Kao mali igrali smo se često kauboja i Indijanaca, navijajući naravno za Vinetua. Nismo tada znali, a ni danas mnogi ne znaju, da su i Rusi ratovali protiv njih. U nizu od 292 rata i ratna sukoba u kojima je učestvovala počevši od XIII veka Rusija je stigla da ratuje i s Indijancima (!).
O tome kako su Rusi stigli na Aljasku i šta su tamo radili pisali smo ukratko u tekstu “Beringov most” pa se radoznali čitalac može i tako podsetiti tog dela ruske istorije. Ni tamo Rusi nisu mogli bez sukoba pa su u istoriju svetskih ratova uneli i jedan konflikt koji za mnoge ljubitelje predstavlja ne samo nepoznanicu već i kuriozitet. Ovo je samo kraći prikaz najvažnijih događaja u relativno dugoj istoriji sukoba dva iskonska ratnička naroda.
Podsetimo se da je kupovina Aljaske formalno završena 18. X 1867. godine. Tog dana je u gradu Sitka (tadašnji Novi Arhangelsk) spušena ruska i podignuta američka zastava. Ostrvo Sitka (danas Baranov) i grad Sitka su u istoriju pre toga ušli i na poseban način.
Rusi su prvo naselje podigli još 1783. godine. To su učinili preduzimljivi ljudi, industrijalci, privrednici, sa željom da u novim predelima potraže bogastvo. Nešto kasnije, 1799. godine i formalno su osnovali Rusko-američku kompaniju (Росси́йско-Америка́нская компа́ния, The Russian-American Company Under the High Patronage of His Imperial Majesty). Novi kolonizatori brzo su se, već 1792. godine, sukobili sa starosedeocima. Bili su to Tlingiti, jedno od brojnih indijanskih plemena koja su se međusobno značajno razlikovala po jeziku i običajima.
Na njihovom jeziku to je značilo jednostavno – ljudi, čovek. Rusi su ih zvali Koljuši. Na ostrvu Hinčibruk dogodio se prvi sukob u kome nije bilo pobednika. Obe strane su bile oprezne. U tom sukobu zamalo je poginuo vođa Stranke industrijalaca i budući prvi suveren Aljaske Aleksandar Baranov (Алекса́ндр Андре́евич Бара́нов). Sve teritorije Rusije na američkom kontinentu tada su nosile naziv Ruska Amerika (Ру́сская Аме́рика, Russian colonization of North America, 1772-1867).
Indijanci su se povukli, a Rusi su se učvrstili na ostrvu i prešli i na ostrvo Kodijak. Tlingitski ratnici nosili su drvene štitnike za telo i glavu, ogrtače od kože losa bogato našarane životinjskim motivima i različito hladno oružje. Nešto kasnije, 1799. godine, jedan od Baranovljevih pomoćnika, Vasilij Medvednikov stigao je na briku Orao (jedrenjak s dva jarbola) na zapadnu obalu ostrva Sitka. Ubrzo mu se pridružio i sam Baranov pa je tu podignuta tvrđava Sv. Arhangela Mihaila (Mihailovska tvrđava). Rusi su za tih nekoliko godina mirno trgovali s Indijancima i sve što su uzimali od njih bilo je uredno plaćano.
Varljivi mir prekinut je velikim ustankom Tlingita koji su nastojali da proteraju Ruse i njihove kajakaške flotile sa svoje zemlje i iz teritorijalnih voda. Prvi sukob dogodio se 23. maja 1802. godine kada je velika ruska flotila kajaka krenula u lov na morske vidre u moreuzu Aleksandrovog arhipelaga. Indijanci su to iskoristili pa je u junu odred od preko 600 Tlingita napao Mihailovsku tvrđavu. Sačekali su da još jedna grupa sa ostrva ode u lov a zatim su napali praznu tvrđavu koju je čuvalo samo 15 ljudi.
Napad je bio koordinisan jer je sledećeg dana iz zasede uništena grupa koja se u tvrđavu vraćala iz lova na morske lavove. Prva grupa od 165 ljudi napadnuta je u oblasti Frederikovog zaliva u noći između 19. i 20. juna i potpuno uništena. Engleski brik Junikorn (Unicorn) stigao je nešto kasnije i spasao preživele Ruse i Eskimke koje su živele kao pomoćno osoblje u tvrđavi. Zarobili su vođu ustanika i potopili nekoliko njihovih kanua topovskom vatrom. Indijanci su morali da oslobode zarobljenike i predaju plen koji su opljačkali iz razrušene tvrđave. Gubitak tvrđave bio je veliki udarac za rusku koloniju. Rusko-američka kompanija izgubila je 24 Rusa i oko 200 Eskima.
Zaoštravanje
Početkom maja 1903. godine Baranov šalje galiot (u to vreme masovni, popularni jedrenjak za prioblaske vode) ”Sv. Aleksandar Nevski” u zaliv Jakutat u Novorosijsku na Aljaci kao pomoć velikom ruskom gaznizonu. Imao je nameru da organizuje kaznenu ekspediciju kako bi se učvrstio na strateški važnom ostrvu Sitka.
Kada je 1804. godine krenuo, u ekspediciji je bilo 150 Rusa i 900 Eskima na kanuima. Njih su pratila četiri ratna broda. U septembru je Baranov stigao do Sitke gde mu se pridružio jedrenjak Neva koji je baš tu završavao put oko sveta. Indijanci su izgradili palisadnu tvrđavu koju je branilo nekoliko stotina boraca. Rusi su najpre izvršili artiljerijsku pripremu iz brodskih topova i krenuli u napad. Taj prvi napad je odbijen, a Baranov je ranjen lakše u ruku. Bombardovanje i opsada su se nastavili.
