih linija koje su se bavile transportom: logističko–pozadinske i frontovske. Obe su imale svoju čvrstu vertikalu odlučivanja na osnovu prijavljenih potreba ili izdatih naređenja. Dok su komandanti tražili vozila da hitno prebace neku jedinicu na drugi deo fronta, artiljerci su, recimo, tražili da im se dostavi municija, a lekari da evakuišu ugrožene ranjenike.
Kod bojevih struktura jeste bilo važno da se stigne u pravom tenutku, ali ni logistika nije bila ništa manje važna; štaviše, njen život je bio značajno složeniji. Zašto? Zato što je vojnicima lako narediti da posedaju u kamione i smesta krenu, a materijalno–tehnička sredstva treba složiti, popisati, pripremiti u optimalnom obliku za transport radi uštede prostora, utovariti ručno ili mehanički. I sve to obezbeđivati. Ako je trebalo prevesti u pozadinu ranjene ili bolesne, poljske bolnice su obavljale trijažu kako bi se znalo na koji nivo bolničke obrade se ranjenik šalje.
Ni to nije sve kada je korišćenje resursa zvanog „prazno vozilo“ u pitanju. Za put u pozadinu bila je predviđena i tehnika – oštećena sopstvena, ali i zaplenjena. Svoju tehniku trebalo je proceniti za koju vrstu radionice je spremna, a neprijateljsku da li je kompatibilna i vredna popravke, ili će završiti u nekoj od čeličana. Takav način organizacije povećao je značaj dispečera, odnosno komandira zaduženih da maksimalno iskoriste sve kapacitete. Prazno vozilo nije detaširano (pridodato) nikome već je ostajalo na raspolaganju svojoj komandi, odnosno komandiru koji je određivao raspored, prioritete i rute. On je morao da koordinira s medicinskim, artiljerijskim i tehničkim službama koje su mu prijavljivale šta treba da ide u pozadinu. Tako prazan kamion nije stvarao administrativni vakuum.
Zatvoren transportni krug
Na taj način Sovjeti su stvorili transportni ciklus. Putevi, opšti propisi i neka vozila sa stalnim zaduženjima su bila zajednička, ali su lanci komandi i odgovornosti ostali odvojeni. Taj raspored se menjao u nepredvidivim intervalima, onako kako se menjala i ratna situacija pa su i odluke često korigovane. Takva praksa usvojena je usled brzog sticanja ratnih iskustava. Učilo se u hodu. Do kraja rata razvijani su i novi modeli organizacije, kako se menjala slika na terenu. Načelno, sve je bilo važno, ali ljudski životi su bili najvažniji, pa su ranjenici u povratnom smeru imali prioritet.
Centralno mesto trijaže i odlučivanja bila je pukovska poljska bolnica. Mnogi ranjenici nisu stigli živi na spasonosno odredište. To potvrđuju i brojke iz završne godine rata. Tokom prve dve faze Vislo–Oderske ofanzive, 94% evakuisanih iz vojnih područja prevezeno je drumom, 1,7% vazdušnim putem, a 4,3% železnicom na kraju operacije. Brojka pokazuje da je prevoz vozilima u povratku bio dominantan. Opšte brojke su još impresivnije: da bismo imali približnu sliku napora zdravstvene službe, navedimo sledeće podatke: za vreme rata, zaključno sa 1945. godinom, hospitalizovano je 22. 326. 905 ljudi, od toga 14.685.593 s borbenim posledicama. Međutim, iz medicinskih i drugih razloga, na raznim etapama evakuacije podleglo je ranama 5.226.800 ljudi.
Sa puteva je sklanjana oštećena tehnika, kako smo već naveli. Do 1944–1945. tenkovske armije imale su bataljone za popravku i spasavanje, čete za evakuaciju i sabirna mesta za oštećena vozila. Najpre bi se obavilo tehničko izviđanje: u jednom od propisanih postupaka teren je pretraživan u radijusu od 25–30 kilometara. Pronađeno vozilo zatim je prevoženo do sabirnog punkta, gde je procenjivano stepen oštećenja i mogućnosti radioničke opravke.
Pored ranjenika, presudna je bila i dostava materijalno-tehničkih sredstava, pre svega granata, municije i minsko-eksplozivnih sredstava. Vozila koja su se vraćala nosila su sa sobom čaure, a priroitet razvoza određivala je artiljerijska služba snabdevanja. Početak lanca se može pouzdano rekonstruisati: teret je pripremljen na određenoj tački, vozač ga je pronašao koristeći dogovoreni znak, pokupio ga i odvezao u pozadinu.
Nakon toga on je mogao da ode po nov teret i krene ponovo ka prifrontovskom pojasu. Ovom prilikom nismo spominjali nesavršenu tehniku iz ratne proizvodnje i tipično šoferske muke: kvarove, probušene gume, zamor ljudi i materijala, pa ni vozni park. Vozilo se sve što je moglo biti od koristi – Zisove trotonke (трёхтонка), legendarne Gazove polutorke (полу́торка), studebejkeri, zaplenjena vozila…
Tako su centralizovan vozni park, saobraćajno-transportne i tehničke jedinice, vojna policija i službe za obeležavanje putnih pravaca prazno vozilo pretvorili u značajan resurs. A sve to funkcionisalo je zahvaljujući ljudima koji su sedali za volan ne pitajući mnogo. Znali su koliko životi njihovih ratnih drugova zavise od njih. Kako stoje stvari, frontovski putevi (дорожки фронтовые) i gospodari puteva – vozači, delovi gigantskog ratnog mozaika, bili su neupadljivi junaci opštih napora i konačne pobede.
