Volite li filmove o Džejmsu Bondu? Ko ih ne voli; ponekad ih spomenemo na portalu. Najduži filmski serijal u istoriji kinematografije nekada je prepisivao rešenja iz života, ali mnogo češće je i život prepisivao od filma. Neke operacije iz perioda Hladnog rata kao da je osmišljao Jan Fleming. Bilo je to zlatno doba za trošenje para poreskih obveznika jer je na delu bila ogromna industrija proizvodnje informacija o informacijama zasnovana na ideološkoj paranoji.
Zapad je prisluškivao Istok i obrnuto; hiljade specijalista su vredno, bez prekida, prikupljale materijale za ratne igre političara i vojnika. Operacija „Zlato“ (Operation Gold, kod Britanaca poznata kao Operation Stopwatch – „Štoperica“) nadmašila je maštu holivudskih scenarista. U pozadini ovog događaja smenjuju se likovi i epizode kao da posmatrate film „Living Daylights“, kod nas preveden kao „Dah smrti“, a ima i lepih citata u stilu „Trećeg čoveka“. Dovoljno da se čitalac udubi u ovu nesvakidašnju epizodu.
I ovaj poduhvat nije mogao da se odmakne od rešenja iz dubine ranog srednjeg veka kada su protivnici kopali kanale i lagume da bi podmetnuli eksploziv pod protivničku tvrđavu…samo što ovde nije bila reč o eksplozivu. To je bila zajednička operacija koju su sprovele američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) i britanska Tajna obaveštajna služba MI6 (SIS) pedesetih godina. Namera je bila da se prisluškuju podzemne kablovske komunikacije štaba Sovjetske vojske u Berlinu. Kako to izvesti? Tako što bi se do kablova stiglo tunelom prokopanim kroz sovjetsku okupacionu zonu. Ovo je bila mnogo složenija varijacija ranijeg projekta „Operacija Srebro“ (Operation Silver) u Beču.
Plan je aktiviran 1954. godine zbog straha da bi Sovjeti mogli pokrenuti nuklearni napad u bilo kom trenutku, pošto su već detonirali hidrogensku bombu u avgustu 1953. godine. Izgradnja tunela je počela u septembru 1954. godine i završena je za osam meseci. Amerikanci su želeli da dođu do što je moguće većeg broja informacija, snimivši oko 90.000 različitih razgovora.
Dramaturški obrt je svoju punu moć pokazao tek kasnije, kada su CIA i MI6 zadovoljno mislili da su uspeli u svojoj nameri, nadmudrivši na skup, ali jednostavan način, Sovjete. O čemu je reč? Ima tu i engleskog humora, ali u sovjetskoj verziji. Amerikancima sigurno to nije delovalo smešno kad su saznali, ali sovjetske vlasti su bile obaveštene o operaciji „Zlato“ još pre njenog početka! U dramaturgiji filma (kad smo ga već spomenuli) taj obrt se zove „poliveni polivač“.
Informacije im je preneo doušnik Džordž Blejk (George Blake–Behar)! On je bio klasična „spavalica“ (u slengu obaveštajaca – mole). Pošto se najslađe smeje onaj koji se poslednji smeje, Sovjeti su odlučili da ne otkriju kako znaju za tunel sve do 21. aprila 1956. godine, kako bi zaštitile Blejka od razotkrivanja. Na taj način su demonstirali vrhunski profesionalizam, promišljanje i strpljivost sovjetske škole koja je umela da svoje agente čuva i decenijama, pravilno procenjujući njihovu važnost u odnosu na trenutno stanje.
Stoga su neki detalji projekta i dalje poverljivi, a i ono što je bilo dostupno delovalo je vrlo oskudno. To je bilo prvenstveno zato što je tadašnji direktor Centralne obaveštajne službe (DCI – Director of Central Intelligence), Alen Dales, naredio da se o tom projektu ”što manje talasa”. Tek 2019. godine postale su dostupne dodatne informacije
Šta je dovelo do odluke da se pokrene operacija?
Specijalne službe za vezu sovjetskih oružanih snaga koje su obezbeđivale komunikaciju diplomatskog saobraćaja rešile su da fizički obezbede svoje kanale. Diplomate su koristile kriptovan radio-saobraćaj. U to vreme daleko sigurnije od radio-veza, praktično nedodirljive, bile su telefonske fiksne linije i kablovske veze uopšte. Njihovo postavljanje jeste složeno, ali je zaštita vrlo visoka. I danas se za razmenu najvažnijih poruka koriste fiksni, fizički sistemi veza, prilagođeni novim tehnologijama.
