Prava mera pomorske moći nije broj nosača aviona upisanih u registar, već koliko njih može istovremeno da izađe na more, koliko dugo može da ostane u borbenoj zoni i koliko udaljenih kriza jedna flota može da pokrije bez iscrpljivanja ljudi i tehnike. Upravo tu se iza impresivne slike američke mornarice pojavljuje problem koji je mnogo ozbiljniji od prostog brojanja brodova.
Nosač aviona decenijama je jedan od najprepoznatljivijih simbola američke vojne nadmoći. Kada izbije velika međunarodna kriza, Vašington gotovo po pravilu šalje udarnu grupu nosača aviona u region kao političku poruku i vojno sredstvo spremno za neposrednu upotrebu. Takav model funkcioniše sve dok između pojedinačnih kriza postoji dovoljno vremena za održavanje, popravke, obuku posade i pripremu sledećeg raspoređivanja.
Rat sa Iranom, nastavak angažovanja na Bliskom istoku, potrebe u Evropi i stalna obaveza održavanja snažnog prisustva na Pacifiku počeli su da guraju taj sistem prema njegovim praktičnim granicama. Francuski časopis Meta-Defense, specijalizovan za vojna pitanja i NATO, upozorio je da američka mornarica sve teže održava dovoljan broj nosača spremnih za dugotrajne operacije na više udaljenih pravaca.
Od početka jula samo četiri od 11 američkih nosača aviona na nuklearni pogon bila su operativno raspoređena. Preostalih sedam nalazilo se u lukama, na održavanju, popravkama ili u različitim fazama pripreme i obuke.
To ne znači da tih sedam brodova ne postoji ili da više nisu borbeno sposobni. Problem je mnogo jednostavniji: nisu svi dostupni onda kada su potrebni. Američka mornarica tako raspolaže najvećom flotom nosača aviona na svetu, ali čak ni ona ne može svih 11 brodova istovremeno da pretvori u 11 raspoloživih udarnih grupa.
Abraham Linkoln postao upozorenje koliko košta prenaprezanje flote
USS Abraham Linkoln možda najbolje pokazuje šta se događa kada operativne potrebe počnu da nadmašuju ciklus za koji su projektovani brod i njegova posada.
Nosač aviona ostao je na misiji duže od 250, a zatim i više od 260 dana, podržavajući američke operacije na Bliskom istoku. Oko 5.000 mornara i marinaca ukrcalo se na brod kada je raspoređivanje počelo 21. novembra 2025. godine.
Povratak je prvobitno očekivan tokom maja, ali je misija produžena zbog američkih operacija na Bliskom istoku i rata sa Iranom. Produženje nije značilo samo još nekoliko nedelja plovidbe.
Pojavili su se izveštaji o nedostatku sveže hrane i pojedinih higijenskih potrepština, problemima sa vodom i sanitarnim uslovima, kao i sve ozbiljnijem fizičkom i psihološkom umoru posade. Posebno veliki problem predstavljali su dugi periodi bez ulaska u luku, tokom kojih hiljade ljudi praktično žive i rade unutar istog zatvorenog vojnog sistema bez normalnog prekida misije.
Takvo opterećenje ne odnosi se samo na ljude. Svaki dodatni mesec na moru znači dodatne sate rada nuklearnih i pomoćnih sistema, pogonske opreme, katapulta, liftova za municiju, radara, elektronike, sistema za proizvodnju vode i hiljada drugih komponenti bez kojih nosač aviona ne može da funkcioniše kao plutajuća vazduhoplovna baza.
Bivši oficir američke mornarice i analitičar Instituta Hadson Brajan Klark upozorio je da bi posledice intenzivnog angažovanja flote tokom rata sa Iranom mogle da se osećaju i do tri godine pre nego što se ciklusi održavanja i raspoloživosti ponovo vrate na željeni nivo. Nekoliko meseci intenzivnog rata može da utiče na raspoloživost brodova godinama nakon što se sama operacija završi.
