Od mnoštva iskušenja koja su pogodila čovečanstvo tokom Drugog svetskog rata, jedno je stalno bilo prisutno – trebalo je živeti i preživeti. Niko zaista nije znao koliko će trajati taj užas, a ljudi su se snalazili kako su umeli: rađalo se, umiralo od starosti, bolesti, gladovalo, ali išlo se i u pozorište, bioskop, na utakmice… Život je tekao čudnim tokom, ali je tekao. Jedna nesvakidašnja fudbalska utakmica jeste zaista odigrana u ratno vreme; nije jedina, ali je specifična. Koliko je ona izgrađena na mitu, a koliko na istini, potrudićemo se da u ovom tekstu razjasnimo. Izvesno je da su svi ratni događaji imali pored dokumentovane i svoju mitološku verziju. To nije ništa čudno. Nisu svi stizali da pišu dnevnike i budu pažljivi hroničari.
U vreme kada je ”Nemačka pobeđivala na svim frontovima” ona je u Kijevu gubila fudbalske utakmice. Za početak.
Tako je i s fudbalskom utakmicom koja je, znatno kasnije pošto je odigrana, dobila ime ”utakmica smrti”. Odigrana je u okupiranom Kijevu u leto 1942. godine između lokalnog kluba ”Start” i kombinovanog tima Lufvafe ”Flakelf” (Jedanaestorica protivavionaca). U nemačkom timu nisu bili samo poslužioci PVO već i piloti, kao i zemaljsko osoblje. Posle izvesnog vremena neki od tih fudbalera našli su se u koncentracionim logorima i bili su streljani. Uprkos legendi koja kaže da su postreljani zato što su pobedili, istorijska istina kaže drugačije. Niko ih nije primoravao da izgube, a značajan deo igrača (tim je menjao sastav i igrao više utakmica) je preživeo rat.
Kijev je vrlo brzo okupiran. Neki igrači ”Dinama” bili su mobilisani, a neki su ostali u gradu baveći se svojim građanskim obavezama. Jedan deo igrača bio je evakuisan jer je bio dragocen za vojsku. ”Dinamo” je bio veliki i poznat klub pa su pred rat u njega prešli iz zapadne Ukrajine neki, u to vreme, veoma popularni fudbaleri. Među njima bio je i Poljak Gorski (Kazimierz Klaudiusz Górski). Ako se nekom ljubitelju fudbala to ime učini poznatim, na dobrom je tragu; reč je treneru fudbalske reprezentacije Poljske koji ju je vodio na svetskom prvenstvu u Saveznoj Republici Nemačkoj 1974. godine kada su Poljaci osvojili treće mesto, a Lato bio najbolji strelac (!). S njim je tada u Kijev došao i kapiten poljske reprezenacije Mihal Matijas. Ukrajinci ih nisu uvodili u igru jer su bili sumnjičavi prema njima. Sudbina njih dvojice je priča za sebe jer su ih Ukrajinci baržom poslali do Dnjepropetrovska da bi se oni posle dolaska Nemaca probili do Lavova (tada zvanično u Poljskoj) gde su dugo igrali u raznim timovima i ligama.
Ljudi su se brzo, hteli ne hteli, privikli na okupaciju. Otvorena je ponovo opera, počeli su da rade bioskopi, koncertne dvorane, a počela su i sportska takmičenja. Obnovljeni su i stvarani novi timovi. Novi tim poneo je simboličan naziv ”Start”. Bio je to gotovo ceo predratni tim ”Dinama” pa su mnogi gledaoci po navici spominjali to ime. Među igračima bilo je mnogo rođenih Kijevljana, a tu se našao i Josif (Jozef) Ivanovič Kordič, moravski Čeh koga su Nemci tretirali kao folksdojčera. Stoga je dobio veoma unosno mesto direktora pekare broj 1. Iz njegove uprave izvršni direktor šalje molbu sekciji za fizičku kulturu i sport gradske uprave da im dozvole formiranje kluba. Već početkom juna 1942. godine Gradski komesarijat (Stadt Kommissariat) dozvolio je takmičenja i propisao raspored utkamica u skladu s okupacionim pravilima kretanja i ponašanja.
Prvi meč odigran je sedmog juna (nedelja), u 17.30 na stadionu Dvorca sportova (tako se zvao Olimpijski stadion u to vreme) između ”Ruha” i ”Starta”. Bivši dinamovci su pobedili sa 7:2. Ubrzo je odigrano još šest utakmica (protiv reprezentacije mađarskog garnizona, nemačkog artiljerijskog puka, nemačke železničke jedinice i jedan domaći susret). ”Start” je sve utakmice dobio nadmoćno. Sve mečeve sudio je izvesni natporučnik Ervin koji je postao omiljen po tome što nikoga nije favorizovao. Nemcima i Mađarima bilo je dosta ubedljivih poraza pa su sastavili dobar tim ”Flakelf”, mešanog sastava Luftvafe s kijevskog aerodroma. U prvom susretu šestog avgusta 1942. godine ”Start” je ”razbio” Nemce s 5:1. To nije bilo ništa čudno jer je reč bila o utreniranim, praktično profesionalnim fudbalerima koji su pred rat imali sve pogodnosti za bavljenje fudbalom, dok su kod Nemaca igrali amateri koje je rat okupio.
Devetog marta usledio je revanš. Nemci su pojačali tim dovodeći iz drugih jedinica proverene igrače. Pred početak meča timovi su se pozdravili. Nemci su viknuli ”Hajl” (živeo), a Kijevljani su uzvratili ”pozdrav fizičkom vaspitanju”. Najpre su poveli Nemci, pa su Ukrajinci brzo izjednačili, da bi u do kraja poluvremena poveli s 3:1. Drugo poluvreme proteklo je u žestokoj borbi. Nemci su uspeli da izjednače, no ”Start” je pobedio s 5:3.
