Američki lovci F-22 Raptor napustili su Izrael posle višemesečnog raspoređivanja u bazi Ovda, na jugu zemlje. Deset aviona stiglo je u RAF Ferford u Britaniji, odakle bi trebalo da nastave ka matičnoj bazi u SAD. Time je završeno prvo poznato operativno raspoređivanje F-22 na izraelskoj teritoriji tokom rata protiv Irana.
Raptori su u Izrael stigli krajem februara, kao deo mnogo šireg američkog gomilanja snaga: F-16, F-35, tankeri za dopunu gorivom u vazduhu, avioni za rano upozoravanje, obaveštajne platforme, bombarderi, mornaričke snage i sistemi za zaštitu baza. F-22 je u tom paketu bio najprestižniji deo, ali ne nužno i najkorisniji.
Američka Centralna komanda sada tvrdi da su F-22 tokom operacije „Epska Bes“ izveli više od 200 borbenih letova, da su učestvovali u napadima na iransku PVO, objekte povezane sa Fordoom i Natanzom, kao i komandne tačke Korpusa čuvara Islamske revolucije. Prema toj verziji koju prenosi portal TWZ, Raptori su koristili bombe GBU-39/B i GBU-32 iz unutrašnjih spremnika, čuvajući stelt konfiguraciju.
To zvuči impresivno na papiru. Problem je što upravo taj papir otkriva i ograničenje aviona. F-22 je napravljen kao lovac za vazdušnu dominaciju, kao mašina koja treba da uništava najbolje protivničke lovce pre nego što je oni uopšte vide. U iranskoj kampanji, njegova najvažnija uloga nije bila veliki vazdušni duel, već proboj, pratnja, odvraćanje i bombardovanje ciljeva u već pripremljenom američko-izraelskom sistemu udara.
Raptor kao skupa polisa osiguranja
F-22 je u Izraelu imao smisla kao osiguranje najskuplje vrste. Njegovo prisustvo smanjivalo je rizik za druge platforme, dizalo cenu svakog iranskog pokušaja da pošalje lovce u vazduh i davalo američkim planerima dodatni sloj zaštite za udarne pakete.
To nije mala stvar, ali nije ni mit o avionu koji rešava rat. Iran nema modernu lovačku flotu iz perioda posle Hladnog rata. Njegovi MiG-29, F-14, F-4 i F-5 mogu biti opasni u pojedinačnim situacijama, naročito za slabije zaštićene ciljeve, ali nisu ravnopravan protivnik američkom sistemu koji uključuje satelite, tankere, leteće radare, elektronsko ratovanje i udare sa više pravaca.
Protiv takvog protivnika, F-22 je bio prevelik čekić za metu koju su već mogli da obrade F-35, F-15, F-16, krstareće rakete i bombarderi. Njegova vrednost bila je u tome što je zatvarao prostor za iznenađenje, ne u tome što je promenio tok rata.
Nema javno potvrđenih vazdušnih pobeda F-22 nad iranskim avionima. Nema slike iranskog lovca oborenog Raptorom. Nema velikog trenutka u kome se avion za koji su potrošene decenije i milijarde konačno pokazao protiv protivnika koji ima borbenu avijacu.
Avion pravljen za rat koji nije došao
F-22 je najčudnija američka priča modernog vazduhoplovstva. Tehnički, to je i dalje jedan od najopasnijih lovaca za vazduh-vazduh borbu. Brz je, pokretljiv, ima nizak radarski odraz, moćne motore i sposobnost da nosi rakete u unutrašnjim spremnicima.
Ratna biografija je mnogo tanja od reputacije. Prvi put je borbeno upotrebljen 2014. u Siriji, ali ne protiv ravnopravnih neprijatelja, već za udare po ciljevima ISIS-a koji niju ni imali borbenu avijacu. Prvu javno potvrđenu vazdušnu pobedu ostvario je tek 2023. godine, kada je oborio kineski civilni balon iznad obale Južne Karoline raketom AIM-9X.
Brutalno nezgodna činjenica za avion koji je decenijama predstavljan kao najdominantniji lovac na svetu. Dvadeset godina službe, ogromni troškovi, specijalna infrastruktura, zahtevno održavanje, zatvorena proizvodna linija, tajnovitost a jedini čisti vazduh-vazduh trofej u javnosti ostaje balon.
Rat protiv Irana je trebalo da bude prilika da se ta slika promeni. Umesto toga, F-22 je ponovo ostao negde između propagandnog simbola i korisnog, ali preskupog alata za specifične zadatke.
Najmanje svestran lovac svoje klase
Glavni problem F-22 nije to što je loš avion. Problem je što je uzak avion. Napravljen je za vazdušnu dominaciju, ali savremeni rat traži platforme koje dele podatke, rade sa dronovima, elektronski napadaju, gađaju ciljeve na zemlji i moru, nose širok spektar oružja i mogu da lete često, dugo i u velikom broju.
