Američki program LGM-35A Sentinel lako je pogrešno svesti na razvoj još jedne interkontinentalne balističke rakete. Sama raketa je, međutim, samo jedan deo projekta koji zahvata ogroman prostor američkog Srednjeg zapada, stotine nuklearnih silosa, komandna mesta, komunikacione sisteme, puteve, optičke veze i infrastrukturu čiji koreni sežu do šezdesetih godina prošlog veka.
Sjedinjene Države su svoj sadašnji kopneni nuklearni sistem izgradile u sasvim drugačijem tehnološkom dobu. Minuteman III uveden je u službu 1970. godine, kada internet nije postojao, mikroprocesori su tek nastajali, a veliki deo današnje satelitske i digitalne infrastrukture nije mogao ni da se zamisli. Raketa je tokom narednih decenija više puta modernizovana, menjani su motori, elektronika, sistemi navođenja, bojeve glave i komandna oprema, ali osnovna mreža silosa i komandnih objekata ostala je proizvod Hladnog rata.
Sentinel treba da prekine taj ciklus neprekidnog održavanja starog sistema i izgradi njegovog naslednika za narednih nekoliko decenija. Problem je što se projekat pokazao mnogo težim i skupljim nego što je Pentagon prvobitno očekivao. Procena troškova porasla je za više od 80 odsto u odnosu na osnovnu procenu iz 2020. godine, rokovi su pomereni, a čitav program morao je da bude formalno restrukturiran.
Istovremeno, sama raketa je nastavila da napreduje kroz razvojna testiranja. Tokom 2026. godine sastavljena je kompletna inertna konfiguracija Sentinela, ispitani su njegovi pogonski elementi, a prvi let sada se priprema za 2027. godinu.
Sentinel zato predstavlja neobičnu kombinaciju tehnološki relativno klasične trostepene rakete na čvrsto gorivo i jednog od najvećih infrastrukturnih vojnih projekata u savremenoj američkoj istoriji. Njegov konačni značaj neće zavisiti samo od toga koliko daleko i precizno raketa može da leti, već i od toga da li će Sjedinjene Države uspeti da zamene čitav sistem Minutemana bez prekida nuklearnog dežurstva.
Šta je LGM-35A Sentinel
LGM-35A Sentinel je buduća američka interkontinentalna balistička raketa lansirana iz podzemnog silosa. Glavni izvođač programa je Northrop Grumman, dok veliki broj drugih kompanija razvija motore, sisteme navođenja, povratna vozila, elektroniku i infrastrukturu.
Program je prvobitno nosio naziv Ground Based Strategic Deterrent, odnosno GBSD. Američko ratno vazduhoplovstvo je 2022. raketi dodelilo naziv Sentinel i oznaku LGM-35A.
Njena osnovna namena je zamena sistema LGM-30G Minuteman III. SAD trenutno održavaju oko 400 operativno raspoređenih Minutemana u 450 silosa raspoređenih oko vazduhoplovnih baza F.E. Warren u Vajomingu, Malmstrom u Montani i Minot u Severnoj Dakoti.
Plan za Sentinel zadržava približno istu osnovnu strukturu: oko 400 raspoređenih raketa i 450 lansirnih silosa. Dodatni prazni silosi omogućavaju održavanje, rotaciju i određeni stepen operativne fleksibilnosti.
Prema zvaničnim podacima američkog Ratnog vazduhoplovstva, Sentinel treba da ima domet veći od 6.000 milja, odnosno približno 9.650 kilometara. Navodi se brzina od oko 15.000 milja na sat, približno 24.000 km/h ili oko 23 maha pri završetku rada pogonskih stepena.
Tačna masa, dimenzije, potisak motora, preciznost i veliki deo karakteristika sistema navođenja nisu javno objavljeni.
Osnovne poznate karakteristike:
- oznaka: LGM-35A Sentinel
- proizvođač: Northrop Grumman kao glavni izvođač
- tip: interkontinentalna balistička raketa bazirana u silosu
- pogon: tri raketna stepena na čvrsto gorivo
- domet: više od približno 9.650 km
- brzina: oko 24.000 km/h pri završetku rada pogonskog dela
- planirani broj operativnih raketa: oko 400
- broj lansirnih silosa: 450
- baze: F.E. Warren, Malmstrom i Minot
- početna operativna sposobnost: planirana početkom tridesetih godina
- planirani životni vek sistema: do sedamdesetih godina 21. veka
Kako Sentinel funkcioniše
Sa stanovišta osnovne balističke fizike, Sentinel ne predstavlja radikalno drugačiji koncept od prethodnih američkih ICBM raketa.