Sovjeti su tim podizanjem nivoa zaštite kardinalno omeli suparnike u prisluškivanju jer su protivniku preko noći odsekli glavni izvor informacija. Amerikanci su po opadanju obima i značaja radio – saobraćaja brzo zaključili da Sovjeti imaju veliku prednost. Poznatom prislušnom centru na „Đavoljem brdu“ (Teufelsberg) ostalo je da snima rutinske razmene poruka između jedinica i ustanova Istočnog bloka, dok su one radile to isto.
Operacija „Zlato“ učinila je poznatim jedan od najmanje tri tunela izgrađenih za potrebe obaveštajnih službi u periodu Hladnog rata (za koje se zna). Od 1948. godine pa nadalje, u okviru operacije „Srebro“, britanski SIS je preduzeo niz takvih operacija u tada još uvek okupiranom Beču. To isto su, naravno, radili i Sovjeti. KGB je kasnije naručio od Crvene armije da izgradi tunel za priključak na kabl koji je služio glavnom garnizonu američke vojske u Berlinu.
Sporazum o pokretanju operacije
Kada su Amerikanci 1951. godine užurbano počeli da traže alternativna rešenja za nesmetan dotok informacija koje su naglo presahle, Britanci su rešili da progovore o svojim iskustvima. Otkrivajući svoje planove britanski SIS koji je dotle „mudro ćutao“ o svojoj operaciji u Beču, predstavio je kolegama povoljnosti i probleme. Amerikanci su zauzvrat izneli svoja saznanja; prilikom prekomande agenta CIA Bila Harvija u Berlin radi istrage raspoloživih opcija stigli su do važnog saznanja; Rajnhard Gelen (Reinhard Gehlen), šef Bundesnahrihtendinsta (Bundesnachrichtendienst, BND) koji je služio i Vajmarskoj Republici i nacističkoj Nemačkoj, upoznao je CIA s lokacijom ključnog telefonskog čvora, manje od dva metra pod zemljom, gde su se tri kabla spajala blizu granice američkog sektora Zapadnog Berlina.
Operaciju „Zlato“ zajednički su planirali SIS i CIA. Prvi sastanci održani su u Karlton Gardensu broj dva u Londonu, sa kojih je vlada Zapadne Nemačke bila isključena zbog „veoma infiltrirane prirode“ njihove službe. Dogovorili su se da SAD obezbede najveći deo novca i izgrade tunel (najbliža pristupna tačka bila je u njihovom sektoru), dok će Britanci koristiti svoje stručno znanje iz operacije „Srebro“ da se neprimetno prikače na kablove i obezbede potrebnu opremu za elektronsku komunikaciju.
Jedan od onih koji su prisustvovali ranim sastancima bio je Džordž Blejk, krtica u britanskom obaveštajnom aparatu. Blejk je očigledno odmah obavestio KGB, pošto su dva Gelenova agenta uhvaćena kako pokušavaju da prebace potencijalnu žicu za prisluškivanje preko berlinskog kanala. KGB je odlučio da ne ometa operaciju „Zlato“, jer bi Sovjeti u slučaju da hoće neutralizaciju i komporomitovanje tunela, morali da žrtvuju Blejka. Smatrali su da je isplativije podmetnuti neke tačne informacije nego svog dragocenog agenta.
Strpljivi Sovjeti umeli su da procene odnos gubitka i dobitka; za svoje tajne nisu se plašili jer su imali iskusnu ekipu koja je lako stvarala ubedljive lažne legende. Stoga KGB nije o prisluškivanju obavestio nikoga u Nemačkoj, uključujući Istočne Nemce, pa ni sovjetske korisnike kablova. Pustili su da sve teče normalno. Prema izveštaju CIA, „nije bilo poznatih pokušaja da se CIA dostave dezinformacije“. Amerikanci su ubeđivali sami sebe u uspeh operacije. Iako je britanski SIS sumnjao u suprotno, izveštaj CIA navodi da je „sovjetska vojska nastavila da koristi kablove za komunikaciju obaveštajne vrednosti“. Lukavstvo Sovjeta bilo je vrlo uspešno.
