Turski mlazni borbeni dron Bayraktar KIZILELMA prošao je jedan od najvažnijih testova u dosadašnjem razvoju. U test centru Baykara u Čorluu, Leonardo i Baykar završili su prve letačke probe u stvarnim uslovima u okviru programa K-SWARM, tokom kojih je avion Leonardo M-346 FA sa pilotom direktno upravljao bespilotnim lovcem KIZILELMA.
Ovo nije bio običan let drona u pratnji aviona. KIZILELMA je autonomno rulao, poleteo, pridružio se formaciji sa letelicom sa posadom i zatim leteo u koordinaciji sa njom. Pilot u M-346, koristeći novu avioniku i sisteme za komandovanje, upravljao je formacijom, menjao položaj bespilotne letelice i održavao bezbednu komunikaciju u realnom vremenu.
Komunikacioni deo obezbeđivao je Leonardov zaštićeni GCC sistem, namenjen bezbednoj razmeni podataka između platformi. Upravo taj sloj je ključan za buduće ratovanje: nije dovoljno da dron samo leti blizu aviona sa posadom, već mora da prima naređenja, razmenjuje podatke, prilagođava položaj i ostane u mreži čak i u složenim uslovima elektronskog ometanja.
Leonardo i Baykar navode da su tokom prvih testova potvrđeni zajednički autonomni formacijski letovi, koordinisane operacije i algoritmi nove generacije namenjeni sadejstvu aviona sa posadom i bespilotnih borbenih platformi. Testovi u okviru programa K-SWARM traju od maja, a poslednja demonstracija predstavlja jedan od prvih stvarnih primera saradnje mlaznog aviona sa pilotom i bespilotnog borbenog drona u konceptu lojalnog pratioca.
Od drona do bespilotnog lovca
KIZILELMA se bitno razlikuje od prethodnih turskih bespilotnih letelica koje su proslavile Baykar. Dok je TB2 u početku važio za simbol rata dronovima pa gotovo potpuno nestao sa radara, KIZILELMA pripada sasvim drugoj klasi. To je mlazna bespilotna borbena platforma, projektovana da nosi ozbiljnije naoružanje, radi zajedno sa avionima sa posadom i deluje u zadacima koji su ranije bili rezervisani za borbene avione.
Prema podacima Baykara, maksimalna poletna masa KIZILELME iznosi 8,5 tona, dok korisna nosivost dostiže 1.500 kilograma. Dron krstari brzinom od 0,6 maha, a maksimalno dostiže 0,9 maha. Borbeni radijus iznosi oko 930 kilometara, praktični plafon približno 13.700 metara, dok autonomija leta, zavisno od konfiguracije i profila misije, dostiže do pet sati. Letelica je dugačka 14,5 metara, ima raspon krila od 10 metara i visinu od 3,5 metra.
Opremljena je radarom sa aktivnim elektronskim skeniranjem, elektrooptičkim sistemima za ciljanje, infracrvenim sistemom za otkrivanje i praćenje ciljeva, kao i avionikom prilagođenom borbenim misijama. Baykar navodi i autonomno rulanje, poletanje, krstarenje i sletanje kao deo osnovnih sposobnosti platforme. Konstrukcija koristi elemente smanjene uočljivosti, što treba da oteža otkrivanje u odnosu na klasične bespilotne letelice.
U praksi, to znači da KIZILELMA nije zamišljena kao puki izviđački dron sa raketama, već kao platforma koja može da nosi vođenu municiju, učestvuje u vazdušnim misijama, podržava avione sa posadom i deluje kao napredni „lojalni pratilac“.
Pilot u avionu, dron kao produžena ruka
Suština testa sa M-346 nije u samoj činjenici da su dve letelice letele zajedno, već u tome što je pilot u avionu sa posadom imao mogućnost da upravlja bespilotnom platformom kao delom borbene formacije. Takav koncept menja odnos između čoveka i drona.
U budućem sukobu, pilot neće nužno morati da ulazi prvi u najopasniji prostor. Bespilotni pratilac može da leti ispred, proverava protivničku protivvazdušnu odbranu, nosi dodatno naoružanje, služi kao senzor, mamac ili platforma za udar. Avion sa posadom ostaje komandni i taktički centar, dok dron preuzima deo rizika.
Leonardov M-346 FA u ovom programu ima posebnu ulogu. Iako je nastao iz naprednog školskog aviona, u verziji FA predstavlja lako borbeno i trenažno plovilo sa modernom avionikom, sposobno da služi kao platforma za razvoj novih koncepata. U testovima K-SWARM, M-346 je praktično postao komandni avion za upravljanje borbenim dronom.
Za Leonardo, ovo je deo šireg evropskog ulaska u oblast zajedničkog delovanja letelica sa posadom i bez posade. Za Baykar, to je prilika da KIZILELMA izađe iz okvira turskog nacionalnog programa i uđe u evropski industrijski i tehnološki prostor.
Razvoj se odvija kroz LBA Systems, zajedničko preduzeće Leonarda i Baykara osnovano 2025. godine po principu 50 prema 50. Kompanija je zamišljena kao industrijska osnova za razvoj, proizvodnju, održavanje i dalju integraciju bespilotnih vazduhoplovnih sistema. Sedište je u Italiji, a dogovor je formalno najavljen kao pokušaj da se povežu italijanska avionika, evropski sistemi misije i tursko iskustvo u razvoju bespilotnih platformi.
Rojevi, pratioci i budući rat u vazduhu
Sam naziv programa K-SWARM upućuje na buduće rojeve i grupno delovanje bespilotnih platformi. U takvom modelu jedan avion sa pilotom mogao bi da komanduje jednom ili više bespilotnih letelica, dok bi algoritmi raspoređivali zadatke, držali formaciju, pratili ciljeve i prilagođavali let u realnom vremenu.
Današnji testovi zato predstavljaju uvod u mnogo složeniju sliku. Sledeći korak nije samo da KIZILELMA leti uz M-346, već da više bespilotnih platformi može da deluje kao povezani tim: jedna da osmatra, druga da nosi oružje, treća da ometa protivnika ili primi najrizičniju ulogu u probijanju odbrane.
Za savremena ratna vazduhoplovstva to je jedno od najvažnijih pitanja naredne decenije. Skupi lovci pete i šeste generacije neće moći da budu svuda i da sami preuzimaju svaki rizik. Zato se razvijaju bespilotni pratioci koji mogu da povećaju broj senzora, raketa i opcija u vazduhu, bez slanja dodatnog pilota u opasnu zonu.
KIZILELMA u tom kontekstu postaje mnogo više od turskog tehnološkog izloga. Ona je pokušaj da se napravi operativna borbena bespilotna platforma koja može da radi uz avione sa posadom, koristi veštačku inteligenciju, autonomno leti u formaciji i izvršava zadatke koje klasični dronovi ne mogu.
Završeni testovi u Čorluu pokazuju da se taj koncept više ne nalazi samo na prezentacijama i maketama. Pilot M-346 je u realnom letu upravljao mlaznim borbenim dronom, KIZILELMA je autonomno poletela i držala formaciju, a Leonardo i Baykar su demonstrirali osnovu budućeg vazdušnog ratovanja u kome avion sa pilotom više ne leti sam, već sa sopstvenim bespilotnim krilom.
