Zaboravljene trupe Staljinove senke: Ko su zaista bili istrebljivački bataljoni NKVD?

Nedavno smo se bavili strukturom i ulogom NKVD u sovjetskom bezbednosnom sistemu i njegovom odnosu na Oružane snage. NKVD je svuda bio prisutan, posebno u pozadini, na celoj teritoriji SSSR.

Malo spominjano, ali veoma značajno mesto zauzimaju bataljoni koje bismo mi, shodno našoj terminologiji, lakše nazvali teritorijalnom odbranom ili radničkim bataljonima. Međutim, međujezička homonimija i sličnost oblika reči čine svoje u nejasnoći ovog prideva; zašto?

Zato što ruska leksema Истребительный батальон samo podseća na našu reč istrebljivanje, mada su zadaci takvih bataljona upravo to i bili (uništiti neprijatelja, otkloniti opasnost). I u ratnom vazduhoplovstvu postoji izraz Истребитель (Fighter aircraft, Jagdflugzeug, Avion de chasse).

Taj termin rezervisan je za lovačke avione, one koji služe da u neposrednoj borbi ulove i unište protivnički avion. Stoga ćemo ih mi zvati zaštitnim bataljonima. 

Istorija Rusije neraskidivo je vezana s ratovima. Od 1240. pa do 1462. godine Rusija je pretrpela oko 200 ratova i najezda. Od XIV do XIX veka, za 525 godina, Rusija je u ratovima provela 329 godina (!).

Posebno mesto zauzima, po svojoj grandioznosti, naporima i žrtvama, Drugi svetski rat. Zahvaljujući ogromnom ratničkom iskustvu, ratnici ove velike zemlje brzo su se prilagođavali nastalim okolnostima. 

Jedan od načina da se zaštiti pozadina nije bio nov, ali je došao do izražaja baš tih godina. Reč je o zaštitnim bataljonima.

Zaštitne (poterne, istrebljivačke) bataljone Englezi zovu Extermination battalion, a Nemci  Vernichtungsbataillon. Kakvi su to bili istrebljivački bataljoni u sastavu i pod nadležnošću svemoćnog NKVD? Reč je o paravojnim, formalno dobrovoljnim formacijama građana koji su osposobljeni da koriste oružje.

Te jedinice popunjavane su najpre iz redova partijskih, komsomolskih i strukovnih organizacija, zatim i običnih građana, a najviše ih je bilo iz redova zaposlenih. Svima je bilo zajedničko, pored već navedenih osobina, da nisu bili obveznici prvog poziva Oružanih snaga SSSR. Njihov zadatak bio je vezan za pozadinu i sastojao se iz otkrivanja i likvidiranja diverzanata, padobranaca, špijuna, saradnika okupatora; ni to nije sve.

Ako bi osnovnim, specijalizovanim službama bezbednosti promaklo, zaštitni bataljoni bi otkrivali i uništavali (ili zarobljavali) dezertere, bandite, crnoberzijance, špekulante, marodere. Sve to je imalo za cilj da se u frontovskom, borbenom pojasu zaštite leđa udarnim jedinicama prve borbene linije i olakša bezbednija delatnost vezana za državni, unutrašnji i opšti građanski poredak u svakodnevnom životu, pa bio on i ratni. 

Rečju, ovi bataljoni bili su neka vrsta ratnih ”komunalaca”, jedinice koje bi otklonile, ”počistile” ono što je promaklo vojnim i bezbednosnim formacijama. Poslednja odbrana, najkraće rečeno. Uostalom, niko nije poznavao njihov teren bolje od njih samih.   

U ratnim planovima SSSR o njima se razmišljalo pre rata, pa nije čudo što su oni već trećeg dana,  24. VI 1941. godine formirani (aktivirani) Ukazom Saveta narodnih komesara SSSR (vlade), pod brojem №1738-746ss pod nazivom ”O aktivnostima u borbi protiv padobranskih desanta i diverzanata u prifrontovskom pojasu”. (Skraćenica ss uz №  znači Систе́ма счисле́ния – način numerisanja).

Konkretizacija ove odluke pripala je zameniku predsednika Saveta, narodnom komesaru (ministru) unutrašnjih poslova L.P. Beriji. Njemu su bili odgovorni Centralni štab zaštitnih bataljona i operativne  grupe (specijalni štabovi) pri oblasnim upravama NKVD (UNKVD). Načelnici (koji se u literaturi nazivaju komandirima) bili su članovi lokalnih Saveta, rukovodioci preduzeća i organizacija, ili radnici NKVD i milicije, tamo gde nije bilo iskusnog kadra iz drugog poziva.

