Kraj Reaper ere: Pentagon posle katastrofalnih gubitaka MQ-9 menja pristup iz korena

Godinama je američka vojna doktrina počivala na ideji tehnološke nadmoći. Skupo, precizno i sofisticikano oružje trebalo je da omogući SAD da unište protivnika pre nego što on uopšte stigne da odgovori.

Ta filozofija funkcionisala je protiv slabijih protivnika, u Iraku, Avganistanu, Libiji i Siriji. Međutim, direktan sukob sa Iranom i posebno rat u Ukrajini pokazali su nešto što je Pentagon dugo pokušavao da ignoriše, moderno bojište više ne prašta skupe igračke koje ne mogu da se proizvode u ogromnim količinama.

Jedan od najvećih simbola tog brutalnog otržnjenja na Zapadu postao je General Atomics MQ-9 Reaper.

Nekada gotovo nedodirljivi američki dron danas se pretvara u preskupu metu.

Reaper odavno nije „nevidljivi“

MQ-9 Reaper godinama je bio jedna od najvažnijih platformi američkog ratnog vazduhoplovstva. Letelica sposobna da satima kruži iznad bojišta, prati ciljeve i lansira precizne udare postala je simbol američkog načina ratovanja posle 11. septembra 2001. godine.

Problem je što je Reaper pravljen za ratove u kojima protivnik nema ozbiljnu protivvazdušnu odbranu.

Sukob sa Iranom potpuno je razbio tu iluziju.

Prema dostupnim podacima, tokom aktuelnog rata oborena su i do 24 MQ-9 Reapera. Finansijski udar bio je brutalan, najmanje 800 miliona dolara izgubljeno je u letelicama koje su nekada predstavljane kao revolucija modernog ratovanja.

Ni situacija u Jemenu nije bila mnogo bolja. Huti su samo prošle godine uspeli da obore najmanje sedam Reapera, a ukupno oko 23, što je dodatno alarmiralo Pentagon.

Kada dron vredan više od 35 miliona dolara može da bude oboren jeftinim raketama ili improvizovanim sistemima protivvazdušne odbrane, računica postaje veoma surova.

Američka vojska sada otvoreno priznaje ono što je rat u Ukrajini pokazao još pre nekoliko godina, u dugom ratu iscrpljivanja pobednik nije onaj koji reklamira svoje proizvode da su opermljeni najboljom tehnologijom, već onaj koji može duže da proizvodi masovno i jeftino.

Pentagon menja filozofiju ratovanja

Nova strategija američkog Ministarstva rata predstavlja možda najveći zaokret još od kraja Hladnog rata.

Umesto fokusiranja na male količine ultra-skupe tehnologije, Pentagon sada traži masovno proizvedeno oružje koje je dovoljno jeftino da može da se izgubi.

Drugim rečima, SAD pokušavaju da nauče lekciju koju su Rusija, Iran i Kina već odavno prihvatili.

Rat velikih sila neće ličiti na kratke operacije protiv slabijih država. To će biti industrijski sukob ogromnih razmera u kojem će hiljade dronova, raketa i projektila nestajati svakog meseca.

Upravo zato Pentagon sada planira nabavku više od 10.000 jeftinih krstarećih raketa u naredne tri godine.

Nova američka doktrina: količina postaje važnija od savršenstva

Američko Ministarstvo rata objavilo je da pokreće program masovne proizvodnje jeftinih raketa i hipersoničnih sistema u razvoju kroz saradnju sa novim tehnološkim kompanijama, a ne sa tradicionalnim gigantima američke vojne industrije.

Decenijama su američkom vojnom industrijom dominirali Lockheed Martin, RTX, Northrop Grumman, General Dynamics i Boeing.

Sada Pentagon otvara vrata firmama poput Anduril Industries, Leidos i drugim tehnološkim kompanijama koje obećavaju bržu i jeftiniju proizvodnju.

Cilj više nije savršena raketa koja košta milione dolara. Cilj je dovoljno dobra raketa koja može da se proizvodi u hiljadama primeraka.

