Da li je Lamanš zaista tako velika i nepremostiva prepreka? Kao što znamo – nekima nije bila; zavisi od toga koliko su napadač i branilac spremni. Pogledajmo ko je sve pokušavao da osvoji britansko ostrvlje. Britanija je ponovo je na svetskoj sceni i ponovo vlada svetom, ali pomoću jezika, te neverovatne mešavine keltskog, latinskog, nordijskog, normanskog (francuskog). Danas se bez makar površnog znanja jezika (”tarzanskog engleskog”) ne ide se ni na godišnji odmor. Ko je sve pokušavao da ih osvoji? Izdvojmo najpoznatije primere. I da se podsetimo – Velika Britanija formalno postoji tek od prvog maja 1707. godine.
Normansko osvanjanje Engleske
Viljem Prvi Osvajač (engl. William the Conqueror, fr. Guillaume le Conquérant, norm. Gllâome lé Counqùéreus), poznat i kao Viljem Kopile (William the Bastard), normanski vojvoda (Duc de Normandie; Duke of Normandy) prodro je u Englesku 1066. godine i okupirao ju je. Kako se to dogodilo? Krajem X veka Englesko ostrvlje počinje da trpi ogromni talas najezdi izvanrednih moreplovaca i ratnika – Vikinga. Anglosaksonski kralj Etelred Drugi Nerazumni (Ethelred II, Ethelred the Unready, nespremni) u želji da obezbedi podršku u borbi protiv Vikinga ženi se 1002. godine Emom, sestrom normanskog vojvode Ričarda Drugog.
Od toga nije imao nikakve koristi pa je morao da s porodicom prebegne u Normandiju 1013. godine. Do 1016. godine, bez suverena, Engleska je brzo pala, a njen kralj postao je Knut Veliki (Canute and with the epithet the Great) koji je ujedinio Englesku, Dansku i Norvešku, vladajući sve do svoje smrti 1035. godine. Tek 1042. godine Edvard Ispovednik (Edward the Confessor, Etelredov najstariji sin) uspeo je da povrati engleski presto. On je celu svoju vladavinu posvetio naporima da se ujedini s Normanima u borbi protiv moćnog anglo-danskog plemstva koje je dominiralo zemljom.
Kako je osvojena Engleska?
Osvajanje je počelo normanskom pobedom u bici kod Hestingsa 1066. godine (Battle of Hastings, Gefeoht æt Hæstingum, na jugoistoku Engleske) posle koje vojvoda Viljem postaje kralj Engleske. Osvajanje je podstaklo potčinjavanje lokalnih feudalaca koje je obavljeno do 1075. godine. Šta je Engleska od toga dobila? I od sopstvenog osvajanja je imala koristi! Klasični oblici feudalizma, uključujući i vojno-feudalni sistem preneti su i ugrađeni u društveni poredak. Stvorena je centralizovana država s jakom vlašću suverena. Engleska se tako okrenula prema Evropi, dok su tradicionalne veze sa Skandinavijom oslabile. Formiran je sistem anglo-normanske monarhije koji je trajao do sredine XX veka. A Englesku su tek čekali novi sukobi sa Špancima, Holanđanima, Francuzima…
Susedi kao omiljeni neprijatelji
Sada ih spaja tunel (chunnel) i mnoštvo trajektnih linija. Proizvode zajedno brodove i avione, tesno sarađuju u mnogim pitanjima odbrane kao nuklearne sile, ali nije tako uvek bilo. Između Engleske (kasnije Ujedinjenog Kraljevstva) i Francuske od XI do početka XIX veka vođeno je oko 50 većih ratova i oružanih sukoba. Istorija ovih naroda svakako bi bila drugačija bez čuvenog Stogodišnjeg rata, kao i brojnih kolonijalnih sukoba van matice. Gotovo sedam vekova su bili ”tradicionalni neprijatelji” sve do pojave Napoleona.
Napoleonove ambicije
Ni novi pokušaj iskrcavanje na Britanska ostrva nije mogao bez njega da prođe. Ovaj kontroverzni državnik i vojskovođa planirao je, pored niza drugih pohoda, i okupaciju Engleske, odnosno desantiranje na njenu obalu. Čudno? Ne. Ako je mogao da stigne do Moskve (znamo s kakvim posledicama), i on je za Kanal mislio da mu je manja prepreka.
