Po ko zna koji put svedočimo izraelskom samovlašću i bahatosti u odnosu na svoje susede, kao da Izraelci nemaju nameru da jednog dana žive, konačno, u miru. Opet napadaju Iran. U tome im svesrdno pomažu najveći saveznici, Amerikanci. Ukoliko neko ima iluzija dokle je Izrael spreman da ide i da li bi upotrebio nuklearno oružje (i ko ga u tome podržava), neka pogleda ovaj tekst. To neće biti izgubljeno vreme.
U nizu izraelskih ratova posebno se izdvaja Četvrti, započet na najveći jevrejski praznik. Arapi su Izraelce zatekli nespremne, zaokupljene izbornom kampanjom koja je trajala do kraja oktobra. Sa mesta komandanta vojnih snaga povukao se, nekoliko nedelja pre početka rata, general Arijel Šaron (Ariel Sharon), potpuno ubeđen u vojnu i bezbednosnu sigurnost. Do nekoliko sati pre početka rata, Vojna obaveštajna služba (AMAN) nije imala detaljnijih informacija o tome na koji način se Egipat i Sirija spremaju da napadnu Izrael. Iznenađenje je u strateškom smislu bilo potpuno.
U toku prvog dana egipatske snage prešle su preko Sueca sa oko 700 tenkova i nanele velike gubitke protivniku. Sirijske snage su prodrle u središte Golanske visoravni, okružile vojni kamp Nafah, središte 36. divizije i blokirale dolazak rezervista. Pokušaj izraelskog vazduhoplovstva da aktivnije deluje na ovom delu fronta osujećen je obaranjem oko 40 aviona. Bio je to najveći vojni udarac u dotadašnjoj istoriji Izraela i obaveštajni debakl.
Bio je to prvi rat u kome se Izrael našao pred mogućnošću vojnog poraza. Da nije bilo američke logističke i diplomatske pomoći veliko je pitanje kako bi se sve to završilo. Izgubljeno je mnogo ratnog materijala uključujući i najsavremenije borbene avione. I arapske snage su imale gubitke, pa su tako pokrenute operacije dostavljanja ratnog materijala obema stranama. Operacija ”Novčić u travi” (Nickel Grass) bila je kodni naziv za do tada najduži vazdušni most. Između 14. oktobra i 14. novembra te godine, Komanda za vojni vazdušni transport Američkog ratnog vazduhoplovstva isporučila je približno 22.325 tona zaliha, uključujući avione, tenkove, artiljeriju i municiju. Najviše su korišćeni avioni C-141 Starlifter i C-5 Galaksi.
Razjasnimo i jednu lingvističku zanimljivost. Američki piloti lovci iz Drugog sv. rata imali su pesmicu u kojoj se nalazio stih: “Throw a nickel in the grass, save a fighter pilot’s ass” (baci novčić u travu, spasi pilotu glavu). U prevodu smo upotrebili reč glava, jer se u originalu nalazi znatno grublji izraz za donji deo tela. Pedesetih godina jedan telefonski poziv koštao je pet centi (jedan nikl, odnosno nickel). Ako bi neko ostavio taj novčić ”u travi” neko kome treba pomoć mogao ga je pronaći i obaviti spasonosni razgovor. Stoga je ovaj izraz postao simbol malog gesta velike pomoći.
„Kriza prerasta regionalne okvire“
Dve nedelje od početka operacije Badr (Khitat Badr), 19. oktobra Sjedinjene Države su se uključile aktivno u izraelske napore. Pre toga je Organizacija arapskih zemalja izvoznica nafte (OAPEK) postigla dogovor da koristi ”naftno oružje” kako bi ojačala pozicije Egipta i Sirije. Izrael je nastavio da dobija podršku i rat je završen 25. oktobra, a OAPEK je ukinula embargo u martu 1974. godine. Ekonomski uticaj naftne krize promenio je spoljnu politiku SAD na Bliskom istoku. Američki vazdušni most do Izraela i arapski embargo uveliko su promenili dinamiku odnosa između Saudijske Arabije i Sjedinjenih Američkih Država.