Oni su bili zaduženi da odrede priroritet zaštite objekata u pozadini kao što su: privredna preduzeća i zavodi, železnički čvorovi i instalacije, elektrostanice i postrojenja, mostovi, tuneli i svi drugi objekti čijim bi uništenjem diverzanti ili padobranci nacističke Nemačke mogli da izazovu štetu ratnim naporima SSSR.

Funkcionisanje bataljona

Od ove obaveze oslobađani su ljudi lošeg zdravstvenog stanja ili dragoceni specijalisti. Može se utvrditi da je dužnost pripadnika bila relativno složena i otežana u odnosu na regularne formacije. Najpre, reč je o ljudima koji su bili u godinama kada se teže podnose napori. Međutim, to nije sve. Ratna mašinerija tražila je materijale svih vrsta, pa su pripadnici bataljona izvršavali svoje zadatke uporedo s redovnim poslom. Građanstvo je takođe imalo svoje zahteve. 

Kako je to u praksi izgledalo? Radnik bi došao na posao, ne razdvajajući se od oružja. Tamo bi radio po normativima ratnih zakona (nije bilo slobodnog dana, niti prelaska iz preduzeća u preduzeće, što je važilo već od 26. VI 1940. godine), a u slučaju borbene uzbune smesta bi krenuo na unapred određeno zborno mesto, spreman za dejstvo. Od momenta uzbune radnik bi dobijao status borca, sa svim što ta obaveza sa sobom nosi. 

Tamo gde je situacija bila složenija (u blizini frontovskog pojasa, ili izuzetno važnih objekata kao što su hidro i termoelektrane, veliki zavodi vojno-industrijskog kompleksa, vodoizvorišta, itd), takve jedinice  bazirale su se u kasarnskim uslovima radi lakšeg uzbunjivanja i brže reakcije. U tom slučaju bili bi oslobođeni osnovnih radnih delatnosti. 

Pun formalni naziv ovakve jedne jedinice na ruskom jeziku bio je ”Istrebljivački bataljon (naziv grada, reona ili okruga) odeljenja NKVD” (Истребительный батальон – название города, района или уездa -отдела НКВД). 

Praksa upotrebe

Najviše bataljona formirano je u oblastima koje su bile i najugroženije: lenjingradskoj, murmanskoj, kalinjinskoj, Karelo-finskoj Republici, Ukrajini, Belorusiji, Estoniji, Letoniji i Litvaniji, Moldaviji, na Krimu, u rostovskoj oblasti i Krasnodarskom kraju, kao i u zapadnim delovima Gruzije. Kako se kretao front, tako su aktivirani i drugi reoni. Krajem jula 1941. godine formirano je već 1.755 bataljona, brojnosti od sto ili dvesta, do maksimalno 500 ljudi.

Pored toga, ovim bataljonima u cilju sadejstva dodato je još oko 300.000 grupa različite namene i specijalnosti, od kojih su mnoge bile vezane za tehnološke procese i funkcionisanje štićenih objekata. Tokom iste godine, u sastav aktivne armije poslato je 1.350 bataljona (više od 250.000 ljudi) jer se front spojio s njihovom zonom odgovornosti. Prelaskom frontovskog pojasa i daljim nastupanjem Nemaca i njihovih saveznika, na okupiranoj teritoriji ostalo je oko 25.000 pripadnika odreda koji su dobili status partizana.  

Pokazalo se da ove jedinice dobro funkcionišu i da godine i spremnost za borbu njima nisu bile problem. Njihova mesta u fabrikama i radionicama zauzimali su, po potrebi, žene, deca i treći poziv. 

Na teritoriji RSFSR formirano je više od 1.000 bataljona; Ukrajinci su se organizovali u 657 bataljona, Belorusi – 78; u Moldaviji su delovala 63 bataljona, a bilo ih je i u Karelo-finskoj SSR, kao i u pribaltičkim i zakavkaskim repbulikama. Najiskusnije jedinice, one na Karelo-finskoj teritoriji, do sedmog jula formirale su 38 lovačkih bataljona koji su postali i osnovno jezgro partizanskih odreda.

Čak je i Estonija, provereno antiruska, uspela da formira 16 bataljona, dok je ogromni Lenjingrad regrutovao lovački puk UNKVD LO (Uprava NKVD Lenjingradske oblasti). Dobri poznavaoci sovjetskih (ruskih) prilika znaju da na dalekom istoku Rusije postoji Jevrejska autonomna oblast.

I danas je relativno malobrojna (oko 145.000 stanovnka); ona je takođe uspela da formira jedanaest lovačkih bataljona sa oko 1.600 pripadnika.  U prvoj godini rata, ovi bataljoni imali su više od 320.000 pripadnika.