Prvi raketni motor na čvrsto gorivo podiže projektil iz silosa i ubrzava ga kroz donje slojeve atmosfere. Nakon sagorevanja prvog stepena on se odvaja, uključuje se drugi, a zatim i treći stepen.
Tokom nekoliko minuta pogonskog leta raketa dostiže brzinu potrebnu za interkontinentalnu balističku putanju. Nakon toga više ne leti kao klasična raketa sa neprekidno uključenim motorom, već njen teret nastavlja let po balističkoj putanji kroz svemir.
Završni deo sistema usmerava povratno vozilo prema planiranoj putanji. Povratno vozilo zatim velikom brzinom ulazi u atmosferu i prenosi nuklearnu bojevu glavu prema cilju.
Trostepeni pogon na čvrsto gorivo ovde nije tehnološka revolucija. Minuteman koristi isti osnovni princip već više od pola veka.
Glavne promene Sentinela nalaze se u novoj elektronici, sistemima navođenja, otvorenoj digitalnoj arhitekturi, komunikacijama i mogućnosti budućih modernizacija bez potrebe za potpunom rekonstrukcijom rakete.
Sentinel nije samo raketa
Najveća greška pri opisivanju programa jeste deljenje ukupne cene Sentinela sa brojem projektila i zaključivanje koliko „košta jedna raketa“, jer program obuhvata mnogo više.
Američko ratno vazduhoplovstvo planira modernizaciju 450 lansirnih objekata i više od 600 povezanih objekata rasutih na desetinama hiljada kvadratnih kilometara. Menjaju se komandni centri, komunikacije, električni sistemi, bezbednosna infrastruktura, oprema za održavanje, transportna vozila i veliki deo podzemnih instalacija.
Postojeće bakarne i druge komunikacione veze treba da zameni moderna ojačana optička infrastruktura. Sistem će istovremeno biti povezan sa američkom mrežom nuklearne komande, kontrole i komunikacija, poznatom kao NC3.
Zbog toga je Pentagon Sentinel opisao kao projekat čiji obim nema pravi pandan u američkom Ratnom vazduhoplovstvu tokom poslednjih šest decenija.
Veliki deo eksplozije troškova programa zapravo nije nastao na samoj raketi. Pentagon je tokom revizije 2024. utvrdio da najveći deo povećanja dolazi iz komandno-lansirnog segmenta, izgradnje objekata i izuzetno komplikovanog prelaska sa Minutemana na Sentinel dok stari sistem istovremeno mora da ostane na nuklearnom dežurstvu 24 časa dnevno.
Zašto SAD grade potpuno nove silose
Prvobitna ideja podrazumevala je šire korišćenje i prilagođavanje infrastrukture Minutemana III. Detaljnije analize pokazale su da bi temeljna rekonstrukcija velikog broja starih objekata mogla biti komplikovanija i skuplja nego izgradnja standardizovanih novih silosa.
Mnogi postojeći objekti potiču još iz šezdesetih godina. Svaki bi morao da bude otvoren, detaljno pregledan, prilagođen novoj opremi i ponovo sertifikovan za nuklearne operacije.
Sentinel zato prelazi na standardizovaniju konstrukciju novih lansirnih objekata. Prototip novog silosa pune veličine počeo je da se gradi u Promontoriju u Juti tokom 2026. godine kako bi se metod izgradnje proverio pre nego što započne rad na velikom broju lokacija.
Cilj nije promena osnovne geografije američkih ICBM snaga. Sentinel će i dalje biti raspoređen u istim širokim oblastima Vajominga, Montane i Severne Dakote u kojima se danas nalaze Minutemani.
400 raketa, ali 450 silosa
SAD su tokom Hladnog rata imale znatno veći broj kopnenih nuklearnih raketa, ali je flota Minutemana vremenom smanjena.
Danas postoji 450 aktivnih lansirnih silosa za Minuteman III, dok se približno 400 raketa drži raspoređeno u njima. Sentinel treba da zadrži sličnu strukturu.
To ne znači da će biti proizvedeno samo 400 raketa. Tokom višedecenijskog životnog ciklusa biće potrebni projektili za razvoj, testiranje, obuku i zamenu raketa korišćenih tokom probnih lansiranja.
