Mnogima je bio prvo oružje. Kao automatičar dužio sam dve početne verzije AP kada je uvedena u JNA, a učestvovao sam u preouružavanju A bataljona Gardijske brigade varijantom AP M70A. Stoga sam slobodan da se u ovom tekstu posvetim i mitovima o njemu. Svakako najpopularniji je onaj koji tvrdi da je to oružje neuništivo.
On jeste simbol neuništivosti, ali nije neuništiv. O našem derivatu ovog legendarnog oružja koje ide ukorak s vremenom, Branko Bogdanović napisao je sveobuhvatan tekst pa preporučujemo da ga pročitate ponovo kako biste se uverili u profesionalizam i posvećenost srpskih oružara, ali i da se podsetite nekih osobina i detalja koji su vam, možda, promakli. Nikada nije višak napisati nešto o oružju koje je ušlo u Ginisovu knjigu rekorda.
U ovom tekstu pokušaćemo na popularan način da objasnimo kako je nastao mit o neuništivosti oružja porodice „AK–47“. Neće vam biti potrebna stručna, inženjerska znanja da biste pratili ovu temu. Dovoljno je setiti se onog što ste naučili na obuci. Sigurni smo da je značajan broj naših čitalaca imao to iskustvo i dužio neki od modela automatske puške, ne samo naše jer su se tokom sukoba devedesetih pojavljivali modeli različitog porekla, pa su i iskustva bila različita. Radi lakšeg praćenja teksta, umesto obimne i sada vrlo bogate nomenklature porodice ovog oružja, koristićemo imenicu kalašnikov (s malim slovom kao proizvod, a ne kao prezime konstruktora). Umesto nabrajanja zastoja posvetićemo pažnju slabim (ili slabijim) mestima ovog oružja koja do njih mogu dovesti.
Podsetimo se osnovnih stvari: automatske puške konstruktora M. T. Kalašnikova i njegovih sledbenika Sovjeti su svrstali u automate. Na postsovjetskom prostoru „AK“ se naziva jurišnom puškom, a kod nas je usvojen naziv automatska puška. Prvi dokaz njegove robusnosti bio je upravo na najrigoroznijim ispitivanjima koja su sprovedena 11. XII 1948. godine. Patent Kalašnikova, mladog, samoukog konstruktora s Altaja, potapan je u vodu, blato, prašinu i sneg; gažen je vozilima, bacan s visine, korišćena je municija različitih proizvođača.
Rezultat je bio neverovatan: nakon ispaljenih 13.350 metaka nije bilo nikakvih kvarova niti zastoja na oružju. Broj zastoja bio je 0,045%, odnosno jedanaest puta manji od dozvoljenog minimuma! Do danas nijedno oružje nije postiglo taj rezultat, osim malih, ekskluzivnih serija za elitne službe obezbeđenja. Sovjeti su morali biti sigurni da će legendarni automati Drugog svetskog rata dobiti pravog, masovnog naslednika i promašaja nije smelo da bude. Svetska ratišta već 77 godina potvrđuju ispravnost tog koncepta, a broj primeraka je prevazišao sto miliona! To je i bio jedan od razloga da se oko njega razvije svojevrsna mitologija.
Kako je nastao mit?
Ono što ga sve vreme prati jeste mit o neuništivosti. Tehnički gledano, mnoga oružja mogu biti dugotrajna ukoliko su konstruisana kako treba i izrađena majstorski, od najboljeg materijala, ako se pažljivo koriste i redovno održavaju. Oružja iz prošlog i pretprošlog veka jos funkcionišu. No, teško je držati se toga u ratu. Reputacija kalašnikova je zaslužena, ali i simbolična jer ne postoji neuništivo oružje.
Pogledajmo šta objektivno mogu biti njegove slabe tačke i kako se s njima najlakše možemo upoznati, kako bismo ih izbegli.