Jedan nosač odlazi na Bliski istok, praznina ostaje na Pacifiku
Zamena iscrpljenog USS Abraham Linkoln nosačem USS Džordž Vašington pokazuje drugi deo istog problema. Džordž Vašington ima posebno važnu ulogu jer mu je matična baza Jokosuka u Japanu, a njegov glavni operativni prostor zapadni Pacifik. Upravo tamo američko vojno planiranje vidi Kinu kao glavni dugoročni izazov.
Ipak, potreba za rasterećenjem Linkolna bila je takva da je Džordž Vašington preusmeren prema Bliskom istoku. Do 20. avgusta nosač je već stigao u region. Bliski istok je time dobio svežu američku udarnu grupu, ali se istovremeno otvorila praznina na drugom kraju sveta, kako zaključuje Aksios.
Svako pomeranje nosača aviona između regionalnih komandi zato ima cenu. Brod koji se šalje prema Iranu više nije na mestu sa kojeg je trebalo da prati kinesku vojnu aktivnost, obezbeđuje američko prisustvo u blizini Tajvana ili odgovara na krizu na Korejskom poluostrvu.
Tu se pojavljuje dilema koja se ne rešava jednostavnim povećanjem vojnog budžeta. Vašington može da pojača Bliski istok, ali u tom trenutku raspoloživ nosač mora da uzme iz nekog drugog regiona.
Pitanje postaje mnogo ozbiljnije ukoliko bi se dve velike krize otvorile istovremeno. Šta se događa ako se američke snage nalaze duboko angažovane protiv Irana, a istovremeno izbije velika kriza na Pacifiku? Taj scenario pokazuje zašto 11 nosača aviona na papiru nije isto što i 11 nosača dostupnih za rat.
Globalna flota zavisi od veoma ograničenog broja brodogradilišta
Problem dodatno pogoršava stanje američke brodograđevne i remontne infrastrukture.
Nuklearni nosač aviona nije brod koji može da ode u bilo koje komercijalno ili vojno brodogradilište. Veliki remonti, radovi na nuklearnim sistemima i složeno održavanje zahtevaju specijalizovanu infrastrukturu, kvalifikovanu radnu snagu i veoma ograničene kapacitete.
Analitičari upozoravaju da u praksi samo mali broj američkih brodogradilišta može da obavlja najzahtevnije radove na ovim brodovima, dok su kapaciteti za određene vrste teškog održavanja koncentrisani praktično na svega nekoliko lokacija. Kada više nosača istovremeno zahteva remont, počinje stvaranje reda.
Kašnjenje jednog broda tada prestaje da bude njegov pojedinačni problem. Dok on zauzima dok, sledeći nosač čeka, njegov raspored se pomera, produžava se korišćenje drugog broda i čitav ciklus počinje da proizvodi kaskadne posledice.
Američki pomorski stručnjaci godinama upozoravaju da veliki periodi održavanja nosača često završavaju kašnjenjima, upravo zato što tako složeni brodovi tokom remonta otkrivaju dodatne probleme koje nije moguće potpuno predvideti. Rat i produžena raspoređivanja samo povećavaju količinu posla koji brodogradilišta kasnije moraju da obave.
Paradoks najmoćnije flote nosača aviona na svetu
Sjedinjene Države i dalje raspolažu ubedljivo najvećom i najsposobnijom flotom velikih nosača aviona na svetu. Nijedna druga država nema 11 nuklearnih plutajućih vazduhoplovnih baza veličine, kapaciteta i borbenih mogućnosti američkih nosača klase Nimic i Džerald R. Ford.
Same brojke, međutim, mogu da stvore pogrešnu sliku. Prava vojna vrednost flote zavisi od toga koliko brodova može trenutno da plovi, koliko dugo mogu da ostanu raspoređeni, koliko brzo može da ih zameni sledeća grupa i koliko dugo čitav sistem može da podnosi takav tempo.
Dugotrajni rat sa Iranom, stalne operacije na Bliskom istoku, obaveze prema evropskim saveznicima i potreba da se istovremeno održava snažno prisustvo nasuprot Kini stvaraju vrstu strateškog habanja koju čak ni najskuplji i najnapredniji ratni brodovi ne mogu da izbegnu.
USS Abraham Lincoln više nije samo nosač koji je predugo ostao na moru, postao je veoma vidljiv primer granica američkog sistema globalnog vojnog prisustva.
