Donald Tramp ponovo je otvorio front i prema najbližem savezniku, ovog puta rečima koje su u Londonu dočekane kao otvorena uvreda. Govoreći o britanskim nosačima aviona, američki predsednik ih je opisao kao „igračke“ u poređenju sa onim što ima američka mornarica. Izjava je stigla u trenutku kada su odnosi unutar zapadnog bloka dodatno zategnuti zbog rata protiv Irana, pitanja Ormuskog moreuza i pritiska Vašingtona na saveznike da učine više.
London je brzo odbacio priču da je nudio slanje nosača u region, a britanski specijalizovani mediji su odmah skočili u odbranu nacionalnog ponosa. Ipak, kada se emocije odvoje od čelika, goriva i aviona, ostaje pitanje koje ne može da se izbegne: da li su britanski nosači klase Kraljica Elizabeta zaista ozbiljni brodovi ili su, kada se uporede sa američkim supernosačima, samo bleđa i mnogo slabija verzija istog koncepta?
Ukoliko sagledamo realno, odgovor je neprijatan po London, ali veoma jasan. Britanski nosači nisu igračke u apsolutnom smislu. To su veliki, savremeni i skupi ratni brodovi, najveći koje je Britanija ikada izgradila. Međutim, ako ih stavite pored američkih klasa Nimic i Gerald R. Ford, onda razlika postaje tolika da Trampova gruba formulacija počinje da dobija vrlo konkretan vojni smisao.
Prvo, tu je sama veličina. Britanski nosači HMS Queen Elizabeth i HMS Prince of Wales imaju deplasman od oko 65.000 tona. Američki nosači klase Nimitz i Ford prelaze 100.000 tona. To nije kozmetička razlika, već razlika između broda koji može da vodi združenu vazdušnu kampanju u okviru NATO i broda koji može da vodi mnogo veću, mnogo dužu i mnogo intenzivniju vazdušnu kampanju. Veći brod znači više aviona, više goriva, više municije, više rezervnih delova, više prostora za održavanje i više operativne elastičnosti kada počne pravi ratni tempo.
Druga razlika je još važnija, pogon. Britanski nosači koriste konvencionalni sistem sa gasnim turbinama i dizel generatorima. To znači da zavise od goriva, logistike i dopune drastično više nego američki brodovi. Američki supernosači su na nuklearni pogon. Upravo to im daje onu vrstu brutalne izdržljivosti koja pravi razliku u velikim ratovima, mogu da ostanu na moru dugo, da drže visoku operativnu brzinu i da ne razmišljaju o potrošnji goriva na način na koji to mora britanska strana. Dopuna reaktora se obavlja na 20 godina.
Treća razlika pogađa samo srce nosača aviona, način na koji diže i spušta avione. Britanski brodovi koriste skakaonicu i oslanjaju se na američki F-35B, verziju sa kratkim poletanjem i vertikalnim sletanjem. To je elegantno rešenje za zemlju koja želi nosač bez katapulta i arestera, ali ta odluka odmah postavlja granicu. F-35B nosi manje goriva i u određenim konfiguracijama ima manji borbeni teret od F-35C, mornaričke verzije koju Amerikanci mogu da koriste sa katapultnih nosača. Još važnije, britanski nosači ne mogu da koriste teške avione za rano upozorenje i kontrolu poput E-2D Hawkeye, niti specijalizovane elektronske avione tipa EA-18G Growler.
Upravo tu britanski koncept počinje ozbiljno da se raspada u poređenju sa američkim. Amerikanci sa svojih katapultnih nosača ne dižu samo lovce. Oni dižu čitav vazdušni ekosistem, lovce, avione za rano upozorenje, platforme za elektronski napad, logističke avione, helikoptere i sve ono što jedan nosač pretvara u pravu plutajuću vazdušnu bazu relevantnu u modernim sukobima. Britanski nosač, nasuprot tome, više je nosač borbenih aviona nego kompletna samostalna mašina za rat na moru i iznad mora.