Radioničko uputstvo
Prvo pravilo za AP objavljeno je 10. X 1973. godine. Potom je SSNO (Savezni sekretarijat za narodnu odbranu) objavio tehničko uputstvo „Automatske puške i puškomitraljezi 7,62 mm – radioničko održavanje“. Ono se pojavilo 1985. godine. Na 115 strana detaljno se opisuju kvarovi i radionički postupci – do poslednjeg šrafa i nitne.
Svaki deo na ovom oružju podleže pregledu, servisu, opravci ili zameni; njihova norma pouzdanosti i opravke je stepenovana – jasno je propisano na kom nivou se šta može pregledati, popraviti, ili otpisati. Regulisano je i to ko sme i može da se time bavi. Uz to uputstvo išao je i odgovarajući vodič: „Automatska puška 7,62 mm M70, M70A, M70A1, M70B, M70AB, M70B1 i M70AB1: imenik sastavnih delova“ na 60 stranica. On je objavljen u ediciji „Nomenklatura materijalnih sredstva KoV JNA“, knjiga treća, u izdanju Tehničke uprave SSNO 1980. godine.
Pre pojave ovog Uputstva već su bila proizvedena četiri modela automatskih pušaka i četiri modela puškomitraljeza u više varijanti. Oružja početnih modela (M70, M70A, M70A1 i M72) imaju ugrađene zadržače zatvarača, pa su u tom slučaju bile predviđene dodatne prerade (ako već nisu urađene) kako bi svi modeli mogli koristiti iste okvire. Podsetimo se: u momentu izlaska iz štampe ovog Uputstva u rukama različitih korisnika bili su sledeći modeli i varijante, ali se ono s malim dopunama može koristiti i za modele koji su posle toga stigli do korisnika. Ovo je popis iz Tehničkog uputstva:
Automatske puške:
A) početni model u tri varijante: AP M70 (drveni kundak), AP M70A i AP M70A1 (metalni preklopni).
B) prelazni modeli u dve varijante: AP M70B (drveni kundak) i AP M70AB (metalni preklopni).
C) modeli iz tekuće proizvodnje u tri varijante: AP M70B1 (drveni kundak), AP M70AB1 i AP M70AB2 (metalni preklopni).
C1) modeli sa upotrebom optičkih nišana u četiri varijante: AP M70B1N i AP M70B2N–PN (drveni kundak), kao i AP M70AB2N i AP M70AB2N–PN (metalni preklopni).
Puškomitraljezi:
A) početni model: PM M72 (drveni kundak).
B) prelazni model: PM M72B (drveni kundak)
C) modeli iz tekuće proizvodnje u dve varijante: PM M72B1 (drveni kundak) i PM M72AB1 (metalni preklopni).
C1) modeli sa upotrebom optičkih nišana u četiri varijante: PM M72B1N, PM M72B1N–PN (drveni kundak) i PM M72AB1N i PM M72AB1N–PN (metalni preklopni).
Svi oni su imali slična osetljiva mesta. Oružje svakako nije automobil ili skup časovnik, njegova sudbina je i da se uništi ako to treba. Ako se oružje koristi u skladu s Pravilom službe i u okvirima propisanim fabričkim i vojno-državnim standardima, mogu se uočiti sledeći osetljivi delovi i mesta, kao i osnovni uzroci glavnih problema. Time ćemo i lakše preduprediti zastoje i kvarove.
Zamor materijala
Zakon mehanike koji se bavi zamorom materijala je neumoljiv: svaki mehanizam je sastavljen od delova koji se troše, habaju, gube početna svojstva i na kraju lome – svi, sve vreme. Pitanje nije da li će oružje popustiti, već na kom delu i posle koliko metaka. Slabosti o kojima je reč su zajedničke za platformu u celini, i u kalibrima 7,62 mm i 5,45 mm. Osnovni model je uveden u naoružanje 1949. godine, modernizovani „AKM“ 1959. godine, a 1974. godine je predstavljen „AK-74“ sa malim impulsom kalibra 5,45×39 mm.
