Izraelske obaveštajne službe imaju ono što malo država na svetu može da očekuje: političku, vojnu, tehnološku i obaveštajnu podršku Sjedinjenih Država na izuzetno visokom nivou. Međutim, takav položaj nije nešto što se jednostavno dobije i potom traje sam od sebe.
Iza njega stoje generacije političkog, društvenog, institucionalnog i obaveštajnog rada, kao i sposobnost Izraela da sopstvene interese duboko ugradi u odnose sa najmoćnijim saveznikom. Ista vrsta strpljenja vidi se i na nižem, mnogo mračnijem nivou, u načinu na koji izraelske službe godinama grade ljudske mreže unutar neprijateljskih organizacija i država.
Popularna slika obaveštajca koji ukrade dokument, fotografiše bazu ili ostavi kovertu u mrtvom poštanskom sandučetu opisuje samo početak tog sistema. Slučajevi koji su tokom decenija izlazili u javnost, svedočenja bezbednosnih zvaničnika i otvorene izraelske studije pokazuju piramidu u kojoj nisu svi izvori jednako važni, niti svi uopšte znaju šta njihova informacija na kraju omogućava.
Na dnu su ljudi koji prikupljaju fragmente, prenose opremu, fotografišu, prate rutine ili izvršavaju zadatke malog rizika. Iznad njih nalaze se saradnici sa pristupom vojnim jedinicama, tunelima, sistemima naoružanja, proizvodnji i internim procedurama. Na samom vrhu pojavljuje se mnogo opasnija kategorija: ljudi dovoljno blizu rukovodstvu da mogu da utiču na odnose, rivalstva, naslednike, odluke i unutrašnju stabilnost organizacije.
Upravo tu ljudska špijunaža prestaje da bude samo krađa informacija. Krajnji cilj može da bude sposobnost da se utiče na način na koji protivnik misli, deluje i donosi odluke. Fotografija automobila tada nije samo fotografija, a ime čoveka nije samo podatak. Svaki fragment može da postane deo mnogo šireg modela osobe, jedinice ili čitave organizacije.
Izrael proučava i sopstvene obaveštajne propuste
Takav sistem nije nepogrešiv. Napad Hamasa 7. oktobra 2023. godine i operacija Al-Aksa otvorili su jedno od najtežih pitanja u istoriji izraelskog bezbednosnog aparata: kako je država sa ogromnim kapacitetima za tehničko prisluškivanje, satelitsko izviđanje, elektronski nadzor i ljudska obaveštajna delatnost (HUMINT) uspela da ne predvidi napad takvih razmera.
Odgovor izraelske bezbednosne zajednice nije bio samo interna istraga. Neuspeh je pretvoren u predmet javnog i akademskog proučavanja, što otkriva još jednu bitnu karakteristiku sistema.
Druga godišnja izraelska konferencija o obaveštajnim studijama održana je 28. i 29. oktobra 2025. godine na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Tema je bila vrlo direktna: „Transformacija obaveštajnog rada nakon neuspeha’.“.
Izbor teme teško da je mogao biti slučajan. Posle 7. oktobra izraelska bezbednosna zajednica morala je da analizira ne samo zašto informacije nisu stigle, već i zašto postojeće informacije nisu pravilno protumačene, kako su izvori procenjivani i da li je preveliko oslanjanje na tehničko praćenje stvorilo lažan osećaj sigurnosti.
Proučavanje obaveštajnog rada u Izraelu nije ograničeno na Mosad, Šin Bet ili vojnu obaveštajnu službu. Univerziteti, istraživački centri, bivši oficiri, generali i nekadašnji rukovodioci službi učestvuju u analizama prikupljanja podataka, infiltracije i neuspeha.
Posebna pažnja posvećuje se ljudima. Kako pronaći potencijalnog saradnika, kako ga regrutovati, testirati i zaštititi, koliko mu informacija dati i može li se običan doušnik vremenom pretvoriti u čoveka koji izvršava operativne zadatke. Upravo tu počinje prvi nivo piramide.
Prvi nivo: Hiljade sitnica koje postaju operativni mozaik
Fotografija. Ruta. Automobil. Vreme kada rukovodilac izlazi iz kuće. Ljudi sa kojima se sastaje, telefon koji koristi i mesto na kojem ostavlja vozilo.
Svaka od tih informacija pojedinačno može izgledati gotovo bezvredno. Spojene sa podacima drugih izvora, one mogu da naprave preciznu sliku života i ponašanja određene osobe.