Američko ratno vazduhoplovstvo će tako morati da proizvodi i održava znatno veći ukupan broj projektila od broja koji će se u svakom trenutku nalaziti u borbenim silosima.
Otvorena arhitektura kao jedna od glavnih promena
Minuteman III je nastao u vreme kada se vojna elektronika projektovala kao zatvoren sistem čiji su pojedinačni elementi veoma teško menjani, a Sentinel se razvija po suprotnoj filozofiji.
Američko ratno vazduhoplovstvo insistira na modularnoj i otvorenoj arhitekturi koja bi trebalo da omogući zamenu pojedinih elektronskih, komunikacionih ili drugih komponenti bez rekonstrukcije kompletne rakete.
To je posebno važno kada se uzme u obzir planirani život sistema do sedamdesetih godina ovog veka. Elektronika koja se danas smatra modernom biće zastarela mnogo pre nego što poslednji Sentinel napusti službu.
Otvorena arhitektura zato treba da omogući više generacija nadogradnji tokom životnog ciklusa.
Koliko će taj koncept smanjiti buduće troškove i pojednostaviti modernizaciju moći će da se proceni tek nakon godina stvarne eksploatacije. Trenutno je to projektni cilj, a ne operativno potvrđena prednost.
Novi sistem navođenja, još bez javnih podataka o preciznosti
Northrop Grumman navodi da Sentinel dobija potpuno novi sistem navođenja i savremenu elektroniku, ali preciznost rakete nije javno objavljena.
Kod strateških ICBM sistema taj podatak ima direktnu vojnu vrednost, posebno kada se procenjuje sposobnost napada na veoma utvrđene ciljeve poput komandnih bunkera ili protivničkih raketnih silosa.
Javno dostupni podaci zato omogućavaju da se govori o novom sistemu navođenja i modernizovanoj elektronici, ali ne daju osnovu za precizne tvrdnje o kružnoj verovatnoj grešci Sentinela.
Koju nuklearnu bojevu glavu će Sentinel nositi
Priča o bojevoj glavi nešto je komplikovanija nego što se često predstavlja.
Sentinel je dugoročno povezan sa novom modifikacijom bojeve glave W87-1, koja treba da zameni stariji W78. W87-1 će biti smešten u novom povratnom vozilu Mk21A koje razvija Lockheed Martin.
Međutim, američko Ratno vazduhoplovstvo sada navodi da će prvi Sentineli biti uvedeni sa postojećim povratnim vozilom Mk21. Nova konfiguracija Mk21A treba da bude uvedena kasnije.
Mk21A je već prošao odvojena letna ispitivanja. U junu 2024. godine eksperimentalno povratno vozilo lansirano je sa baze Vandenberg pomoću rakete Minotaur I kako bi se proverilo ponašanje konstrukcije u realnom letnom okruženju.
W87-1 se razvija paralelno, ali u okviru Nacionalne administracije za nuklearnu bezbednost, a ne programa Northrop Grummana.
W87-1 i povratak proizvodnje plutonijumskih jezgara
W87-1 ima dodatni značaj za američki nuklearni program zato što je povezan sa ponovnim uspostavljanjem serijske proizvodnje plutonijumskih jezgara nuklearnih bojevih glava.
SAD su proizvodnju takvih komponenti u industrijskim razmerama praktično izgubile nakon završetka Hladnog rata.
NNSA je u oktobru 2024. završila i kvalifikovala prvo novo plutonijumsko jezgro namenjeno programu W87-1 u Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos.
To ne znači da je kompletna W87-1 bojeva glava tada ušla u serijsku proizvodnju.
Prema planovima NNSA, proizvodnja kompletnog W87-1 trebalo bi da počne oko fiskalne 2031. ili 2032. godine. Time se raspored razvoja same bojeve glave približava novom terminu početnog uvođenja Sentinela.
Program rakete, povratnog vozila i bojeve glave zato predstavlja tri povezana, ali organizaciono odvojena procesa koji moraju biti vremenski usklađeni.
Sentinel protiv Minutemana III
Najveća razlika nije samo u tome što je Sentinel noviji.
Minuteman III je evolucija tehnologije šezdesetih godina koja je tokom pola veka neprestano modernizovana. Veliki broj njegovih delova više se ne proizvodi, originalni dobavljači ne postoje, proizvodne linije su zatvorene, a održavanje zahteva izradu zamenskih komponenti posebno za mali broj preostalih sistema.