Jeftine rakete za veliki rat

Posebno zanimanje izaziva program LCCM, Low-Cost Cruise Missile, odnosno jeftine krstareće rakete.

Kompanija Anduril već je dobila posao za proizvodnju 3.000 raketa Barakuda-500M, uz plan isporuke najmanje 1.000 godišnje.

Leidos razvija novu generaciju modularnih krstarećih raketa zasnovanih na projektu AGM-190A „Black Arrow“, dok Pentagon paralelno ulaže i u hipersonični projekat „Blackbeard“.

Poruka je potpuno jasna.

SAD više ne računaju na kratke ratove i ograničene vazdušne kampanje. Pentagon se priprema za scenario u kojem će desetine hiljada projektila biti potrošene u sukobu protiv protivnika poput Rusije ili Kine.

Naslednik Reapera biće „potrošna roba“

Možda još važniji signal jeste novi program naslednika MQ-9 Reapera.

Američko ratno vazduhoplovstvo sada otvoreno traži dron koji će biti jeftiniji, lakši za proizvodnju i dovoljno „potrošan“ da može da se šalje u opasne zone bez straha od gubitaka.

General-major Kristofer Nimi praktično je potvrdio da Pentagon želi dron koji može brzo da se proizvodi u velikim količinama i koristi agresivnije nego Reaper.

Novi zahtevi predviđaju letelicu dometa do 1.500 kilometara sa autonomijom leta od oko 20 sati, ali uz mnogo niže troškove proizvodnje.

Ključna reč u novoj doktrini postaje pridev „attritable“, odnosno sistem dovoljno jeftin da njegov gubitak ne predstavlja strateški problem.

Budući američki dronovi neće biti zamišljeni kao nedodirljive platforme, već kao sredstva koja se mogu žrtvovati u velikim brojevima.

Rat u Ukrajini promenio vojnu matematiku

Rat u Ukrajini pokazao je da čak i najmodernija i najbolje reklamirana tehnika može nestajati neverovatnom brzinom.

Presretači sistema MIM-104 Patriot vredni oko četiri miliona dolara danas se često koriste protiv dronova Geranj koji koštaju svega 10 do 20 hiljada dolara.

Takva matematika dugoročno uništava i najbogatije armije. Pentagon sada pokušava da izbegne upravo taj scenario.

Američka vojna strategija ulazi u novu eru, eru masovne proizvodnje, jeftinijih sistema i ratovanja iscrpljivanjem.

Ironično, posle decenija forsiranja skupe tehnološke superiornosti, SAD sada polako usvajaju logiku koju su nipodaštavali kao zastarelu desetinama godina, a koja u ozbiljnom ratu ponovo postaje imperativ.

Koliko je ekonomija SAD spremna za ovo?

Amerika je konačno počela da primenjuje lekciju koju je Sovjetski Savez pokazao još u Drugom svetskom ratu, a koju danas na svoj način potvrđuju Rusija, Iran i Kina: u velikom ratu nije presudno samo ko smatra da ima najbolje oružje, već ko može dovoljno dugo da proizvodi dovoljno dobrog oružja u ogromnim količinama.

Primera radi, T-34 nije bio savršen tenk. Imao je ozbiljne mane u ranim verzijama. Međutim, bio je dovoljno dobar, dovoljno jednostavan, dovoljno robustan i mogao je da se proizvodi u masi. Ne pobeđuje uvek najlepše projektovano oružje, već ono koje može da se pravi, popravlja, doprema i nadoknađuje brže nego što ga protivnik uništava.

Problem za Vašington je što pokušava da stvori „jeftinu masu“ unutar sistema u kojem je čak i jeftino, na istoku preskupo. Startapi moraju da plate skupe inženjere, lobiranje, investitore, pravnike, bezbednosne procedure, sertifikacije, menadžment i marže.

Upravo tu se možda krije najveća slabost zapadnog modela u dugom ratu iscrpljivanja.