U periodu od 1803. do 1805. godine formirao je kontingent poznat kao Engleska vojska (Armee de L’Angleterre). Ove trupe počele su se prikupljati još 1796. godine, a logori i garnizoni počeli su da se raspoređuju 1798. godine. Engleska vojska je bila stacionirana i obučavana u Bulonju, Brižu i Montreju. Flota brodova i čamaca na vesla bila je raspoređena duž Lamanša i u Holandiji koja je tada bila pod francuskom vlašću. Pored njene upotrebe Napolen je planirao da upotrebi i balone na topao vazduh. Čak je imenovao jednu damu, Mari Madlen Sofi Blanšar (Sophie Blanchard, suprugu pionira balonarstva Žana Blanšara – Jean Pierre François Blanchard) da formira takvu jedinicu. Ona ga je, sa svojim iskustvom od preko 60 letova, upozorila da bi ovakav desant (verovatno prvi u istoriji s tim ciljem i masovnošću) krahirao zbog nemogućnosti otpora ruži vetrova.
Napad je trebalo da se dogodi na početku Ratova Treće koalicije (Guerre de la Troisième Coalition). Jedan pokušaj invazije na Irsku se već dogodio 1796. godine. Bez obzira što je Engleska vojska bila spremna Napolen je morao da odustane od invazije zbog kampanje u Egiptu i rata protiv Austrije. Godine 1802. potpisan je Amijenski mir (privremeno zaustavljajući neprijateljstva). Potom je Napoleon još jednom, 1804. godine pokrenuo ideju napada na Englesku, predviđajući amfibijsko iskcavanje, odnosno klasični desant. Međutim, posle poraza flote kod Trafalgara i pojave trupa Treće koalcije Napoleonu je ostalo da se okrene evropskom kopnu i tamo rešava nagomilane probleme – koje je sam stvorio.
Da li su samo vojni razlozi bili u pitanju? Svakako ih je potpirivala Napoleonova neverovatna sujeta i ambicija. Međutim, reč je o mnogo prozačinijim razlozima. Sve ove operacije koštale su veoma mnogo. Prvi put u istoriji logistika i ekonomija su pokazale da se ne mogu ignorisati, čak i uz pretpostavku da će sve biti nadoknađeno osvajanjem teritorije. Francuzi su 1803. godine svoje ogromne teritorije na tlu Severne Amerike prodali. Među njima se po bogatstvima izdvaja Luizijena u kojoj je sve bilo francusko – od novca do uređenja. Tadašnja cena bila je 60 miliona francuskih franaka (11.250.000 $ ili 2.500.000 £). To je bilo više nego što su Britanci uložili pojačavajući svoje saveznike. Sva suma protraćena je na desant do kog nikada nije došlo.
Operacija Morski lav
Sledeći koji je hteo da bude Napoleon bio je Adolf Hitler. On je isplanirao operaciju ”Morski lav” (Unternehmen Seelöwe). Ogroman uspeh u Francuskoj (u koji je samo on verovao) kada je na papiru najveći protivnik kapitulirao u junu 1940. godine ohrabrio ga je da i to pokuša. Plan je operativno bio spreman već 16. jula 1940. godine. Kako je zamišljeno da se sprovede? Nemačka armada trebalo je da forsira Lamanš između Dovera i Portsmuta. Najpre je trebalo iskrcati 25, a zatim i svih 40 divizija krećući se ka Londonu. Grad bi opkolili i odsekli od ostatka države. Front koji bi se razvio iz placdarma, odnosno mostobrana (bridgehead, beachhead) trebalo je da se proteže od Folkstona (Folkestone u grofofiji Kent), jedanaest kilometara jugozapadno od Dovera, do Bognora (Bognor Regis) 90 km jugozapadno od Londona. Ukupna dužina bila bi između 120 i 140 kilometara.