Sve vreme su na njemu obavljana i obavljaju se unapređenja i izmene, često nevidljive korisniku i laicima.
Tolerancija na prljavštinu
Jedna od najzahvalnijih osobina kalašnikova je upravo ona. Prvi neprijatelj svakog mehanizma, ako izuzmemo nestručno rukovanje, jeste prljavština, neodržavanje i aljkavost. Stoga tolerancija kalašnikova na prljavštinu nije stvar magije i mita, već zbir specifičnih konstruktorskih rešenja. U mehanizmu koji koristi pozajmicu barutnih gasova za ostvarivanje automatike, presudni su baš ti delovi: gasni klip dugog hoda, kruta veza između klipa i nosača zatvarača, velika rezerva energije i masivne, robusne komponente izvedene od odgovarajućeg materijala po najvišim standardima.
Bravljenje se obavlja rotirajućim zatvaračem jednostavnog dizajna sa velikim tolerancijama. Tamo gde bi se precizno upasovano oružje (čemu inženjeri teže) zaglavilo zbog zrna peska, kalašnikov nastavlja da radi jer za prljavštinu ima mesta. Pošto i to ima svoju granicu, u pomoć dolazi izvanredno jednostavan način rasklapanja. U deliću sekunde uklanjaju se poklopac, opruga i zatvarač s klipom. Ako tu ima blata, smesta će biti uklonjeno i dejstvo će moći da se nastavi. Međutim, isti ti zazori i sigurnosne margine ne eliminišu habanje; oni samo pomeraju njegov prag.
Mehaničko-fizička svojstva
Najvažnije mesto – sanduk u kome se nalazi većina vitalnih delova, razvijan je mukotrpno dok nije dostignut željeni nivo. Rani primerci bili su štancovani, ali zbog visoke stope defekata, prešlo se na obradu strugom – pouzdanu, ali zahtevnu i skupu. Tek krajem pedesetih godina štancovanje je usavršeno, a „AKM“ (1959) se vratio na taj način proizvodnje i proverenu, jeftinu i laganu konstrukciju. Ovo vredi imati na umu kada se govori o kvalitetu konkretnih primeraka: često nije bitna „starost“ puške, već perfekcija proizvodnog procesa.
Šta je od sitnih delova najviše na udaru? Veoma opterećen deo svakog poluautomatskog i automatskog oružja jeste izvlakač s oprugom; bez njega ništa ne bi funkcionisalo. U svakom ciklusu on kači obod čaure i izvlači je iz cevi kako bi je izbacio. Nakon hiljada hitaca, ta kukica („kandža“, „nokat“) se postepeno troši, opruga zamara, a oštećeni obodi čaure ili meci lošeg kvaliteta ubrzavaju proces. Istrošeni izvlakač počinje da kliza, što uzrokuje promašaje paljenja i nesigurno izvlačenje, pa i zastoj koji se ogleda u zaglavljivanju čaure.
Ovde pomaže aksijalna geometrija kalašnikova. Metak kalibra 7,62 x 39 mm je primetno konusan, i dok se pomera unazad, istrošena čaura se gotovo odmah odvaja od zidova cevi, pri čemu konus pomaže u njenom izvlačenju čak i sa istrošenim izvlakačem. Međutim, ovo funkcioniše samo sa čistom cevi: garež i prljavština „lepe“ čauru za zidove ležišta, a prednost konusnog oblika se gubi. Inače, sam izvlakač jeste robustan i zamenljiv bez problema.