Američko ratno vazduhoplovstvo navodi da je Minuteman prvobitno zamišljen za životni vek od približno deset godina. Višestrukim programima modernizacije taj period produžen je na više od pola veka.
Sentinel treba da preokrene taj model. Umesto održavanja platforme kroz desetine zasebnih programa produženja životnog veka, nova raketa treba od početka da bude projektovana za zamenu pojedinačnih podsistema tokom višedecenijske službe.
S druge strane, osnovna vojna logika ostaje ista.
Sentinel će, baš kao Minuteman III, stajati u poznatim nepokretnim podzemnim silosima čije se koordinate ne mogu sakriti protivniku.
Zašto su nepokretni silosi istovremeno prednost i problem
Fiksni položaj američkih ICBM raketa predstavlja jednu od najdužih rasprava u nuklearnoj strategiji.
Pentagon argumentuje da 450 odvojenih silosa dramatično komplikuje planiranje eventualnog neprijateljskog prvog udara. Protivnik koji želi da uništi američku kopnenu komponentu morao bi da angažuje veliki broj svojih strateških bojevih glava protiv stotina pojedinačnih ojačanih ciljeva.
Takav koncept se ponekad neformalno opisuje kao „sunđer za bojeve glave“. Čak i pokušaj neutralisanja američke kopnene komponente zahtevao bi veliki deo protivničkog nuklearnog arsenala, dok bi američke podmornice i bombarderi ostali odvojeni problemi.
Protivnici silosnih ICBM raketa upravo tu karakteristiku vide kao slabost.
Za razliku od balističkih podmornica čija lokacija nije poznata protivniku, koordinate silosa su poznate decenijama. U ozbiljnoj nuklearnoj krizi postoji mogućnost da političko i vojno rukovodstvo bude pod pritiskom da donese odluku dok rakete još mogu da napuste silose.
Kritičari takvog sistema tvrde da time raste značaj ranog upozoravanja i rizik katastrofalne odluke zasnovane na pogrešnoj proceni. Zagovornici kopnene komponente odgovaraju da upravo veliki broj ciljeva i kombinacija sa podmornicama i bombarderima čine razoružavajući prvi udar praktično neizvodljivim.
Sentinel neće rešiti tu stratešku raspravu. On zadržava istu osnovnu filozofiju baziranja koja postoji od Minutemana.
Cena je porasla sa 78 na najmanje 141 milijardu dolara
Program je 2020. imao osnovnu procenu troškova akvizicije od približno 77,7 milijardi dolara. Do početka 2024. postalo je jasno da ta cifra više nije realna.
Rast troškova bio je dovoljno veliki da Sentinel aktivira kritično kršenje američkog Nunn-McCurdy zakona, mehanizma namenjenog kontroli velikih prekoračenja troškova vojnih programa.
Kod kritičnog kršenja program po zakonu praktično mora biti ugašen ukoliko Pentagon posebno ne potvrdi da je njegovo nastavljanje neophodno i da ne postoji prihvatljiva jeftinija alternativa koja bi ispunila zadate vojne zahteve.
Pentagon je u julu 2024. odlučio da Sentinel nastavi. Nova procena iznosila je 140,9 milijardi dolara u konstantnim dolarima iz 2020, odnosno približno 81 odsto više od osnovne procene.
Istovremeno je povučeno prethodno odobrenje Milestone B i naređeno restrukturiranje programa.
GAO je u februaru 2026. i dalje navodio trošak od najmanje 141 milijardu dolara i upozorio da konačna cena ostaje neizvesna dok nova struktura programa ne bude završena.
Najveći problem nisu napravili raketni motori
Troškovni problem Sentinela često se predstavlja kao dokaz da je sama raketa postala ekstremno skupa.
Pentagonova analiza pokazala je drugačiju sliku. Najveći deo povećanja troškova pojavio se u segmentu lansirnih objekata, komandnih centara i prelaska sa starog na novi sistem.
SAD ne grade raketu na praznom prostoru. Moraju da održavaju 400 Minutemana spremnim dok se u isto vreme uklanjaju stari sistemi, grade novi silosi, postavljaju komunikacije i obučavaju posade za Sentinel.
Svaki deo tranzicije mora da bude izveden tako da određena oblast ne izgubi nuklearnu sposobnost pre nego što njena zamena postane operativna.