Arapsko iznenađenje
Za puno iznenađenje Egipat i Sirija su se veoma temeljno pripremili. Sovjetski Savez je isporučio Egiptu i Siriji preko 600 naprednih raketa zemlja-vazduh, 300 lovaca MiG-21, 1200 tenkova i stotine hiljada tona ratnog materijala. Porazi Izraela su se vrtoglavo ređali pa je reagovao Henri Kisindžer, državni sekretar i savetnik predsednika Ričarda Niksona za nacionalnu bezbednost. Dogovorio se sa izraelskom nacionalnom avio-kompanijom El Al (El Al Israel Airlines Ltd) da hitno prebaci municiju, ”visokotehnološke proizvode” i rakete AIM-9 Sajdvinder iz američke pomorske baze u Virdžiniji.
Pomoć je počela skromno i neupadljivo jer je Kisindžer kao pragmatičan političar želeo da ostavi prostor kako bi se svako američko učešće svelo na vidljivi minimum. Međutim, situacija na na terenu odvijala se nepredvidljivo i nepovoljno za Izrael i njegove zapadne saveznike, a sama pomoć nije bila dovoljna. U dramatiku događaja umešao se i jedan preteći: samo dva dana posle napada, osmog oktobra, Golda Meir odobrila je sklapanje i postavljanje trinaest nuklearnih bojevih glava na rakete džeriho i avione F-4 fantom II! Već ujutru, devetog oktobra, Kisindžer je saznao za ovu naredbu jer je bilo dovoljno pokazatelja u vezi s ovim aktivnostima.
Golda Meir je uputila lični apel Evropljanima za pomoć, ali oni su to odbili. Nikson se nije dvoumio. On je smesta naredio početak operacije ”Novčić u travi” da bi u trci s vremenom poslao pomoć Izraelu dok ne bude kasno. Drugi motiv bilo je skretanje pažnje sa afere ”Votergejt”. Arapske snage su sa dve strane uspešno napadale i bilo je pitanje dana kada će se izraelski front slomiti. Niksonu i Goldi Meir išlo je na ruku to što su Sovjeti započeli svoju operaciju snabdevanja arapskih snaga putem mora.
U sovjetskoj operaciji značajno mesto zauzimala je i tadašnja ”nesvrstana” Jugoslavija koja je odobrila prelet sovjetskih aviona iz Bugarske, ali i sama poslala 200 tenkova i drugu pomoć. Amerikanci su kasnije tvrdili da se nisu bojali toga da li će Izraelci upotrebiti nuklearno oružje (po svoj prilici im oni to ne bi dozvolili). Njih je više brinuo razvoj događaja na konvencionalnom planu.
Jezičak na vagi
Sovjeti i Amerikanci su odmeravali svoju moć preko Arapa i Izraelaca. Ko je u tome bolje prošao?
Zalihe su počele da stižu već 10. oktobra, istog dana kada je sovjetski vazdušni most proradio u Damasku. To je bio simboličan potez jer se odmah videlo da kapaciteti ove kompanije ne mogu da podnesu obim pomoći. Loša konfiguracija i mala nosivost putničkih aviona bila je najveće ograničenje. Amerikanci su želeli po svaku cenu da izbegnu direktno angažovanje, pa su počevši od desetog oktobra počeli da istražuju mogućnost kako da angažuju komercijalne kargo prevoznike koji bi mogli izvesti od deset do dvadeset litova dnevno. Međutim, vlasnici velikih kompanija nisu hteli da rizikuju zabranu ulaska u arapske zemlje, tradicionalno odlične partnere. Nikson je stoga napustio dotadašnju uzdržanost i naredio Ratnom vazduhoplovstvu da angažuje raspoložive kapacitete.
Bio je to logistički ispit koji Amerikancima nije bio stran, ali je bio veliki izazov. Mnoge stvari su rađene prvi put. U roku od devet sati avioni C-141 i C-5 bili su već na letu ka Izraelu. Taj potez nije odmah mogao da aktivira diplomatsko-političke manevre niti da izazove vidljiv efekat. Evropski saveznici nisu dozvolili Amerikancima da sleću na njihove aerodrome zbog dopune gorivom, niti da koriste njihov vazdušni prostor. Našao se, po običaju, izuzetak.