Meč smrti
Upravo je ta utakmica u Sovjetskom Savezu kasnije nazvana ”meč smrti” pošto su igrači posle nje, navodno, postreljani. Pre utakmice, kako fama kruži, nemački pukovnik je ušao u domaću svlačionicu i zahtevao da ”Start” izgubi, pri tom preteći igračima logorom i streljanjem. To niko nije potvrdio, ali jeste potvrđena činjenica da su oba tima ostali posle utakmice, slikali su se zajedno i mirno razišli.
Uveče su igrači ”Starta” u svlačionici proslavili pobedu. Ono što je počelo da pothranjuje priču o tragičnom kraju igrača jeste činjenica da je komesar Kijeva Fridrih Rogauš (koji je krajem juna imenovan na to mesto) zabranio dalje utakmice između nemačkih i mađarskih timova i domaćih sastava. ”Start” je 16. avgusta odigrao još jednu utakmicu s timom ”Ruh” iz Kijeva i dobio ju je s 8:0. To je bila poslednja njihova utakmica.
Šta se stvarno dogodilo?
Ubrzo, 18. avgusta, osmoricu fudbalera koji su radili u Pekari br. 1 uhapsili su na radnom mestu oko deset sati tog jutra dok su istovarivali brašno. Tu su već počele da se razvijaju razne verzije razloga hapšenja. Jedna od njih bila je da je neko od tih fudbalera hteo da ubije jednog nemačkog oficira. Okupatori su odmah na obližnjem strelištu ubili pet talaca, a po njihovoj računici trebalo je streljati još dvadeset. Nemcima je bilo svejedno kog će streljati. Odabrali su nasumično 20 ljudi među kojima su bila i dva fudbalera ”Starta” – Trusevič i Klimenko. Svih 20 je streljano na licu mesta, pred strojem talaca. Nešto kasnije po tom metodu streljana su još dvojica igrača.
Još u toku rata počela je da se dograđuje verzija ovog događaja. U ”Novostima” (Известия) od 16. novembra u tekstu ”Tako je bilo u Kijevu” opisan je život u okupiranom gradu i spomenuta je ta utakmica. Tekst je izašao u broju 270. na drugoj strani i potpisao ga je ratni dopisnik E. Kriger. Međutim, izraz ”utakmica smrti” još se ne pojavljuje. Nešto kasnije poznati novinar Ljev Kasilj (Кассиль, Лев Абрамович) prvi je upotrebio taj izraz, ali se ne navodi u kom broju ”Novosti” je to bilo.
Posle 15 godina u ”Večernjem Kijevu” (Вечерний Киев) od 21. novembra 1958. godine pojavio se tekst Petra Severova ”Poslednji susret”, a zatim izlazi knjiga pod istim naslovom. Od tada ovaj istorijski događaj počinje da eksploatiše sovjetska javnost na razne načine – pojavljuju se povremeno tekstovi, dokumentarni filmovi, itd. U svakom od tih tekstova dodavano je pomalo od autorske slobode. Nikada to nije bilo daleko od istine, ali je fama stvorena.
Od mita do istine
Razumljivo je što su sovjetskoj javnosti prijale i bile potrebne ovakve legende. Čak se i u našem srednjoškolskom udžbeniku za ruski jezik našla crtica o tom događaju, bez mnogo detaljisanja, ali na istoj pripovedačkoj liniji. Ogromni ratni napori i žrtve trebalo je da dobiju javnu podršku i razumevanje. Istina je da se Sovjetski Savez grozničavo i organizovano spremao za rat, ali je i kasnio u tome, pa su žrtve i razaranja bile ogromne. Tada je stvorena parola ”Mi drugu sudbinu i nismo imali” (У нас другой судьбы и не было) koja je mogla da obuhvati i greške, ali i podvige.
Međutim, bilo je profesionalaca koji su objektivno posmatrali stvari. Godine 1971. jedan iskusni detektiv-islednik, major KGB, predao je službenu belešku svom nadređenom starešini, general-pukovniku V. V. Fedorčuku (Виталий Васильевич Федорчук), prvom čoveku KGB Ukrajine. U njemu je razložio činjenice zbog čega ne treba podići granitni spomenik fudbalerima ”Dinama” koji su učestvovali u tom meču.
Po njegovim saznanjima igrači su odbili da se povuku iz grada s jedinicama RKKA i počeli da igraju fudbal s Nemcima. On je smatrao da je ovekovečenje tog postupka uvreda za sve frontovike oružanih snaga koji su odabrali drugačiji put. Nije on bio jedini. Georgij Kuzmin u svojoj knjizi ”Vrelo leto četrdeset druge” citirao je reči desetobojca i veterana Petra Denisenka koji je, kao poznati sportista, osudio ponašanje ”Dinamovih” fudbalera. Godine 1987. godišnjak Fudbalskog saveza SSSR je naveo ključne događaje iz te utakmice; naziv ”Utakmica smrti” je ostao, ali su pomenuta samo četiri igrača koji su streljani.
Međutim, bez obzira na sve činjenice, i ovaj mit je pokazao koliko je uporniji i izdržljiviji od prave istine. A na kakvim mukama se sada nalaze PR agitatori ukrajinskog režima kad se spomene ta utakmica, možemo samo pretpostaviti. Teško je podmiriti nerviranje neonacista, afirmisanje ratnih napora SSSR i dodvoravanje novim saveznicima, Nemcima i Poljacima s kojima oni imaju i previše neraščišćenih računa.
