Međunarodno pravo ponovo se našlo između teorije i stvarnosti na terenu. Da li je reč samo o licemernim dogovorima države poštuju onoliko koliko im odgovara ili je nešto drugo u pitanju? Ormud, centralno mesto najnovijeg sukoba predstavlja istovremeno i veoma ozbiljan izazov, ali ne samo za vojnike i političare. I pravnici imaju problema da dugoročno definišu način njegovog korišćenja.
Pored Bosforskih tesnaca, Danskog i Malajskog moreuza (veliko slovo kao geografski pojam, a ne kao pridev), Ormudski tesnac je pokazao da se ne može sve definisati pravno – ako za to nema političke volje i globalnog konsenzusa. Pogledajmo stoga šta o morskom pravu kaže najpoznatiji dokument te vrste.
Napomena:
Naša lingvistička norma preporučuje kao pogodniji izraz pomorsko pravo jer on se odnosi na more ili plovidbu morem, kako navodi veliki rečnik Matice Srpske (2011). U Rečniku se nalazi i opisni pridev morski; i on se odnosi na more, ali se više koristi kao prvi deo dvočlanih botaničkih i zooloških naziva, bolesti, itd. Kod nas se u zvaničnoj upotrebi nalazi formulacija Konvencija Ujedinjenih nacija o pravu mora.
Konvencija OUN o pravu mora (Convention in the Law of the Sea – UNCLOS) često se naziva i Morska konvencija (Law of the Sea ConventioniliLaw of the Sea Treaty). To je multilateralni ugovor kojim se definiše opšta i posebna terminologija, njeno jednako značenje za sve potpisnice i poredak zajedničkog i suverenog (samostalnog) korišćenja morskih teritorija (akvatorija).
Važeća Konvencija je rezultat dugogodišnjeg rada na pomorskom pravu (u engleskom pravnom poretku poznata kao admiralty law, ali i maritime law). Nastala je tokom zasedanja Treće konferencije koja je tekla od 1976. do 1982. godine. Potpisana je u gradu Montego Bej (Montego Bay), četvrtom po veličini na ostrvu Jamaka, 10. XII 1982. godine. Zamenila je Konvenciju o otvorenom moru iz 1958. godine. Posle perioda potpisivanja stupila je na snagu 16. XI 1994. godine. Ima 320 članaka i osam aneksa.
Razvoj pomorskog prava
Doktrina slobode mora koja je bila važeća od XVII veka definisala je najveći deo Svetskog okeana kao slobodan od bilo čije jurisdikcije. Taj princip je nazvan mare liberum – slobodno more i prvi ga je formulisao Hugo Grocijus (Hugo de Groot, Hugo Grotius) renesansni naučnik uz čije ime je išlo ravnopravno bar petnaestak zanimanja i interesovanja. Obalske države su zadržavale pravo na standardni granični pojas gde je bilo dozvoljeno pregledanje brodova (carinski protokol). Taj pojas od tri milje tradicionalno je povezan s pravilom ”topovskog hica” koji je razradio holandski pravnik Kornelijus van Binkeršuk (Cornelius van Bynkershoek) i predstavljao je koristan domet obalskih i brodskih topova tog vremena.
Razvojem brodogradnje povećana je brzina brodova, ali i domet topova. Oni nisu mogli biti svuda postavljeni pa ni korišćeni u slučaju nepoštovanja granice. Pojavio se problem kontrole carinske zone od tri milje (5,6 km). Pri tom je aktivna eksploatacija šelfa naglo povećana. Brzo je došlo do iscrpljivanja ribljih resursa i zagađenja, pa se ukazala potreba za redefinisanjem ovog pojasa.
Razjasnimo ovu važnu imenicu – šelf (Shelf),pošto je on geomorfološki osnov i pravno polazište u određivanju ostalih pojmova koji se tiču pomorskih prava i njihovog uživanja. To je produženi deo kopna koji se nalazi ispod površine plitkog mora. Nastao je u periodu otopljavanja u doba glacijacije. Slikovito rečeno – reč je o potopljenom delu nekadašnjeg kopna. Da nije bilo otapanja, taj deo bi još bio van vode. Takva oblast postoji i oko ostrva i naziva se prag koji okružuje ostrvo, a poznat je i kao izolacijski prag. Prvobitno shelf je u srednjovekovnom engleskom jeziku označavao dasku ili ravnu površinu za odlaganje stvari. Reč verovatno potiče iz staroengleskog scylfe ili iz srodnih protogermanskih oblika.