Portugal, koji je bio odlična teritorija za razmenu raznih dobara za vreme Drugog svetskog rata, bio je spreman da pomogne. Za to je poslužio aerodrom na Azorskim ostrvima. Kada su prve letelice iz Virdžinije poletele, Portugal im je odobrio korišćenje svoje teritorije i vazdušnog prostora. Prvi su stigli leteći tankeri KC-135 iz baze Piz (Peaze AFB) u Nju Hempširu. Bilo je to u subotu 13. oktobra. Oni su prebacivali pravo iz fabrike tada najmodernije letelice daglas A-4 skajhok (Douglas A-4 Skyhawk) i elitne lovce F-4 fantom II. Mnoge od njih su letele direktno do aerodroma Ben Gurion u Tel Avivu, sa dopunjavanjem u vazduhu ili međusletanjem.
Amerikanci su zaobišli evropske zabrane tako što su svoje zalihe na kontinentu slali najpre na Azorska ostrva. Ubrzo je ostvarivano i do trideset sletanja dnevno. Baza je preko noći proširena i napravljen je smeštaj za preko 1300 pripadnika tehničkog osoblja. Leteći tačno duž granice vazdušnog prostora između neprijateljskih arapskih zemalja na jugu i evropskih zemalja na severu, transport se kretao osom Sredozemnog mora.
Pratnja je bila neophodna u završnom delu pa je palubna avijacija Šeste flote SAD pratila transporte do 240 km od Izraela, gde su ih fantomi i miraži izraelskog vazduhoplovstva prihvatali i sprovodili do aerodroma Ben Gurion. Duž mediteranske rute, američki brodovi su bili stacionirani na svakih 480 km, a nosači aviona na svakih 970 km. Ove mere predostrožnosti bile su opravdane pošto su neidentifikovane arapske snage uputile radio-upozorenja da će presretati transport; do toga ipak nije došlo. Na aerodromu u Tel Avivu sve je bilo uhodano do perfekcije i zaštićeno snažnom PVO, uz stalno patroliranje presretačke avijacije. Ratni materijal je najkraćim putem stizao do trupa.
Nisu samo tekuće zalihe isporučivane putem vazdušnog mosta. Pored municije, MES i drugih stavki, pred američke logističare postavljen je težak zadatak da prebacuju i nove letelice. Kapacitet tadašnjih transportera bio je prilično ograničen, a sama priprema za transport bila je složena što je značajno usporavalo proces. Prvih dana rata Arapi su iznenadili Izraelce i u tom segmentu. Nenadana pojava PVO sistema SA 6 Gainful (kub/kvadrat) unela je pometnju u redove iskusnih izraelskih pilota. Oni su obarani do tada neviđenim tempom jer je SA-6 bio pokretni borbeni sistem izvanredno pripremljen za korišćenje zasednih dejstava.
Američki piloti su preleteli najmanje 36 lovaca F-4 fantom II koji su se dotle nalazili u sastavu Četvrte, 33. i 57. lovačke taktičke grupe. U Portugalu su ih preuzimali izraelski piloti. Posle izmene oznaka avioni su bili dopunjavani gorivom i slati ponekad pravo na front, a po pravilu već posle nekoliko sati od sletanja na teritoriju Izraela. Neki su poslati direktno iz flote Američkog ratnog vazduhoplovstva i delovali su u kamuflaži američkog ratnog vazduhoplovstva, ali sa izraelskim oznakama. Zbog toga su dobili izraelski nadimak ”Žaba”.
