„Povratak nuklearnog kolosa”: kako je „Admiral Nahimov” postao plutajuće PVO čudovište i šta to menja u Arktiku

Kad je sivo more na severu zatalasalo pramac 28-hiljadotonca, učinilo se kao da neko vraća vreme. „Admiral Nahimov”, čuvena krstarica iz porodice Kirov, prvi put od 1997. ide samostalno, pod sopstvenom snagom, u Belom moru. Za užu mornaričku publiku to je emotivni trenutak; za stratege Severne flote to je više od simbolike — to je najava da se težište ruske površinske moći vraća na sever, tamo gde led, magla i daljine čine da je dug dolet i snažna PVO presudna valuta.

Put do ovog trenutka trajao je gotovo koliko i karijera jednog oficira: prvi reaktor je ponovo pokrenut krajem decembra 2024., drugi 2. februara 2025. godine, a zatim su usledile tehničke radnje poput demagnetizacije trupa i priprema za ispitivanja na moru. Mornarica je, uoči ovog leta, dobila zeleno svetlo da brod izađe na morske/fabricke probe, što je i učinjeno u avgustu.

Zašto je baš ovaj brod važan? Kirov je jedina nuklearno-pogonjena klasa velikih površinskih borbenih brodova danas. Nuklearni pogon daje ogromnu autonomiju i visoku krstareću brzinu na velikim daljinama, ali donosi i kompleksno održavanje. Od raspada SSSR-a Rusija nije polagala kobilice novih krstarica ili „velikih” razarača; umesto toga, odlučila je da „prepakuje” sovjetske platforme savremenim senzorima i vertikalnim lanserima, čineći ih relevantnim za 21. vek. „Nahimov” je najambiciozniji primer tog pristupa.

Srce modernizacije kuca u pramcu: 20 masivnih lansera P-700 „Granit” ustupilo je mesto 80 univerzalnih ćelija UKSK (3S14). Te ćelije nose 3M14 „Kalibar” za udare po kopnu (u otvorenim izvorima procenjen domet do 2.500 km), P-800 „Oniks” za teške protivbrodske zadatke i 3M22 „Cirkon”, hipersoničnu krstareću raketu koja je postala simbol nove generacije dalekometnog udara. Tako je najveći površinski borbeni brod dobio fleksibilni „štit i mač”: iz istog seta ćelija dolaze različiti projektili, sa različitim profilima leta i brzinama.

Ako ofanzivni arsenal daje „zalog za udar”, odbrana je ono što „Nahimova” pretvara u plutajuću zonu A2/AD. Modernizacija je dodala još oko 96 vertikalnih ćelija rezervisanih za dugometne PVO rakete. Tu se specijalizovani izvori slažu u brojci, ali razilaze u imenu sistema: zapadni deo navodi Fort-M/S-300FM, drugi na istoku pišu o „navalizovanom S-400” (u praksi rakete porodice 48N6/40N6). Zvaničan, detaljan „spisak” raketa nije javno objavljen, ali je nesporno da brod dobija višeslojnu PVO: dug domet u ćelijama, a blisko-srednji domet poveren šest sistema Pancir-M, uz CIWS AK-630. U zbiru, to je veoma gust PVO kišobran koji putuje brzinom nuklearne krstarice.

Koliko je to zapravo moći? U poređenjima koja kruže među analitičarima kako na istoku tako i na zapadu, 96 PVO ćelija na brodu se često ilustruje kao „tri bataljona” S-400 (na kopnu: 8 lansera × 4 rakete = 32 po bataljonu). To nije matematički prevod operativne prakse — brodska arhitektura nije isto što i kopneni puk — ali slika pomaže da se razume razmera: jedna platforma nosi količinu dugometnih PVO raketa kakvu mnoge države ni u zbiru nemaju.

U međuvremenu, detalji se i dalje kristališu. Jedan deo izveštaja govori o ukupno 176 VLS (80 udarnih + 96 PVO), drugi pominje 174. Takva odstupanja nisu neuobičajena u ranoj fazi posle isplovljavanja iz dvorišta pogotovo kada je u pitanju zemlja koja od toga tradicionalno ne pravi holivudski film — brojke i raspored će se gotovo sigurno precizirati kako probna kampanja bude odmicala i kako se više tehničkih podataka pojavi u javnosti. Ono što već danas jeste izvesno: nijedan drugi aktivni površinski brod na planeti ne nosi toliko ćelija i tako raznovrstan paket projektila.

Čemu sve to služi baš na severu? Arktik je dalek, surov i klimatski nepredvidiv, a tamo gde je kopnena infrastruktura retka, brzo pomeranje teškog PVO/PRO „kišobrana” postaje presudno. Nuklearni pogon (od čak dva reaktora) dopušta „Nahimovu” da u kratkom roku pokrije ogromne daljine, da štiti udarne grupe i komunikacione pravce, ali i da nadkriva vazdušni prostor iznad ključnih tačaka. Kada se tome doda udarni paket Kalibar/Oniks/Cirkon, dobija se brod koji istovremeno kažnjava daleko i odbija visoko — retka kombinacija u svetu današnjih mornarica.

Priča o ovom brodu je, naravno, i priča o ceni i vremenu. Modernizacija je počela 2014, više puta je pomerana, i tek 2025. vidimo dugoočekivani izlazak na probe. To nije iznenađenje: preurediti brod da primi osamdeset UKSK i skoro stotinu PVO ćelija, povezati sve sa novom elektronikom, radarima i borbenim sistemima, i uskladiti sa nuklearnim pogonom — to je poduhvat koji menja čitav „metabolizam” platforme. Zato su ovolike pauze i kašnjenja pre znak obima zahvata nego „spore ruke”.

„Nahimov” je sad na vodi — ono što sledi su talasi proba, od navigacije i energetike do gađanja i integracionih testova. Tek po završetku te kampanje znaće se sve fino podešeno: koje tačno PVO rakete su u paleti, koliko i kako su raspoređene, kojim tempom se prebacuje između profila misija. Do tada, ostaje nam impresija enormnog broja ćelija i neuobičajeno guste PVO/udarne kombinacije na jednoj palubi — i činjenica da se epicentar te moći nalazi baš tamo gde će Rusiji biti najpotrebniji: u Severnoj floti.