To se najbolje vidi na pitanju ranog upozorenja. Britanci su za taj posao ostali vezani za helikopterski sistem Crowsnest, koji jednostavno ne može da pruži ni približno što i avion poput Hawkeye-a. Helikopter leti niže, sporiji je, ima kraći radarski horizont i manju ukupnu vrednost za komandovanje bitkom. U ratu protiv ozbiljnog protivnika, to je razlika između toga da pretnju vidiš dovoljno rano i toga da je vidiš prekasno.
Četvrta velika stvar je tempo operacija. Američki nosači su projektovani za ogroman broj poletanja i sletanja u kratkom vremenu. To je ono što odvaja supernosač od broda sa lepom palubom. Nosač nije važan samo po tome koliko aviona može da ponese, već koliko brzo može da ih vrati u vazduh, naoruža, dopuni, popravi i ponovo pošalje na zadatak. Tu američki brodovi imaju daleko veću margina. Oni su pravljeni za rat iscrpljivanja i visoki tempo udara. Britanski brodovi su znatno više optimizovani za manju avio-grupu i niži operativni ritam.
Peta razlika je sama avio-grupa. Na papiru britanski nosači mogu da nose respektabilan broj letelica, ali u realnom svetu pitanje nije samo koliko može da stane na palubu, nego koliko aviona zemlja zaista ima, koliko pilota ima, koliko ih može održavati i koliko je spremna da istovremeno ukrca. Amerika na nosač izlazi sa punokrvnim udarnim vazdušnim krilom. Britanija daleko teže može da popuni brod do nivoa koji bi izgledao impresivno u velikom ratu, a i kada ga popuni, ta grupa je uža po vrstama platformi koje poseduje.
Šesta razlika je strateška filozofija. Američki nosač je sam po sebi instrument globalne dominacije. On je projektovan da dođe daleko, ostane dugo, vodi ozbiljne vazdušne operacije i menja tok krize. Britanski nosač je bitna komponenta, ali je daleko više osmišljen kao deo šire savezničke grupe, uz američku podršku, uz zajedničku logistiku i u okviru šire pomorske koalicije, poput NATO. To nije mala razlika. To znači da Britanija ima nosač aviona, dok Amerika ima čitavu doktrinu i čitavu imperijalnu infrastrukturu oko nosača aviona.
Sedma stvar je zaštita i pratnja. Nosač nikada ne ratuje sam. Za ozbiljne operacije potrebni su razarači, fregate, podmornice, brodovi za dopunu, logistika i stabilna mreža baza. Britanija ima dobre prateće brodove, ali ne u obimu i gustini koju imaju SAD. Amerika može da formira pravu udarnu grupu nosača sa slojevitom zaštitom i ogromnom podrškom. Britanija u praksi mnogo teže održava takav nivo samostalnosti, posebno na velikoj udaljenosti i u dužem trajanju.
Osma razlika je industrijska i budžetska. Američki nosač nije samo brod, već vrh ledenog brega iznad ogromnog vojnog budžeta, globalne mreže baza, stotina aviona i desetina godina iskustva u stalnim borbenim raspoređivanjima. Britanski nosači izgledaju moćno, ali iza njih ne stoji isti industrijski i logistički okean. To se vidi i kada dođe do kvarova, i kada treba brzo obnoviti udarnu grupu, i kada treba držati dva nosača stalno spremnim.
Naravno, bilo bi pogrešno reći da su brodovi klase Kraljica Elizabeta bezvredni. Nisu. Oni Britaniji vraćaju sposobnost pomorske avijacije velikog dometa, mogu da nose F-35B, korisni su za ekspedicione operacije, demonstraciju, regionalne krize i savezničke misije. Za većinu mornarica oni su ozbiljni i veoma opasni brodovi. Ipak, problem po London nastaje onda kada ih neko uporedi ne sa većinom sveta, već sa američkim standardom.
A taj američki standard je surov. Tu više nije dovoljno imati veliki brod i moderan avion. Tu moraš da imaš nuklearni pogon, katapulte, punu avio-grupu, teške avione za rano upozorenje, ogroman tempo operacija, duboku pratnju i logistiku za globalni rat. Zato je Trampova uvreda politički gruba, ali vojno nije nastala iz praznog prostora.
Da, i SAD imaju dugove koje nikad neće moći da vrate.