Devet dana nakon početnog napada, Izrael je konačno pokrenuo kontranapade. Trideset šest aviona A-4 skajhok koji su doleteli u Portugaliju dopunjeni su gorivom iz SAC KC-135A iz Nju Hempšira. Njima su se pridružile leteće cisterne američke mornarice sa broda USS ”Džon F. Kenedi” zapadno od Gibraltarskog moreuza. Zatim su odleteli do broda USS ”Franklin D. Ruzvelt” jugoistočno od Sicilije, gde su prenoćili, pa nastavili ka Izraelu, ponovo se dopunjavajući gorivom iz letećih tankera sa broda USS ”Independens” južno od Krita. Dvanaest transportnih aviona C-130E herkules takođe je prebačeno u Izrael, prvi tog tipa koji su isporučeni IAF-u. Ovo je bio veliki logistički ispit koji su Amerikanci i Izraelci položili sa odličnom ocenom.
Kada je usvojena treća rezolucija o prekidu vatre i konačno sprovedena 24. oktobra, vazdušni transport je odmah usporen. Dalji letovi su obavljani kako bi se izraelske snage vratile na početnu formacijsku popunjenost pa je operacija ”Novčić u travi” završena 14. novembra. Tokom nje vojni vazdušni transport isporučio je 22.325 tona materijala. Pored toga, SAD su sprovele nezavisnu operaciju snabdevanja pomorskim putem, isporučivši još 33.210 tona do 30. oktobra. Tokom istog perioda, Sovjeti su vazdušnim transportom isporučili 12.500 -15.000 tona zaliha, od čega je više od polovine otišlo u Siriju; takođe su isporučili još 63.000 tona uglavnom Siriji putem pomorskog transporta.
Efekti
Studija GAO (Government Accountability Office, kancelarija za odgovornost vlade) utvrdila je sledeće činjenice: operacija je bila impresivno sprovedena i imala je svoj psihološki, ali pre svega i vojno-strateški efekat i dalekosežne posledice. Pored toga što je obavila svoj primarni vojni cilj, promenila je stav Arapa u ovoj sitauciji. ”Novčić u travi” je takođe otkrio ozbiljan nedostatak u američkim kapacitetima vazdušnog transporta: potrebu za bazama za privremene operacije u inostranstvu. Bez pomoći Portugala, vazdušni transport možda ne bi ni bio moguć. Kao rezultat toga, SAD su značajno proširile svoje mogućnosti dopunjavanja gorivom u vazduhu i učinile operacije letova na dugim relacijama standardom, a ne izuzetkom.
Studija je razmatrala i nedostatke aviona C-141A. Kao rezultat toga, osmišljen je C-141B. Modeli A serije su vraćeni u Džordžiju gde su im isečeni prednji i zadnji deo krila, produženi za tri pozicije za palete i ponovo opremljeni za dopunjavanje gorivom u letu. Operacija je opravdala nameru američkog Ratnog vazduhoplovstva da kupi avion C-5. Od svog uvođenja 1970. godine, taj avion je imao probleme.
Američko ratno vazduhoplovstvo je tvrdilo da ih je otklonilo, ali je štampa i dalje smatrala C-5 ”skupim kvarom”. Tokom operacije ti kolosi prevezli su 48% ukupnog tereta u samo 145 od ukupno 567 misija. Njima je takođe prevožen kabasti teret kao što su tenkovi M60, haubice M109, zemaljski radarski sistemi, tegljači, helikopteri CH-53 i komponente A-4 skajhok, sve ono što nije moglo da stane u manje avione. Ovakve performanse su opravdale postojanje C-5.
Ova operacija pokazala je ono što se sada smatra azbukom modernog ratovanja. Ratovi se ne dobijaju samo hrabrošću na frontu. Dobijaju ih i fabrike, transport, političke odluke i logistika. Operacija „Nickel Grass“ ostala je jedan od najboljih primera kako vazdušni most može da promeni tok čitavog rata, ali i međunarodnih odnosa koji će decenijama potom oblikovati Bliski istok. Pokazala je i jednu pojavu koja je danas ponovo u središtu pažnje – proksi ratove, u kojima velike sile ne ulaze direktno u sukob, ali preko svojih saveznika odlučuju o njegovom toku. Za Sjedinjene Države poraz Izraela tada nije bio samo vojni neuspeh saveznika, već i ozbiljan udar na sopstveni položaj na Bliskom istoku.