Agent koji prati kretanje jednog čoveka ne mora da zna da drugi saradnik prati njegovu kuću, dok treći pokušava da dođe do podataka o komunikacijama. Upravo fragmentacija štiti čitavu mrežu. Hapšenje jednog čoveka ne mora da razotkrije druge izvore, a još manje konačan cilj operacije.
U jednom slučaju iz Libana čoveku je navodno naređeno da u vozilo postavi specijalnu opremu i zatim se kreće kroz unapred određena područja. Oprema je prikupljala podatke sa rutera u kućama i objektima različitih organizacija i pokušavala da omogući elektronski prodor.
Agent nije morao da otvori sef, ukrade fasciklu ili fotografiše tajni dokument. Dovoljno je bilo da vozi automobil.
Čovek je u takvoj operaciji praktično samo nosač tehničkog sistema koji u njegovo ime može da prikupi hiljade digitalnih informacija.
Čizme koje su mapirale tunele
Još upečatljiviji primer dolazi iz Pojasa Gaze. Prema bezbednosnim izvorima, jedan bataljon na severu Gaze bio je pre sadašnjeg rata infiltriran preko čoveka koji se nalazio približno na trećem mestu komandne strukture.
Visoka funkcija ipak mu nije davala pristup kompletnoj mapi podzemnih prolaza. Izraelski rukovaoci navodno su problem rešili bez traženja mape.
Dali su mu vojne čizme slične onima koje koriste borci, ali je unutar njih bio skriven uređaj za praćenje.
Agent nije morao ništa da zapisuje. Trebalo je samo da hoda.
Njegovo kretanje kroz tunele pretvaralo je ljudsko telo u mobilni senzor za mapiranje trase. Svaki prolazak ostavljao je digitalnu putanju koja je vremenom mogla da otkrije strukturu delova podzemne mreže koju agent sam možda nije razumeo kao celinu.
Kada je prodor otkriven, organizacija je, prema istim izvorima, promenila način izgradnje i korišćenja tunela. Uvedene su odvojene rute, fragmentiran pristup i ograničavanje znanja tako da nijedan pojedinac ne poznaje kompletnu mrežu.
Takva epizoda pokazuje stalnu trku obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada. Svaka uspešna infiltracija izaziva novu zaštitnu meru, dok svaka nova zaštita primorava protivničku službu da pronađe drugačiji način prodora.
„Zlatna informacija“ može da stane u jednu rečenicu
Na vrhu klasičnog prikupljanja nalazi se ono što se u izraelskoj vojnoj terminologiji opisuje kao jedijat zahav, odnosno „zlatna informacija“.
Nije reč o ogromnoj bazi podataka. Nekada je dovoljna jedna kuća, jedan automobil, određeno vreme ili potvrda da se meta nalazi u konkretnoj prostoriji svega nekoliko minuta pre napada.
Atentat na Jahju Ajaša jedan je od najpoznatijih istorijskih primera korišćenja lokalnog saradnika u takvoj operaciji. Čovek uključen u akciju bio je povezan ne samo sa lociranjem Ajaša već i sa mobilnim telefonom u koji je postavljen eksploziv i kojim je meta ubijena.
Kod takvih operacija dugoročna bezbednost saradnika više nije glavni prioritet. Agent može biti praktično „spaljen“ trenutkom izvršenja zadatka.
Njegova vrednost može da bude koncentrisana u jednoj informaciji ili jednoj radnji koja omogućava završetak operacije pripremane mesecima ili godinama.
Drugi nivo: Novac, mrtvi poštanski sandučići i sabotaža oružja
Sledeći nivo počinje poslovima koji deluju jednostavno. Preneti novac, kupiti automobil, sakriti telefon, iznajmiti kuću ili ostaviti paket na mestu sa kojeg će ga kasnije preuzeti neko drugi.
Mrtvi poštanski sandučići omogućavaju da ljudi uključeni u istu mrežu nikada ne dođu u direktan kontakt. Jedan saradnik može ostaviti uređaj, drugi ga preuzeti, a nijedan ne mora da zna identitet čoveka iznad ili ispod sebe.
Kako raste poverenje, raste i rizik. Izvor može dobiti zadatak da postavi uređaj za nadzor, ubaci čip u određeni sistem, modifikuje deo opreme ili manipuliše municijom.
Jedan od najdrastičnijih slučajeva odnosi se na čoveka koji je radio u laboratoriji za proizvodnju oružja jedne islamističke organizacije u Gazi. Prema tim navodima, on je postavljao uređaje za praćenje na rakete, ali istovremeno i oslabljivao eksplozivni materijal u njihovim bojevim glavama.
Pripisuje mu se doprinos otkrivanju i kasnijoj smrti desetina rukovodilaca između 2008. i 2012. godine.