Naglim razvojem pomorske industrije i saobraćaja došlo se do neodržive situacije; pravnici OUN konstatovali su 1967. godine da je samo još 25 država koristilo i poštovalo staru granicu od tri milje (5,56 km) u vreme kada je već 66 država propisalo novu granicu od 12 milja (22 kilometra), a osam od njih su postavili čak i pojas od 200 milja ograničenja (370 km). Stanje od 28. maja 2008. godine svedoči da su samo još Jordan i Palau poštovali granicu od tri milje. Ovaj pojas korišćen je još na nekolicini australijskih ostrva, u rejonu Belizea, nekih japanskih moreuza, odvojenih rejona Papue Nove Gvineje i nekih prekomorskih teritorija Velike Britanije kao što je Gibraltar.
UNCLOC I
OUN je znatno ranije znao za taj problem i 1958. godine organizovao je prvu Konferenciju o pravu mora u Ženevi. Te godine zaključena su četiri ugovora:
- Konvencija o teritorijalnom moru i prilaznoj zoni (prva sledeća zona prema pučini koja pripada teritorijalnim vodama) koja je stupila na snagu 10. IX 1964. godine.
- Konvencija o kontinentalnom šelfu koja je stupila na snagu 10. VI 1964. godine.
- Konvencija o otvorenom moru koja je prva stupila na snagu 30. IX 1962. godine.
- Konvencija o ribolovu i čuvanju živih resursa otvorenog mora koja je poslednja stupila na snagu 20. III 1966. godine.
UNCLOS II
Prva konferencija je ostavila otvoreno pitanje o širini teritorijalnih voda. Godine 1960. OUN je organizovala Drugu konferenciju o pravu mora koja je potrajala šest nedjelja i nije dovela ni do kakvih novih usaglašavanja. U suštini manje države su na njoj učestvovale kao saradnici, saveznici ili su bile zavisne od dve najveće svetske sile bez sopstvenog značaja ni dometa.
UNCLOS III
Proteklo je izvesno vreme da se 1973. godine organizuje Treća Konferencija OUN o pravu mora. Ona je održana u Njujorku. Najpre su se učesnici konferencije saglasili o načinu postizanja konsenzusa kako bi se smanjila verovatnoća dominacije velikih sila ili nametanje proste većine glasova. Učestvovalo je više od 160 država i trajala je sve do 1982. godine. Konačno, Konvencija je stupila na snagu 16. XI 1994. godine, kada je prošlo godinu dana od poslednje ratifikacije.
Novim aktom rešeno je mnoštvo pitanja – od saobraćaja, preko ekonomskih interesa, ekologije, do naučnih istaživanja i razrešavanja sporova, pa i penalnih mera. Jedna od važnih odluka bila je formiranje Međunarodnog suda za morsko pravo u Hamburgu (International Tribunal for the Law of the Sea). Doneta je i odluka da države koje nemaju izlaz na more imaju pravo pristupa i izlaz na njega bez oporezivanja i taksi prevoza i prolaza preko tuđe teritorije.
Definicija osnovnih pojmova
Unutrašnje vode
One su deo mora koji se nalazi između obale (priobalja) i ishodne linije (Baseline). To je zamišljena linija od koje se meri širina teritorijalnog mora, spoljnog pojasa, ekonomskok i epikontinenatlnog pojasa. Smatra se polaznom linijom za merenje širine teritorijalnog mora. Unutrašnjim vodama smatraju se i vode luka, zaliva i uvala.
Teritorijalno more
To je deo mora širine 12 morskih milja (22,2 km) mereno od linije naveće oseke ili od ishodne linije. Poseban režim važi za Severni morski put koji je istorijski jedinsven nacionalni koridor Rusije pa se plovidba obavlja u skladu s posebnim pravilima koje je Rusija utvrdila u saglasju s članom 234 Konvencije.
Susedna zona
Na engleskom ona se naziva Contiguous zone, a opisno se može predstaviti kao morsko područje koje se nastavlja na teritorijalne vode. Široka je 12 nautičkih milja pa je zajedno sa teritorijalnim vodama udaljena od merne linije 24 milje. U njoj obalska država ima pravo da obavlja kontrolu brodova radi sprečavanja carinskih, fiskalnih, imigracionih ili sanitarnih problema i da izriče kazne.
Ekskluzivna ekonomska zona
To je i najšire područje mora na koje određena država polaže pravo. Ona je široka 200 morskih milja (370,4 km) računajući od linije najveće oseke ili osnovne linije. U nju ulaze vode, dno i sva bogastva ispod dna. Širina ne može biti veća od 200 milja. Više od sto država odredili su upravo ovom veličinom svoju ekskluzivnu ekonomsku zonu. Istovremeno prava države u ovoj zoni odnose se na istraživanje, jačanje i očuvanje prirodnih resursa kako živih, tako i neživih, kao i upravljanje njima, ali i na korišćenje zone u ekonomske svhe (korišćenje vode vetra, plime i struja radi ostvarenja ekološki čiste energije).