Rad na postavljanju uređaja
U decembru 1953. godine, operaciju je preuzeo Vilijam King Harvi (William King “Bill” Harvey), bivši službenik Federalnog istražnog biroa (FBI) SAD koji je prešao u CIA. Kapetan Vilijamson iz Inženjerskog korpusa vojske Sjedinjenih AmeričkihDržava bio je zadužen za izgradnju. Prva faza bila je izgradnja „skladišta“, koje je služilo kao maska; iznad njega je bila ELINT (Electronic intelligence) stanica američke vojske. Skladište, u okrugu Nojkeln/Rudov u američkom sektoru Berlina, imalo je nekonvencionalno dubok podrum od 7 metara (23 stope) koji je služio kao prostor za izgradnju tunela i za smeštaj uklonjene zemlje.
Kopanje početnog vertikalnog okna za tunel počelo je drugog septembra 1954. godine, a završeno je 25. februara sledeće godine. Tajna izgradnja tunela od 450 metara ispod najčuvanije granice na svetu, koji bi presekao niz standardnih komunalnih kablova manje od 47 centimetara ispod prometne ulice, predstavljala je izuzetan inženjerski izazov. Koristeći metodu štitaste gradnje, koja se kretala pomoću hidrauličnih probojnika, dobijeni prostor je nasut peskom i s 1700 ploča za oblaganje od livenog gvožđa.
Drvena železnička pruga služila je za vagonete sa gumenim točkovima. Njima je do kraja izgradnje uklonjeno 3.000 tona materijala ne izazivajući šumove i vibracije. Dolazilo je i do nepredviđenih situacija (evakuacija radilišta) kada su kopači provalili u neobeleženu septičku jamu iz perioda pre Drugog svetskog rata i poplavili tunel. Tokom izgradnje i operativne upotrebe, ceo tunel je bio opremljen eksplozivom, osmišljenim da osigura njegovo potpuno uništenje. Ipak, eksploziv nije korišćen; smatra se da odgovorno lice, general–major američke vojske Čarls Dašer „ne bi odobrio akciju koja bi mogla biti početak Trećeg svetskog rata“.
Nakon završetka, tunel je vodio u oblast Altglinike u opštini Treptov, gde je kapetan britanske vojske Piter Lan – bivši olimpijski alpski skijaš i šef SIS u Berlinu nadgledao izgradnju vertikalnog okna (bunara) i postavljanje tri kabla. Kopanje tunela je bilo teško zbog potrebe da se izbegne sleganje tla na mekom terenu. Za radove na vertikalnom oknu, britanski tim Kraljevskih inženjera i SIS uz pomoć osoblja iz istraživačke stanice BPO (Britsh Post office) na Dolis Hilu, koristio je improvizovani uređaj nazvan krtica.
Postavljanje tri kabla izvršilo je specijalizovano osoblje BPO za spajanje kablova; učinio je to Škot Blejk Rajmer, „najbolji monter koga su imali“, uz pomoć kolega Lesa Sparksa i Artura Lumsa. Prvobitna cena je bila 50.000 dolara, a konačna cena završenog tunela bila je preko 6,5 miliona američkih dolara (iako su mnoge stavke jednostavno „otpisane“), ili ekvivalentno konačnoj ceni nabavke dva špijunska aviona Lokid U-2.
Korišćenje tunela
Tunel je bio dugačak 450 m i prečnika 1,8 m, a radio je 11 meseci i 11 dana, prema knjizi iz 2019. godine, koju je napisao novinar Vašington posta Stiv Fogel. On je pregledao sva dostupna dokumenta i intervjuisao 40 učesnika projekta. Knjiga „Izdaja u Berlinu: istinita priča o najsmelijoj špijunskoj operaciji Hladnog rata“ sadrži „virtuelno mesečni izveštaj o iskopavanju i radu tunela“, prema jednoj recenziji.
Takođe, nakon što je ta knjiga objavljena, CIA je objavila manje redigovanu verziju svojih dokumenata o tunelu. Britanci i Amerikanci slušali su i snimali poruke koje su razmenjivane između sovjetskog vojnog štaba u Cosenu, blizu Berlina i nižih komandi: snimani su i razgovori između Moskve i sovjetske ambasade u Istočnom Berlinu, kao i razgovori između istočnonemačkih i sovjetskih zvaničnika.