Opruge se stalno troše i zamaraju gubeći elastičnost i potencijalnu energiju; takvo im je osnovno svojstvo. Glavna opruga (opružni povratnik) vremenom se opusti, gubi snagu i to dovodi do nepotpunog zabravljivanja. Pošto jedan kvar izaziva dalje slabosti, tada i opružice u sklopu udarnog mehanizma počinju da slabe; to onda uzrokuje nedovoljno jak udarac u kapslu. Zanimljivo je da kalašnikov nastavlja da puca čak i sa znatno oslabljenom oprugom, samo što se subjektivno trzaj povećava. Ona slabije amortizuje trzaj, uzrokujući da nosač zatvarača sve jače udara u zadnji deo nosača opruge. To je već udarac u osnovnu metalnu konstrukciju, a ne u potrošni deo koji se lako može zameniti.
Na pušci je svaki deo važan, ali značaj udarne igle je svakako presudan. Kada ona popusti, slomi se ili zaglavi, puška postaje samo komad gvožđa. Standardna udarna igla kalašnikova nema sopstvenu oprugu: ona se slobodno kreće u zatvaraču. Ovo rešenje je jednostavno i pouzdano, ali zahteva čistu cev i čist zatvarač, posebno njegovo čelo s čančetom. Naslage gareži, čestice kapsla ili korozija mogu zaglaviti udarnu iglu. Ona se može zaglaviti s oba kraja – i zbog krivljenja zadnjeg, pljosnatog dela kao i zbog zaglavljivanja vrha igle. Do zastoja može doći i unošenjem minijaturnog otpada sa kapsle i njenog zaštitnog premaza u otvor za iglu u čančetu tela zatvarača. Ako se zaglavi u prednjem položaju, u retkim slučajevima može da opali bez potpunog zabravljivanja i povredi strelca. Ova vrsta kvara je retka i obično zahteva kombinaciju nekoliko faktora. Smeštaj udarne igle mora ostati čist.
Prema fabričkom uputstvu, dobro je da se kompletno zameni grupa opruga nakon 5.000–8.000 metaka; ova brojka je približna jer se opruge proizvode po veoma različitim standardima. Po hladnom vremenu, tipična greška je nanošenje pogrešnog maziva na oružje: zgusnuto mazivo zaglavljuje udarnu iglu u ležištu. Otuda se primenjuje jednostavno pravilo za zimsko dejstvo: minimalno podmazivanje, i to specijalnim zimskim mazivom.
Problem je što kalašnikov toleriše istrošene opruge i prljavu udarnu iglu toliko dugo da postanete svesni problema tek kada otkaže.
Delovi pod aktivnim opterećenjem
Sve ovo do sada bio je potrošni, zamenjiv materijal. Pogledajmo šta se dešava s metalnim delovima koji se obično ne zamenjuju, ali koji se troše pod stalnim opterećenjem. Sa svakim pucnjem, ležište zatvarača apsorbuje aksijalnu silu. Pritisak pogonskih gasova, kao što znamo, gura dno čaure, a kroz njega i površinu zatvarača, i sve ovo opterećenje se prenosi na sanduk koji je asimetrično konstruisan. Pod normalnim uslovima, unutrašnje površine zidova sanduka sporo se troše jer je reč o masivnom materijalu. Habanje se ubrzava lošom termičkom obradom, nepravilnim zazorom za bravljenje i velikom učestalošću paljbe. Nosač i zatvarač se trljaju jedan o drugi, a ove površine se takođe troše.
Najzanimljiviji deo je prednji deo sanduka. Kod štancovanih kalašnikova, desna strana je relativno tanka. Pod vanrednim opterećenjima, a posebno pri dejstvu prilikom delimičnog zabravljivanja, pojavljuje se pukotina koja se proteže precizno duž desne strane. Ovde se reputacija „neuništivosti“ poništava na specifičnoj slaboj tački: cev može da izdrži ogromne sile, ali taj deo sanduka urađen je s manjom rezervom otpornosti.