Vode arhipelaga
One su definisane kroz najpovoljnije dodirne tačke najudaljenijih ostrva koja predstavljaju jednu geografsku i političku celinu kojoj po suverenitetu pripadaju.
Morsko dno
Saglasno članu 136 morsko dno i njegovi resursi u međunarodnim vodama smatraju se opštim nasleđem čovečanstva. Nijedna država nema pravo da prisvoji bilo koji deo dna međunarodnih voda.
Kaznene mere
Odgovornost za nepridržavanje ovih pravila i odredbi opisana je u sklopu Konvencije. Ona se poziva na norme međunarodnog javnog prava koje su sadržane u Povelji UN, Ženevskoj i Haškoj konvenciji i međunarodnom običajnom pravu. Ovu oblast takođe tretira Međunarodno humanitarno pravo i Pravo oružanih sukoba. Šta se može dogoditi na moru? Jasno je da se za grublje prestupe mora primeniti odgovarajuća (ali ne prekomerna) sila.
Korišćenje oružja protiv narušlaca Konvencije može se dogoditi isključivo u cilju odvraćanja napada i prekida otpora u slučaju da se život službenih lica i organa bezbednosti izloži neposrednoj opasnosti. Primeni direktnog udara mora prethoditi stepenovano korišćenje upozorenja (počevši od pucanja u vazduh do pucanja u morsku površinu sve bliže brodu ukoliko se ne zaustavi). Ove odredbe su veoma precizno opisane upućujući i prethodne radijske i vizuelne kontakte jer je brodovlje kao takvo samo po sebi dragoceno, a može svojim potapanjem da izazove i ekološku katastrofu. Koliko su ove odredbe efikasne?
Obalska država ima jurisdikciju u toj zoni u sledećim obastima: stvaranje i korišćenje veštačkih ostrva, instalacija i struktura, morskih naučnih istraživanja kao i zaštiti i očuvanju morske celine. Druge države dužne su da poštuju tu jurisdikciju. Zakon o ekskluzivnoj ekonomskoj zoni utvrđuje odredbe Konvencije o pravu mora iz 1982. godine. Ona je stupila na snagu tek 16. XI 1994. godine posle predaje na čuvanje 60 ratifikovanih potpisa. Ratifikovalo ju je 170 država od kojih su 166 članice OUN, jedna potpisnica je država – posmatrač (Palestina), dva nisu članovi OUN (Kukova ostrva i Nijue, polinežansko ostrvo), kao i Evropska unija.
Orumuz kao test
Dolazimo do jednog od najakutniji problema danas, kao da ih u svetu nema dovoljno. Pisali smo o problemu miniranja moreuza (Mine u Ormuzu: tiho oružje koje može zatvoriti najvažniji naftni prolaz sveta). Bili smo svedoci kako plamte tankeri gađani bez imalo ustručavanja. Kada se ratne strasti smire (a jednom će i do toga doći), ostaje otvoreno pitanje: osim prava na samoodbranu, ko zaista polaže pravo na Ormuz? Razjasnimo to korak po korak.
Najpre činjenično stanje: Najuže mesto iznosi oko 33 kilometara, odnosno 21 morsku milju, što znači da se teritorijalne vode Irana i Omana preklapaju. Pomorski put u samom tesnacu nalazi se u teritorijalnim vodama Omana. On je širok svega 3,2 kilometra, kako za ulazni, tako i za izlazni smer.
To je onaj koridor koji je upisan kao Šema razdvajanja saobraćaja (Traffic separatio scheme – TSS) i koju brodovi treba da poštuju ne samo zbog prava na moru već zbog tehničkih pravila plovidbe kako izbegli sudare ili nasukivanje; to nema veze sa sukobom, već s plovidbom kao takvom. To je sistem ruta za upravljanje pomorskim saobraćajem koji treba da nadgleda Međunarodna pomorska organizacija ( International Maritime Organization – IMO).
Slobodni putevi, odnosno pojasevi označavaju opšti pravac kretanja brodova. Svi brodovi unutar jednog puta plove u istom smeru, a ukoliko treba da preseku taj put moraju da to urade najkraćom stazom, što bliže uglu od 90º. Deo koji pripada Iranu je plitak za supertankere. Ove dve države imaju mogućnost dogovora oko otvaranja neutralnog prolaza, odnosno tankog koridora međunarodnih voda, ali do tog dogovora još nije došlo.