„Sindrom Persijskog zaliva“: Pokušaji samoubistava među posadom Linkolna
Najozbiljniji deo priče o USS Abraham Linkolnu, međutim, ne odnosi se na reaktore, remont ili raspoloživost brodova. Dugotrajne operacije protiv Irana počele su da otvaraju pitanje ljudske cene američkog vojnog angažovanja.
Prema pisanju Military Timesa, porodice članova posade USS Abraham Lincoln prijavile su više slučajeva samodestruktivnog ponašanja tokom izuzetno dugog raspoređivanja nosača. U dva prijavljena incidenta pripadnici službe navodno su pokušali da skoče u more. Jednog je posada spasila, dok su drugog kolege zaustavile pre nego što je to učinio.
Američka mornarica nije objavila ukupan broj slučajeva samopovređivanja tokom misije. Do sredine avgusta posada je provela više od 260 dana na raspoređivanju, uz posebno duge periode bez posete luci. Porodice mornara i marinaca govorile su o umoru, pogoršanju uslova života i sve većem psihološkom pritisku.
Zabrinutost je direktno preneta vrhu mornarice tokom sastanka u San Dijegu, gde su članovi porodica opisivali stanje intenzivne fizičke i mentalne iscrpljenosti ljudi koji su mesecima ostali na brodu. Problem je dobio dovoljno pažnje da je komandant američke Centralne komande admiral Bred Kuper lično posetio nosač aviona.
Kuper je priznao da tako dugo raspoređivanje stvara posebno opterećenje i naglasio da ljudi različito reaguju na dugotrajni stres. Istovremeno je odbacio sliku da se posada Lincolna nalazi u stanju opšteg psihološkog sloma, navodeći da nosač ima jednu od najnižih stopa incidenata povezanih sa mentalnim zdravljem među 11 aktivnih američkih nosača aviona.
Takva statistika, međutim, ne briše činjenicu da je do ozbiljnih incidenata došlo. Američko vojno rukovodstvo ne osporava ni da je neuobičajeno dugo trajanje misije značajan faktor stresa.
Ljudska cena ne završava se na palubi nosača
Zabrinutost zbog posledica rata sa Iranom ne odnosi se samo na mornare koji mesecima borave na ratnim brodovima.
Izveštaji o ozbiljnom psihološkom opterećenju pojavili su se i među američkim osobljem uključenim u druge oblike savremenog ratovanja, uključujući sajber operacije. Niz samoubistava među ljudima povezanim sa rukovođenjem američkim sajber kapacitetima dodatno je otvorio pitanje koliko savremene vojne operacije mogu psihološki da opterete osoblje koje se fizički uopšte ne nalazi na klasičnom bojištu.
Takav fenomen ruši tradicionalnu predstavu da je psihološki teret rata vezan isključivo za vojnike izložene neposrednoj vatri. Operateri, obaveštajci, stručnjaci za elektronsko i sajber ratovanje, posade aviona i mornari na udaljenim brodovima mogu mesecima učestvovati u operacijama koje se odvijaju bez prekida, čak i kada se fizički nalaze hiljadama kilometara od samog cilja.
Produžena misija Abraham Lincolna istovremeno pokazuje dva oblika iscrpljivanja američke vojne moći: habanje izuzetno skupih platformi i habanje ljudi koji ih održavaju u borbi. Vašington može da produži raspoređivanje nosača za nekoliko nedelja ili meseci kada strateška situacija to zahteva. Može da pošalje drugi brod sa Pacifika da zameni prvi na Bliskom istoku i može da odloži remont kako bi dobio dodatne dane prisustva na moru.
Svaka takva odluka, međutim, samo pomera račun unapred.
USS Abraham Lincoln je taj račun učinio veoma vidljivim: preko 260 dana raspoređivanja, iscrpljena posada, ozbiljni incidenti među mornarima, dodatno habanje broda i potreba da nosač iz drugog strateški važnog regiona dođe da ga zameni. Američka pomorska moć ostaje ogromna, ali nije neiscrpna. Što Vašington više pokušava da vojno bude prisutan svuda istovremeno, to ograničenja flote od 11 nosača aviona postaju teža za prikrivanje.