Upravo je taj višegodišnji paralelni rad dva sistema jedan od glavnih razloga zbog kojih projekat liči više na izgradnju ogromne nacionalne infrastrukture nego na klasičnu nabavku raketa.
Zašto nije jednostavno produžiti život Minutemanu još 50 godina
Jedna od alternativa Sentinelu godinama je bila nastavak modernizacije Minutemana III.
Takvo rešenje ima očiglednu prednost: postojeće rakete, objekti, obučene posade i logistički sistem već postoje.
Problem nastaje kada se životni vek posmatra do 2050, 2060. ili 2070. godine. Održavanje tada više nije samo zamena elektronike ili motora, već očuvanje industrijske sposobnosti za sistem projektovan pre više od pola veka.
Pentagon je tokom Nunn-McCurdy revizije zaključio da nijedna alternativa ne može da ispuni njegove zahteve uz nižu cenu od restrukturisanog Sentinela.
Ta procena nije završila širu raspravu. Kritičari programa smatraju da su sami zahtevi postavljeni tako da praktično unapred podrazumevaju održavanje 400 kopnenih ICBM raketa do druge polovine veka, zbog čega jeftinije varijante sa manjim brojem raketa ili većim oslanjanjem na podmornice nisu direktno uporedive.
To je strateško, a ne samo tehničko pitanje.
Prvi let se pomerao, sada se planira za 2027. godinu
Rani planovi predviđali su znatno brži razvoj.
Kašnjenja i restrukturiranje pomerili su program za nekoliko godina. GAO je još u februaru 2026. navodio da se prvi let očekuje u martu 2028, približno četiri godine kasnije nego što je prvobitno planirano.
Američko ratno vazduhoplovstvo je potom tokom 2026. objavilo ubrzani raspored i sada navodi da je prvi let planiran za 2027.
Promena nije samo deklarativna.
Do septembra 2026. na Vandenberg Space Force Base sastavljena je kompletna inertna raketa u vertikalnom položaju. Četvoromesečni program integracije proverio je spajanje tri raketna stepena, pogonskih elemenata, aerodinamičkog pokrova i pratećih komponenti.
Paralelno su završena pojedinačna ispitivanja raketnih motora i postboost pogonskog sistema.
To je prvi put da je Sentinel prešao iz skupa odvojenih razvojnih komponenti u fizički sastavljenu raketnu konfiguraciju pune veličine.
Kada Sentinel ulazi u upotrebu
Prvobitni plan predviđao je početnu operativnu sposobnost oko 2029. godine. Taj rok više ne važi.
Američko ratno vazduhoplovstvo sada planira prve operativne sposobnosti početkom tridesetih godina ovog veka. Uvođenje neće biti trenutno, već će se godinama odvijati paralelno sa povlačenjem Minutemana III.
To znači da će dve generacije američkih ICBM sistema određeno vreme postojati istovremeno.
Minuteman mora da ostane funkcionalan sve dok dovoljan broj Sentinela, njihovih silosa, komunikacionih sistema i posada ne dobije operativni status.
Kašnjenje Sentinela zato automatski produžava i troškove održavanja Minutemana III.
Program koji treba da traje do 2070-ih
Američko ratno vazduhoplovstvo ne projektuje Sentinel kao raketu koja će nekoliko godina služiti u sadašnjoj konfiguraciji.
Plan je da njegova osnovna arhitektura ostane deo američkih strateških snaga do približno 2075. godine i potencijalno duže.
To praktično znači da ljudi koji će jednog dana povlačiti poslednje Sentinele iz službe verovatno još nisu rođeni.
Sama raketa će tokom tako dugog perioda gotovo sigurno prolaziti kroz promene motora, elektronike, sistema navođenja, povratnih vozila, komunikacija i možda bojevih glava.
Sentinel iz 2060. zato verovatno neće biti identičan raketi koja će prvi put poleteti 2027. godine, baš kao što Minuteman III koji danas stoji u američkim silosima u velikom broju ključnih komponenti više nije isti sistem koji je uveden u službu 1970.
Prvi fizički primerak pune inertne konfiguracije Sentinela sastavljen je na Vandenbergu u septembru 2026. godine. Sledeći veliki prag programa više nije kompjuterska simulacija, fabričko ispitivanje pojedinačnog motora ili maketa silosa, već prvi potpuni let nove američke interkontinentalne rakete planiran za 2027. godinu.