Tu F-22 gubi sjaj. F-35 je mnogo bolji senzor i mrežni čvor. F-15EX nosi više oružja, ima veći dolet i može da služi kao raketni kamion. F-16 je jeftiniji, brojniji i lakši za rutinske zadatke. Čak i stariji F-15E, bez stelt epiteta, ima mnogo širu upotrebu u udarima po zemlji.
F-22 nema protivbrodske rakete u klasičnoj operativnoj upotrebi, nema širok arsenal vazduh-zemlja, nema fleksibilnost F-35 i ne može da izvodi tempo misija koji opravdava njegovu cenu u dugoj kampanji. Može da ponese bombe u unutrašnjim spremnicima, ali tada postaje vrlo skup stelt bombarder malog kapaciteta.
U napadu na Iran to je ključna tačka. Za gađanje slabo branjenih ili već otvorenih ciljeva F-22 je preskup. Za masovne udare nema dovoljan kapacitet. Za stalne operacije traži previše održavanja. Za lov na jeftine dronove ekonomski je apsurdan, osim kada štiti izuzetno vredan cilj.
Zašto je Pentagon stalno hteo da ga smanji
F-22 je trebalo da bude proizveden u mnogo većem broju. Umesto stotina i stotina aviona, program je stao na manje od 200 primeraka. Proizvodna linija je zatvorena, avion je ostao malobrojan, skup i težak za modernizaciju.
Američko ratno vazduhoplovstvo godinama pokušava da povuče deo starijih F-22 iz službe, posebno Block 20 avione koji se uglavnom koriste za obuku. Kongres često koči te planove, jer niko ne želi da izgleda kao političar koji „ukida“ elitni lovac dok Kina ubrzava sopstveni vazduhoplovni razvoj.
Tu se vidi paradoks. F-22 je previše prestižan da bi ga Amerika lako odbacila, ali previše ograničen da bi postao glavni avion budućnosti. Pentagon već gleda ka NGAD programu, borbenim dronovima-pratiocima, modernizovanom F-35 i mrežnom ratovanju u kome jedan lovac više nije centar sveta.
Raptor je ostao vrhunski dvobojac u eri u kojoj se vazdušni rat sve manje svodi na dvoboj.
„Epska Bes“ nije dokazala legendu o F-22
Prema američkim tvrdnjama, F-22 je tokom operacije protiv Irana leteo duboko u branjeni prostor, gađao PVO i objekte povezane sa nuklearnom infrastrukturom, koordinisao sa B-2 bombarderima i avionima za elektronsko ratovanje EA-18G Grouler. Ukoliko su ti navodi tačni u punom obimu, F-22 jeste radio ozbiljan posao.
To i dalje ne rešava osnovno pitanje: da li je to posao koji samo F-22 može da obavi, ili posao koji je Pentagon želeo da pripiše najskupljem lovcu kako bi konačno dobio ratnu priču dostojnu njegove reputacije?
Iran nije Kina. Iran nema mrežu modernih lovaca, letećih radara i višeslojne PVO koja bi testirala F-22 u uslovima za koje je avion zaista pravljen. Raptor nije morao da se probija kroz protivnika jednakog tehnološkog nivoa. Leteo je u kampanji u kojoj su SAD i Izrael imali ogromnu prednost u obaveštajnom radu, tankerima, satelitima, elektronskom ratovanju, broju platformi i izboru pravca napada.
Zato iranska epizoda ne dokazuje legendu o F-22. Pokazuje da avion može da se uklopi u veliki američki udarni paket, da može da izvede precizne misije i da i dalje ima vrednost u specijalizovanoj ulozi. Ne pokazuje da je nezamenljiv.
Povlačenje bez trijumfalne slike
Povlačenje F-22 iz Izraela dolazi u trenutku kada SAD iz regiona vraćaju deo snaga raspoređenih za rat protiv Irana. Odlazak Raptora ne mora da znači da su zakazali. Mnogo verovatnije znači da je njihova faza završena, da se avioni vraćaju u normalniji ciklus održavanja i da Pentagon ne želi da svoj najmalobrojniji lovac drži predugo vezan za jednu kampanju.
F-22 je veoma skup, zahtevan i ograničen resurs. Svaki mesec na Bliskom istoku jede vreme, delove, ljude i budžet koji su Americi potrebni za Pacifik, gde se nalazi protivnik zbog koga bi Raptor zaista imao smisla: Kina.
U Izraelu je F-22 odradio ulogu koju mu američka vojska danas realno može dati: skup stelt alat za opasnije zadatke, simbol američkog prisustva i osiguranje za kampanju u kojoj su drugi sistemi nosili veći deo tereta. Za avion koji je trebalo da bude kruna američke vazdušne dominacije, to je mnogo skromnija slika od one koja se prodaje već dve decenije.