Takav prodor ima dvostruku vrednost. Raketa koja bi trebalo da predstavlja oružje protiv Izraela istovremeno može da postane marker koji otkriva gde se nalazi jedinica ili rukovodilac koji je koristi, dok sabotirana bojeva glava gubi deo očekivanog dejstva.
Nije potrebno dobiti svaku bitku ukoliko se protivničko oružje može pretvoriti u izvor podataka o sopstvenom korisniku.
Kada lokalni saradnik više nije doušnik nego atentator
Palestinski i libanski bezbednosni aparati dugo su polazili od pretpostavke da operacije ubistava najvažnijih meta u završnoj fazi izvode izraelski operativci.
Atentat na komandanta Hamasa Mahmuda el Mabuha u Dubaiju 2010. dodatno je učvrstio takvo uverenje. Sigurnosne kamere pratile su veliku grupu ljudi koja je u Ujedinjene Arapske Emirate stigla koristeći strane pasoše, a operacija je postala jedan od najpoznatijih primera javno rekonstruisanog izraelskog tajnog delovanja u inostranstvu.
Ubistvo Mazena Fukaha u Gazi 2017. pokazalo je drugačiji pravac. Benjamin Netanjahu je 5. februara 2026. godine prvi put javno potvrdio da je Izrael stajao iza operacije. Neposredni izvršilac bio je Palestinac Ašraf Abu Leila, kojeg je Hamas još 2017. godine identifikovao kao čoveka koji je ubio Fukaha po nalogu izraelskih službi i kasnije pogubio.
Time je srušena pretpostavka da poslednji korak nužno mora da napravi izraelski operativac.
Lokalni saradnik može da počne kao izvor, kurir ili logističar, a zatim bude transformisan u neposrednog izvršioca atentata.
Iran je pokazao koliko malo agent mora da zna
Slična rasprava otvorena je tokom izraelsko-iranskog rata u junu 2025. godine. Izraelski javni narativ veliki deo kopnenih aktivnosti predstavio je kao rezultat operativaca Mosada duboko infiltriranih na teritoriji Irana.
Kasnija hapšenja i istrage prikazala su složeniju sliku. Veliki broj ljudi osumnjičenih za učešće bili su sami stanovnici Irana.
Neki možda nisu ni znali stvarnu namenu opreme koju su prevozili. Moguće je da su verovali da učestvuju u običnom krijumčarenju radi novca, dok su samo ljudi na višem nivou mreže znali šta će uređaj, paket ili komponenta na kraju omogućiti.
Takav model ima važnu kontraobaveštajnu prednost. Čovek koji ne zna konačan cilj ne može ga ni odati tokom ispitivanja.
Najefikasniji saradnik zato nije nužno čovek koji zna najviše. Ponekad je vredniji onaj koji zna samo gde treba da odnese paket, kome da preda automobil ili kada da uključi uređaj.
Treći nivo: Više se ne krade informacija, menja se protivnik
Najviši sloj piramide počinje tamo gde prestaje klasični obaveštajni rad.
Cilj više nije samo saznati gde se nalazi komandant ili u kom skladištu stoje rakete. Važno postaje ko bi mogao da nasledi rukovodioca, ko je unutar strukture „jastreb“, ko „golub“, ko sa kim ima lični sukob i koje rivalstvo može da se proširi.
Agent može godinama da prati društveni život jednog čoveka, njegov način govora, prijateljstva i političke stavove bez neposredne namere da ga neko ubije. Takvo praćenje služi da se mapira čitavo okruženje oko osobe.
Atentat tada dobija drugo značenje. Uklanjanje rukovodioca ne uklanja samo jednu osobu već otvara prazno mesto u hijerarhiji.
Ključno pitanje postaje ko će ga popuniti.
Ukoliko je naslednik unapred poznat, ako su njegove ambicije, slabosti, saveznici i neprijatelji već mapirani, ciljano ubistvo može da proizvede mnogo šire posledice od samog fizičkog uklanjanja mete.
CIA je pokazala da špijun ponekad ne mora ni da postoji
Metod manipulacije unutrašnjim odnosima nije specifičan samo za Izrael.
Bivši šef CIA antiterorističkog centra Duan Klaridž, a kasnije i istoričar američkog antiterorizma Timoti Naftali, opisali su drugačiji mehanizam korišćen protiv organizacije Abu Nidala.
Američka služba, prema tim iskazima, nije uspevala da dovoljno duboko prodre u organizaciju. Naftali navodi da su CIA i saveznici želeli da Abu Nidal praktično ponovi Staljinov obrazac i iz straha ukloni sopstvene najbolje ljude.