Zapad u tom trenutku nije bio u stanju da probije sovjetsku enkripciju. Umesto toga, iskoristili su vredne obaveštajne podatke dobijene „iz nešifrovanih telefonskih razgovora preko zvaničnih kanala“. Na taj način pokušavali su da posredno, komparativnom metodom, otkriju sadržaj poruka i razgovora, tražeći zajedničke izraze. Ukupno 67.000 sati sovjetskih i nemačkih razgovora poslato je u London na transkripciju od strane posebnog odeljenja u kojem je radilo 317 ruskih emigranata i nemačkih lingvista. Signali teleprintera, mnogi od njih multipleksirani, takođe su prikupljeni na magnetnoj traci i prosleđeni Frenku Rouletu u štab D na obradu.
Da bi zaštitio Blejka, KGB je bio primoran da održi protok informacija što je moguće normalnijim, što je rezultiralo time da je tunel bio pravo bogatstvo prikupljanja obaveštajnih podataka za SAD i Britaniju u svetu koji još nije video „U-2“ ili satelitske snimke. Prema rečima Stivena Budjanskog, „KGB-ova komunikacija na visokom nivou išla je preko posebnog sistema nadzemnih linija koje se nisu mogle prisluškivati a da to ne bude očigledno; zainteresovan da zaštiti Blejka kao vredan izvor unutar SIS i nevoljan da deli svoje tajne sa rivalskim agencijama, KGB je jednostavno ostavio i GRU i Štazi u mraku o postojanju tunela.“
Coup de grâce Sovjeta
Kompletna instalacija predstavljena je štampi kada je Blejk prekomandovan 1955. godine. U procenjenom trenutku, 21. aprila 1956. godine, mesecima nakon što je tunel pušten u rad, sovjetski i istočnonemački vojnici su provalili u istočni kraj tunela. Jedan izvor ukazuje da je prisluškivanje bilo u upotrebi otprilike 18 meseci. Sovjeti su objavili otkriće štampi i nazvali ga „kršenjem normi međunarodnog prava“ i „gangsterskim činom“, zvanično negodujući. Novine širom sveta objavljivale su fotografije podzemne pregrade tunela direktno ispod međunemačke granice. Zid je imao znak na nemačkom i ruskom jeziku na kojem je pisalo „Ulaz zabranjen od strane komandanta“.
Do 24. aprila 1956. godine, ostatke tunela su često obilazile sovjetske i istočnonemačke vlasti. I tu je otkrivena još jedna loša procena zapadnih saveznika. Oni su smatrali da će Sovjeti zataškati svako otkriće tunela, zbog sramote i eventualnih posledica. Međutim, većina svetskih medija je predstavila projekat tunela kao briljantan inženjerski poduhvat ne baveći se kontraobaveštajnom komponentom.
CIA je medijski možda dobila više nego Sovjeti od „otkrića“ tunela. Delimično, to je bilo zato što je tunel otkriven tokom državne posete sovjetskog prvog sekretara Nikite Hruščova Ujedinjenom Kraljevstvu, a posebno dan pre državnog banketa sa Njenim Veličanstvom kraljicom Elizabetom II u zamku Vindzor. Sumnja se da su se Sovjeti i Britanci složili da utišaju medijsko izveštavanje o britanskom učešću u projektu, iako je oprema prikazana na većini fotografija bila britanske proizvodnje i jasno označena kao takva.
Tek 1961. godine, kada je Blejk uhapšen i osuđen, zapadni zvaničnici su shvatili da je tunel bio ugrožen mnogo pre nego što je izgradnja počela. Iako je glavni inspektor Alen Dales javno proslavio uspeh operacije „Zlato“ u prikupljanju informacija o sovjetskim i aktivnostima iza Gvozdene zavese, deklasifikovana istorija NSA je implicirala da je NSA možda manje cenila vrednost kolekcije tunela nego CIA.
Tunel danas
Godine 1996. gradska vlada Berlina je angažovala lokalnu građevinsku kompaniju da iskopa približno 83 metra iz bivšeg američkog berlinskog sektora tunela kako bi se napravilo mesto za novi stambeni kompleks. Godine 1997. iskopan je deo od 12 metara onoga što je bio sovjetski berlinski sektor. Ovaj deo tunela je izložen u Muzeju saveznika.
Tvrdnja muzeja da je ovaj deo preuzet iz američkog sektora je netačna. Muzej CIA je dobio elemente spoljne ljuske tunela 1999. godine, a Međunarodni muzej špijunaže u Vašingtonu nakon toga. Sovjete nije mnogo interesovao medijski rat, a ni američki poreznici se nisu mnogo pitali na šta su bačene pare i kakav je efekat bio od toga.