Za situaciju u Ormuskom tesnacu važan je još jedan pravni akt koji se retko spominje. To je Sanremski priručnik o međunarodnom pravu primenjivom na oružane sukobe na moru (The San Remo Manual on International Law Applicable to Armed Conflicts at Sea). Njega su sastavili pravnici i pomorski stručnjaci koji su okupljeni u Međunarodnom institutu za humanitarno pravo (International Institute of Humanitarian Law) u San Remu, Italija. Usvojen je u junu 1994. godine.
Mnoge države imale su i pre toga svoje priručnike za takve situacije, a najznačajniji su bili američki i nemački. Na Priručniku iz San Rema rađeno je šest godina. Sastoji se od šest delova u kojima se nalaze 183 člana. Pošto je reč o važnom priručniku koga se u značajnoj meri pridržavaju sve države,mada on nije obavezujući dokument, pogledajmo najkraće koji su to delovi:
- Prvi deo predstavlja opšte odredbe.
- Drugi deo definiše područja operacija.
- Treći deo precizira osnovna pravila i razlikovanje ciljeva.
- Četvrti deo konkretizuje načine i sredstava ratovanja na moru.
- Peti deo obuhvata mere koje nisu napadne, već obuhvataju presretanje, pregled, pretres, skretanje, privođenje i zaplenu.
- Šesti deo definiše izuzetke (uglavnom sanitarne i humanitarne konvoje).
Gde su tu SAD, Izrael, Iran i Oman?
Podsetimo se kako sada formalno-pravno stoje stvari:
- SAD su potpisale jedan aneks koji se tiče morskog dna, ali nisu ratifikovale sporazum.
- Izrael je jedna od malobrojnih država (13) koje nisu potpisale sporazum.
- Oman je potpisao Konvenciju prvog jula 1983. godine, a ratifikovao ju je 17. avgusta 1989. godine. Na depozit je predao 26. II 1997. godine.
- Iran je potpisao 10. XII 1982. godine, ali je nije ratifikovao pa smatra da nije obavezan da primenjuje odredbe Konvencije koje se odnose na tranzit. Međutim, mora se imati na umu jer je to važno sa stanovišta današnje situacije: Iran je zvanično izjavio i naglasio da pravo na slobodan prolaz (transit passage) nemaju ratni brodovi država koje nisu potpisale Konvenciju (!). Toga se, kako vidimo, drži.
Ne zaboravimo da Iran ima i odgovarajuću instituciju koja se bavi moreuzom. To je Persijska uprava Zaliva (Persian Gulf Strait Authority -PGSA). To je najnoviji ”kamičak u cipeli” u trenutnoj situaciji. Zašto? Zato što je ovaj organ odgovoran za odobravanje i regulisanje pomorskog tranzita – a osnovan je petog maja 2026. godine (!). Reč je o samoosnovanom telu koje nema priznanje drugih zemalja. Pri tom je jedno od prvih saopštenja ovog tela (koje ne vredi ignorisati) bilo da proširuje zonu vojne kontrole moreuza. Naravno da je on pod kontrolom najvišeg iranskog vrha. To se može videti na priloženoj karti. Osnivanje ovog tela došlo je kao reakcija na dugogodišnje napore SAD i njihovih saveznika da odbace ili neutrališu iranske težnje kojima bi se uspostavila kontrola nad ovim prolazom, pozivajući trgovačke brodove da ne poštuju pravila Teherana. Vidimo kako je Teheran na to odgovorio.
I šta ćemo sad?
SAD su učestvovale u pregovorima oko Konvencije. Potpisale su su 1994. godine aneks koji je izmenio uslove eksploatacije morskog dna (Part XI Implementation Agreement), ali Senat nikada nije ratifikovao samu Konvenciju. Ipak, veliki deo tog dokumenta oni smatraju običajnim međunarodnim pravom i u praksi ga uglavnom poštuju (sloboda plovidbe, ekskluzivne ekonomske zone, itd).
S druge strane, Oman i Iran nemaju nikakav zvaničan dokument kojim regulišu svoja prava, ali zato vode veoma intenzivne pregovore gde bi naplaćivanje prolaza kroz moreuz bilo predstavljeno kao takse za ekologiju ili nešto podobno što ne bi do kraja urušilo pravnu suštinu, značaj i moć Konvencije. Za Izrael smo videli kako se ponaša u međunarodnim odnosima, pa je tako i na moru. Setimo se operacije ”Morski povetarac”. Za to vreme na berzama vlada tekući pritisak, nervoza, a ponekad i kontrolisana panika.
Rekli bismo – ništa što već nije viđeno, samo što će pravi računi za ovu situaciju stizati tek posle završetka sukoba.
