Američka mornarica i kopnene snage ubrzavaju primenu laserske tehnologije i prelaze sa relativno ograničene upotrebe protiv malih dronova na mnogo ambiciozniji cilj, suprotstavljanje krstarećim raketama. Iako laseri još nisu izašli iz faze taktičke „nišne“ upotrebe protiv bespilotnih letelica, Pentagon nastavlja da ulaže ozbiljna sredstva u program Zajedničkog sistema laserskog oružja, JLWS.
To otvara suštinsko pitanje. Zašto Vašington insistira na tehnologiji koja i dalje ima ozbiljna operativna ograničenja, naročito u pomorskom okruženju?
Odgovor nije u spektakularnim demonstracijama, već u hladnoj logistici rata iscrpljivanja.
Rat iscrpljivanja i matematika troškova
Krstareće rakete i rojevi dronova, koji su masovno korišćeni u Ukrajini i na Bliskom istoku, pokazali su koliko je tradicionalna protivvazdušna arhitektura skupa i ranjiva. Klasični kinetički presretači, poput standardnih raketa SM ili sistema Patriot, koštaju milione dolara po jedinici. Njihove zalihe su ograničene, proizvodni kapaciteti spori, a napadi često dolaze u talasima.
Lasersko oružje usmerene energije, ako se operacionalizuje, nudi koncept takozvanog „beskonačnog magazina“. Trošak po hicu približava se nuli i zavisi pre svega od kapaciteta proizvodnje energije platforme na kojoj je sistem instaliran. Upravo tu Pentagon vidi strateški potencijal.
Ideja je jasna. Skupu presretačku municiju čuvati za velike pretnje, balističke i hipersonične rakete, dok borbu protiv dronova i podzvučnih krstarećih raketa preuzimaju laserski sistemi.
JLWS, kontejner pristup
Program JLWS predviđa razvoj kontejner sistema koji u početnoj fazi generiše 150 kilovata snage, uz mogućnost povećanja na 300 kilovata. Budžetska dokumenta američke mornarice predviđaju ukupno 676 miliona dolara do 2031. godine za istraživanje i razvoj.
Modularni dizajn, smešten u kontejner, omogućava brzu instalaciju na brodove bez velikih strukturnih modifikacija. To znači da brodovi ne moraju mesecima da budu vezani za brodogradilišta. Sistem se može integrisati na palubi i relativno brzo staviti u funkciju.
Takav pristup omogućava fleksibilnost i skalabilnost, što je ključno za mornaricu koja operiše globalno.
Test sa palube nosača aviona
Nedavni test dao je delimičnu potvrdu koncepta. Paletizovani visokoenergetski laser, P-HEL, snage 20 kilovata, pozajmljen od američke vojske, testiran je sa palube razarača „Džordž H. V. Buš“ protiv roja dronova.
Nosači aviona na nuklearni pogon smatraju se idealnom platformom za ovakve sisteme, jer eliminišu problem energetskih ograničenja sa kojim se suočavaju razarači klase „Arli Berk“. Nuklearni pogon obezbeđuje stabilan i snažan izvor energije, što je presudno za rad lasera visokih snaga.
Međutim, presretanje krstareće rakete predstavlja potpuno drugačiji nivo složenosti.
Fizička ograničenja na moru
Krstareće rakete imaju čvrstu oblogu, lete na malim visinama i izvode manevre izbegavanja. Vremenski prozor za presretanje je kratak. Efikasnost lasera zavisi od vremena zadržavanja snopa na jednoj kritičnoj tački mete, sve dok se materijal ne zagreje i ne dođe do strukturalnog oštećenja.
U pomorskom okruženju situacija postaje još teža. Čestice soli u vazduhu, vodena para, prašina i atmosferske promene rasipaju i slabe snop. Stabilnost platforme na talasima dodatno komplikuje precizno zadržavanje snopa.
Sve to znači da je prelazak sa drona tipa „Šahed“ na krstareću raketu ogroman tehnološki skok.
Otkazani projekti i realnost razvoja
Teškoće povećanja snage potvrđuje i nedavno otkazivanje programa kopnene vojske za laserski sistem snage 300 kilovata, poznat kao IFPC-HEL. Projekat je zaustavljen zbog složenosti dostizanja performansi potrebnih za pouzdano presretanje krstarećih raketa.
Ipak, prototip IFPC-HEL neće biti odbačen. Biće iskorišćen za podršku daljem razvoju JLWS programa.
Drugim rečima, neuspeh nije razlog za odustajanje, već za prilagođavanje.
Laserski sistemi i „Zlatna kupola“
Američka mornarica ne posmatra JLWS kao izolovan projekat. Cilj je integracija u širu antibalističku mrežu, poznatu kao program „Zlatna kupola“. U tom konceptu, laserski sistemi ne bi zamenili rakete, već bi postali jedan od slojeva odbrane.
Insistiranje Vašingtona na ovoj tehnologiji pokazuje da se održivi „laserski štit“, čak i sa početno ograničenim sposobnostima, smatra strateškom nužnošću. U svetu u kojem napadač može da lansira jeftine dronove i krstareće rakete u velikom broju, odbrana mora pronaći način da smanji cenu presretanja.
Laser možda danas nije savršen odgovor, ali u računici dugog rata iscrpljivanja, čak i delimično funkcionalan sistem usmerene energije može smanjiti jaz u troškovima i time promeniti logiku sukoba.