Operativnu komandu Hitler je poverio fon Rundštetu (Karl Rudolf Gerd von Rundstedt). Hitlerovski ambiciozan plan išao je čak i u takve detalje da su trupama deljena uputstva (”vodiči”) sa spiskom od 2820 lica koje je trebalo odmah uhapsiti. Sada, s ove distance, oni bi trebalo da budu neka vrsta apostola odbrane Velike Britanije, čim su stigli na tako ekskluzivan spisak. Sve je to lepo zamišljeno…A onda su, kao u mnogim nemačkim operacijama, stvari na terenu neumitno kretale svojim tokom. Spremani su tenkovi sa šnorkelima, brodovi, amfibije, ronioci, prevodioci, ratni komandanti osvojenih gradova, itd, itd.
Međutim, spremali su se i Britanci. Njihov odgovor bio je čerčilovski jasan, ali i tehnički potkovan: radar i vešt rad sa eskadrilama hrabrih pilota internacionalnog sastava doveo je do nemačkog poraza u Bici za Britaniju, jednoj od najvećih vazduhoplovnih operacija u Drugom sv. ratu. Nezavisno od toga, disciplinovani Englezi razvili su izvanrednu teritorijalnu odbranu, spremni da se bore ”na svakoj plaži” (”We Shall Fight on the Beaches”), onako kako je četvrtog juna 1940. posle Denkerka pred Parlamentom govorio Čerčil.
Hitler je devetog januara 1941. godine, posle više pomeranja rokova, otkazao operaciju, ali je stalno držao taj plan u rezervi. Konačno, 13. februara 1942. godine, kada su problemi počeli da se gomilaju i nad planovima nadvijaju sve crnji oblaci, komandant Ratne mornarice (kriegsmarine) admiral Reder (Erich Johann Albert Raeder) uspeo je da ubedi Hitlera da prekine bilo kakve pripreme i trošenje dragocenih resursa na tu ideju. Kada su Jodla (Alfred Josef Ferdinand Jodl) u Nirnbergu pitali šta misli o tim planovima, on je dokazao da i u Nemačkoj važi pravilo da su posle boja svi generali pametni rekavši da su oni podsećali na planove Julija Cezara. Ta naknadna ”pamet” mu nije pomogla da izbegne konopac. Hitleru ipak ostaje kakva-takva uteha kada je reč o Velikoj Britaniji. On je početkom rata okupirao Kanalska ostrva (nekoliko malih ostrva u Lamanšu). Ona su pod nemačkom okupacijom provela 1.774 dana, odnosno gotovo četiri godine i jedanaest meseci. Poslednja dva ostrva oslobođena su tek 10. odnosno 16. maja 1945. godine.
Kome je to ipak uspelo?
Nije Jodl napamet spomenuo Cezara. Školovani oficir bio je odličan istoričar. Invazija britanskih ostrva uspela je kome drugom nego Rimljanima. Počela je 43 godine nove ere kada je car Klaudije (Tiberius Claudius Caesar Augustus Germanicus) poslao svoju vojsku preko Lamanša. Ona je na Britanska ostrva stigla preko Galije iskrcavši se u Kent na jugoistoku današnje Engleske. Ali, ni on nije bio prvi. Julije Cezar je stotinak godina pre njega (55. i 54. godine pre nove ere) poslao dva pohoda. Oni nisu doveli do trajnog osvajanja, ali su Rimljanima dali odličnu sliku terena i lokalnog stanovništva. Kada su Klaudijeve trupe stupile na tle Britanije postepeno su je osvajale uključujući veći deo današnje Engleske i Velsa. U Škotskoj su naišli na jak otpor Kelta pa se može reći da nikada nisu u potpunosti kontrolisali celu Veliku Britaniju.
Rezultat tih napora je i čuveni Hadrijanov zid (Construction of Hadrian’s Wall) koji je razdvajao rimsku Britaniju od severnih plemena. Rimljani su na ostrvu ostali skoro 370 godina, od 43. do 410. godine. Tada je car Honorius napustio ostrvo jer je i sam Rim bio ugrožen. Ono što nije uspelo Francuzima, Špancima i Nemcima, uspelo je Rimljanima. Oni su dokazali azbuku napada – prepreka je samo onaj položaj koji se brani. Sve ostalo je mrtva priroda.