Indijanci su shvatili da ne mogu da se odupru i organizovano su napustili tvrđavu, povukavši se na istočni deo ostrva. Rusi su osmog oktobra 1804. podigli svoju zastavu i počeli s izgradnjom nove tvrđave i naselja, pa je tu nikao grad Novo-Аrhangelsk (napis je po staroj ruskoj ortografiji). On je tek 1867. godine, prodajom Aljaske, preimenovan u Sitku, a do tada je bio prestonica Ruske Amerike.
Prilikom napada ruska koalicija izgubila je 20 ljudi. To nije bilo kraj sukoba. Ratnici Ejak iz plemena Tlakhaik-Tluhedi su 20. avgusta 1805. godine napali naselje Jakutat u istoimenom zalivu i pobili tamo zatečene Ruse. Napad je pažljivo isplaniran. Poglavica Tanuh koji je uživao rusko poverenje ušao je u tvrđavu, ubio komandanta i onda je ”svaki ratnik ubio svog Rusa”. Poginulo je 14 Rusa i mnogo više ostrvljana indijanskog porekla.
To je bio još jedan težak udarac ruskim kolonijama jer je izgubljena važna strateška i ekonomska baza na američkoj obali. Indijanci su zaključili kako je trenutak da prekinu dejstva i uspeli su da se izbore za primirje. Tako je Rusko-američka kompanija pokušala da nastavi lov na morske vidre koristeći flotilu kajaka uz zaštitu naoružanih ruskih brodova; Indijanci su povremeno napadali, kada god su mogli, ove konvoje.
Rezultat sukoba
Indijanci su uništili dva ruska utvrđenja i jedno selo na jugoistoku Aljaske. Poginulo je 45 Rusa i više od 250 starosedelaca. Rusko napredovanje na jug duž severozapadne obale Amerike bilo je zaustavljeno na nekoliko godina. Indijanci su nastavili da ometaju poslove Kompanije u regionu Aleksandrovog arhipelaga i sprečili su sistematsku kolonizaciju jugoistočne Aljaske. Posle prestanka organizovanog lova situacija se smirila. Trgovci Kompanije nastavili su trgovinu s Tlingitima i čak su im dozvolili da obnove svoje prvobitno ognjište u blizini Novo-Arhangelska.
Nijedna strana nije mogla proglasiti pobedu. Indijanci nisu uspeli da proteraju Ruse sa svoje zemlje, ali ni Kompanija nije mogla da slomi otpor Tlingita. Rat je završen obostrano korisnim kompromisom. Kompanija je ipak uspela da se učvrsti na jugoistočnoj obali Aljaske, profitirajući od trgovine i eksploatacije prirodnih resursa. Indijanci su pak uspeli da odbrane lovišta i nezavinost, vešto koristeći tenzije između Rusa, Britanaca i Amerikanaca. Do 1821. godine ruske ribarske kompanije praktično su proterane iz moreuza koji je potpuno vraćen pod kontrolu tlingitskih klanova.
Posledice ratova
Čarke su nastavljene i posle 1805. godine, a posebno su se rasplamsale 1813. i 1818. godine. Tlingiti su često ulazili u ruska naselja kako bi stekli uvid u njihove slabe tačke, a doseljenici su morali stalno da budu s prstom na obaraču. Indijanci su 1850. godine pokušali da zauzmu Novo-Arhangelsk.
Bilo je još nekoliko slučajeva sukoba, otmica i prepada. Pošto je 1867. godine područje postalo deo SAD, tenzije su se smirile. Konačno, 25. oktobra 1989. godine, kada su zakopane ratne sekire, u centru ostrva Sitka bio je postavljen spomenik A. Baranu, dar gradu od dvoje Britanaca. To je izazvalo protest dela aktivista starosedelaca. Pre otvaranja neko je bisti odsekao nos (!).
Mir, konačno!
Dvesta godine posle prve bitke, u jesen 2004. godine na teritoriji Nacionalno-istorijskog parka Sitka bilo je organiozvano svečano potpisivanje primirja između plemena Kiksadi i Rusije (!); međutim, ni tu nije bilo kraja čarkama! Primirje koje je potpisano 1805. godine između Katliana i Baranova bez finesa i poštovanja indijanskog protokola Tlinkiti nisu priznavali.
U ceremoniji, saglasno zahtevu plemena Kiksidi i zahvaljujući saradnji Službe nacionalnih parkova i Biblioteke Kongresa, ruskih istoričara i Kulturnog centra Indijanaca Jugoistočne Aljaske, učestvovala je i I.O. Afrosina, direktni potomak osnivača kolonije, Baranova. Sve se događalo na livadi, blizu totemskog stuba jednog od indijanskih ratnih vođa koji je tu bio postavljen 1999. godine. Tako je podvučena crta na istoriju davnog sukoba.
Vrlo brzo i ovo ceremonijalno primirje dožielo je reviziju. Godine 2020. tokom protesta Pokreta BLM (Black Lives Matter – život crnih ima značenje) došlo je do demontaže i masovnog rušenja spomenika istorijskim ličnostima koji su, po mišljenju demonstranata, bili rasisti. Gradski savet Sitke je 14. jula 2020. godine rešio da spomenik Baranovu iz centra grada premesti na teritoriju Istorijskog muzeja. Dom Baranova nalazi se na ostrvu Kadjak i danas je muzej koji se nalazi u mreži nacionalnih muzeja SAD.