Dakle, umesto da regrutuje stvarnog izvora na mestu koje joj je bilo potrebno, CIA je pokušala da stvori utisak da takav agent već postoji. Sumnja je zatim počela da radi ono što stvarni operativac nije mogao.
Rukovodioci su jedni druge optuživali za izdaju, počele su unutrašnje čistke i usledilo je krvoproliće unutar same organizacije. CIA više nije morala da uništi strukturu spolja ukoliko je mogla da stvori uslove da ona počne da uništava sopstvene ljude.
Najvažniji proizvod operacije u tom slučaju nije bila informacija, već nepoverenje.
Idealan agent je onaj kojeg protivnik sam unapredi
Još viši nivo predstavlja saradnik koji uspe da napreduje unutar neprijateljske organizacije.
Za to mu je potreban kredibilitet. U oružanoj strukturi kredibilitet često znači rezultate, a rezultat može zahtevati napad na samog protivnika za kojeg agent tajno radi.
Prema izvoru iz Brigada mučenika Al-Akse koji je govorio za časopis The Cradle, operativac označen inicijalima A.N. navodno je brzo stekao ugled nakon uspešnog napada na izraelsko vojno vozilo.
Međutim, isti izvor tvrdi da su izraelske službe eksplozivnu napravu već otkrile i prema njoj poslale vozilo kojim se upravljalo na daljinu, dozvoljavajući tako svom saradniku da zabeleži operativni ‘uspeh’ i ojača položaj unutar organizacije.
Za izraelsku stranu mali operativni gubitak navodno je bio prihvatljiv jer je njihov saradnik unutar protivničke organizacije dobio ono što mu je bilo mnogo vrednije: reputaciju čoveka koji je uspešno napao izraelsku vojsku.
Stvoren je heroj.
Takav uspeh može otvoriti pristup višoj funkciji, važnijim sastancima i informacijama kojima običan saradnik nikada ne bi mogao da se približi. Agencija koja može da pomogne izvoru da izgradi kredibilitet potencijalno može da ga dovede mnogo više nego što bi on sam ikada stigao.
Najdublji nivo: Korozija organizacije iznutra
Na vrhu sistema više nisu najvažnije rakete, bunkeri i mape. Najvažniji postaju odnosi, novac, porodice, ambicije, sujete, lične slabosti, korupcija i stara neprijateljstva.
Saradnik može biti usmeren da preuveličava unutrašnje neuspehe, koči operacije koje dobro funkcionišu, stvara finansijske tragove koji otkrivaju rukovodioce ili podstiče priču da se vrh organizacije bogati dok niži članovi podnose najveće žrtve.
Snaga takvog pristupa leži upravo u tome što nije potrebno izmisliti svaki problem. Dovoljno je pronaći stvarni, zatim ga povećati.
Najvrednija stvar koju obaveštajac ostavi iza sebe zato ne mora biti fotografija, dokument ili koordinata. To može biti nepoverenje koje stvori, sukob koji pojača, pogrešna odluka koju podstakne ili rukovodilac kojem pomogne da se izdigne iznad rivala.
Prema opisanim slučajevima, izraelske službe spremne su da godinama, ponekad i čitavu deceniju, grade profil jedne osobe. Kada ustaje, šta jede, gde odlazi, kome veruje, koga ne podnosi, čega se plaši, kome duguje novac, kakve ambicije ima i gde se nalazi njegova lična slabost.
Na najvišem nivou takvog rada nije dovoljno samo poznavati protivnika. Cilj je poznavati ga dovoljno duboko da se u pravom trenutku može uticati na njegove izbore, a da on možda ni ne shvati odakle je pritisak došao.
Upravo zato podrška najmoćnije države sveta, koja takođe nije pala s neba, predstavlja samo jedan deo izraelske obaveštajne snage.
Takav savez sam po sebi ne ubacuje čoveka u tunel, ne gradi izvor deset godina, ne pretvara krijumčara u nesvesnog kurira, ne stvara kredibilitet saradniku unutar neprijateljske organizacije i ne pronalazi ličnu slabost rukovodioca. Te sposobnosti zahtevaju sopstvenu infrastrukturu, strpljenje, kontinuitet i spremnost da se i posle katastrofalnog neuspeha sistem rastavi, prouči i ponovo sastavi.
Najdublji oblik obaveštajne moći nije nužno uništavanje protivnika spolja. U slučajevima opisanim u ovoj piramidi mnogo opasniji rezultat nastaje kada se stvore uslovi da protivnik počne da sumnja u sopstvene ljude, pogrešno bira, čisti sopstvene redove i postepeno nagriza sopstvenu strukturu iznutra.