Rukovođenje i uključivanje u druge borbene sastave

U suštini, ova ideja (koja nije stara jer datira još iz Napoleonovog vremena), pokazala se odlična. Zaštitni bataljoni (sa lovačko-poternom ulogom) bili su neka vrsta obučene rezerve pre svega radi kadrovske popune svih vrsta oružanih snaga, od RKKA, preko pograničnih i unutrašnjih jedinica vojske, partizanskih odreda, divizija narodne odbrane, ali i jedinica posebne namene i milicije.

U prve borbene redove dolazili su već iskusni, prekaljeni borci, od kojih su mnogi imali iskustva i iz perioda Građanskog rata i Oktobarske revolucije. Mnogi bataljoni sačuvali su dvojnu potčinjenost: strukturama NKVD, ali i  mesnim komitetima VKP(b), kako se izvesno vreme nazivala Komunistička partija (boljševika). To je često dovodilo do konfliktnih situacija, smene komandi bataljona, ali i različitog shvatanja borbenih zadataka u različitim etapama rata.  

Postojala su tri osnovna oblika ovih bataljona u zavisnosti od teritorijalno-administrativne podele:

• Gradski odsek NKVD.
• Reonski odsek NKVD.
• Oblasni odsek NKVD.

Centralni štab je bio potčinjen direktno NKVD SSSR, a operativne grupe (specijalni štabovi) su delovale pri oblasnim upravama NKVD. Najviša formacija bila je bataljon koji je u sebi sadržao čete i vodove. Međutim, bilo je i izuzetaka pa su u nekim slučajevima formirani pukovi, pa čak i divizije. 

Naoružanje i oprema

Svaki bataljon formacijski je dužio dva puškomitraljeza, puške, revolvere i, po mogućnosti, ručne bombe. Pošto tog oružja nije bilo dovoljno ni na frontu, lovački bataljoni su koristili sve što bi im došlo pod ruku, pa se tu moglo videti pravo muzejsko bogatstvo oružja brojnih vojski s kojima je Rusija ratovala: od engleskih ”Luisa”, poljskih ”Mauzera”, molotovljevih koktela, lovačkih pušaka, malokalibarskog streljačkog takmičarskog oružja, kozačkih šaški i čerkeskih kopalja…

Na uniformu se nije mnogo davalo, osim kod bataljona Moskovske oblasti. Za oružje su se snalazili na licu mesta, kako ko i ume. Bataljoni su imali pravo korišćenja svih vrsta mesnih veza kao i transporta. Svaki administrativni reon morao je da ima svoj bataljon, a on je popunjavan po obrascu Crvene Armije, uz ubrzanu obuku.

Posleratni period

Kraj rata nije značio i kraj angažovanja ovih jedinica. Bataljoni sastavljeni od lokalnog stanovništva udruženi s unutrašnjom vojskom učestvovali su u borbama sa zloglasnom UPA (Ukrajinska ilegalna armija) u Zapadnoj Ukrajini, kao i s šumskim bratstvima (bandama) u Pribaltiku.

U Litvaniji su ih zvanično zvali ”zaštitnicima naroda”, a nezvanično – trakaši (stribai) po vidljivim oznakama u obliku traka na rukavima. U Zapadnoj Ukrajini gradski i reonski NKVD formirali su relativno male, pokretne bataljone od sto do dvesta ljudi, kako bi se lakše borili protiv odlično organizovanih banderovskih ilegalaca. Te borbe vođene su čak do 1954. godine, kao i u pribaltičkim državama!   

Kako su se pokazali?

Ocene istoričara su protivrečne. Jedni su u njima videli isključivo zaštitnu, stražarsku ulogu, s tačke gledišta državne i unutrašnje bezbednosti tokom Drugog sv. rata. Drugi, pak, smatraju da je to bio prikriven način da se NKVD dodatno, na zakonit način, razračuna s neprijateljima režima ili s onima koje je takvima smatrao.

Bilo je tu i ličnih osveta. Za razliku od druge ratne memoarske građe koja je odmah posle rata počela masovno da se štampa i objavljuje, dugo su borci i komandiri ovih bataljona bili izbegavani kao tema, sve do početka osamdesetih. 

Njih su pogrešno svrstavali u grupu vrlo nepopularnih jedinica – zaprečnih (Заградительные отряды ) i kažnjeničkih odreda, o kojima smo mi već pisali.

Međutim, ni ovde se priča ne završava. I u SVO možemo videti ovu pojavu, uglavnom na ukrajinskoj strani. Oni to i ne kriju. Ekstemne desničarske jedinice (trijada zla – Ajdar, Azov, Desni sektor) su pod izgovorom formiranja zaštitnih (lovačko-poternih) odreda organizovali posebne jedinice koje se, umesto zaštite privrednih i drugih objekata, bave prisilnom mobilizacijom, iznudama, likvidiranjem nepoželjnih političkih protivnika i svim drugim gadostima koje rat može da donese.