Ova slabost je uspešno rešena. Kako? Dolazimo do činjenice koja nije mit. Mi smo zaista mogli s pravom da kažemo da je naš kalašnikov unapređen u odnosu na mnoge varijante. Fabrika ”Crvena zastava” (taj naziv nosila je od 1946. do 1990. godine) usvojila je robusniji pristup: u liniji „M70”, prednji deo sanduka napravljen je masivniji, po uzoru na „RPK”, koji je konstruisan za veća opterećenja. Problem je rešen strukturno, po cenu blagog povećanja težine. To je urađeno ne samo na puškomitraljezima, već i na svim standardnim automatskim puškama „M70”. Telo sanduka na M70AB1 bilo je 0,9 mm, a na M70AB2 1,5mm, uz korišćenje nosača cevi sa RPK.
Korozija i kvalitet izrade
Pored nepravilne i aljkave upotrebe, ovo su dva verovatno najveća neprijatelja svakog metalnog proizvoda. Gasni klip sa nosačem zatvarača dugog hoda je izuzetno izdržljiv jer je jedan od vitalnih delova oružja. Ako nema zaštitni premaz i koristi korozivnu municiju, pa se još i ne čisti redovno, i on počinje ubrzano da korodira. Kako klip propada (krnji se, ljuspa, zaštitni sloj s njega), deo gasa izlazi pored njega, smanjujući energiju koja je potrebna za obavljanje automatskog ciklusa, odnosno ugrožava proces dejstva.
Korozija je generalno glavna dugoročna pretnja svakom vatrenom oružju. Kalašnikov nije izuzetak, uprkos zaštitnim premazima na mnogim verzijama. Loše skladištenje, vlaga i nečišćenje korodiranih kapsla uzrokuju rđanje unutrašnjih delova. Najbolje je ne koristiti zarđalu municiju. Vlažni barut može izazvati odloženo paljenje, a rđa na kućištu dodaje dodatni stoti deo milimetra zazoru za bravljenje, dovoljno da spreči potpun i bezbedan hod i funkciju zatvarača.
Konačno, tu je i razlika u kvalitetu proizvođača. Puške proizvedene za vojsku u specijalizovanim fabrikama obično prolaze kroz strogu kontrolu kvaliteta, kako na fabričkom, tako i na vojno-državnom nivou. Komercijalne serije variraju.
Ovo su samo najmarkantnije pojave od kojih najviše zavisi mit o neuništivosti. Reputacija kalašnikova ne počiva na pričama već na tehnički opipljivim i merljivim detaljima: njegovoj konstrukciji koja je u odnosu na dotadašnje modele (rađene često časovničarskom preciznošću), neobično tolerantna na habanje i prljavštinu u poređenju sa mnogim drugim vojnim modelima.
Delovi automatske puške podložni su propadanju, kao i svaki proizvod ljudskih ruku. Kod brojne porodice bazičnog modela kalašnikova većina kvarova je posledica potrošnog materijala i jednostavnog mehaničkog habanja. To nije znak da je ruski vojnik aljkav, već je reč o doktrini primene oružja koje se u ovom slučaju tretira kao potrošna roba.
Jedina prava slaba tačka bila je prednji deo sanduka koji su jugoslovenski stručnjaci dobro uočili i rešili. Time je dokazano i ono što godinama izučava i o čemu piše Branko Bogdanović – mašine same po sebi nisu bile dovoljne. Naši, srpski oružari su pokazali inovativnost i domišljatost proučavajući osnovni model. Ruski analitičari i ljubitelji oružja tvrde da su prve serije kalašnikova rađene kvalitetnije, ali ničim ne potvrđuju tu tvrdnju.
Sigurno je da model iz Iževska nije isti kao onaj koji se proizvodi u kućnim radionicama po Afganistanu, pa neka to ostane stvar individualne procene. Sa odgovarajućim potrošnim materijalom, dobrom municijom i suvim skladištenjem, jurišna puška može pouzdano da podnese desetine hiljada metaka. U suštini nema šta da se polomi. Ono što se lomi su potrošni materijali, koji se mogu zameniti za nekoliko minuta i bez alata.
