Šta je prethodilo stvaranju jugoslovenske škole filma kada je reč o ratnom i patriotskom filmu? Staljin je počeo otvoreno da prekoračuje granice dogovora iz Jalte i Postadama, pa su zemlje, koje su potpale pod njegovu zonu uticaja brzo postale kolonije SSSR.
Oružje i svaku drugu pomoć dobijale su selektivno (u skladu sa ulogom u ratu), a sovjetski ekonomisti stvorili su jednostavan, ali veoma efikasan način ”ispumpavanja” bogatstva iz tih zemalja. To su bila mešovita preduzeća. Za FNRJ bila su predviđena dva takva – ”JUSTA” i ”JUSPAD”.
Naše rukovodstvo, svesno da je od 1941. godine bilo na pobedničkoj strani, nije želelo to da trpi. U naše jedinice stizalo je polovno oružje i oruđe, a ruski instruktori ponašali su se veoma osiono i nimalo drugarski.
Poznat je podatak da su naši oficiri, poslati u SSSR na školovanje i usavršavanje, trpeli stalni pritisak, aroganciju, potcenjivanje, pokušaje vrbovanja, ali i život u lošim uslovima, gorim nego što su to imali obični ruski vojnici, razvučeni širom dubine velike zemlje. Sve to je uticalo da se jednog dana, veštački održavana ljubav i sloga uruše i dođe do razlaza.
Šta smo mi dobro iskoristili od ruske škole? Za studente Pozorišne akademije (kasnije FDU), nije nikakva novina koliko je ogroman uticaj ruske emigracije bio na razvoj naše umetnosti, pa i sveukupne kulture i načina života. Kultura i umetnost bili su i ostali najprijemčiviji način širenja uticaja, pa je poznato da su jugoslovensku scensku umetnost postavili na stručne osnove i razradili upravo pripadnici ruske emigracije.
Prvi ozbiljni koraci pozorišta, baleta, opere, ali i filma, stripa, slikarstva, vezuje se za ono što se u najopštijem smislu reči naziva ruskom školom. Posle Drugog svetskog rata mnogi naši umetnici (pre svega reditelji, organizatori, dramaturzi) školovali su se u SSSR.
Nije, stoga, nikakvo čudo što smo mi, kao tzv. nesvrstana zemlja, otvarali vrata i za koprodukcije sa Zapada (kojom prilikom je nastalo mnoštvo petparačkih filmova c-produkcije u žanru špageti-vesterna, ali i istorijskog i ratnog filma); zadržali smo, međutim, umetnički sistem zasnovan na zanatskoj perfekciji akademizma.
Pri tom ne treba zaboraviti da su mogućnosti za usavršavanje postojale i u velikim studijima u Čehoslovačkoj i u Bugarskoj. Ostalo je učinila relativna tolerantnost partijskog i državnog aparata, koji se nije odrekao cenzure, ovom prilikom umotane u oblande raznih ideoloških komisija neutralnog naziva.
Politički položaj Jugoslavije učinio je da smo mi mogli (za razliku od Istočnog bloka) da delimo kulturološke blagodeti sveta uporedo s drugima, pa je time i stvaran privid slobode. Publika je mogla da uživa u najboljim svetskim filmovima, predstavama, koncertima klasične i popularne, džez muzike.
Festivali kao što su BITEF, BEMUS, FEST i drugi, bili su kapija kroz koju se lako ulazilo. No, ne zaboravimo da je tzv. ”crni talas” morao da plati danak rigidnosti našeg državnog vrha. Upravo zahvaljujući otporu toj rigidnosti, nastala su neka izvanredna dela u književnosti, pa i na filmu. Tu je bilo mesta i za visokopoetizovane, takoreći literarne filmove Puriše Đorđevića, kod koga je dominirao tekst.
Za današnje pojmove i uhodanu površnost publike sada je to neverovatno, ali su filmovi kao što su bili ”Devojka”, ”San”, ”Jutro” i ”Podne” bili, praktično, prave književne freske koje su pokretne slike koristile kao ilustraciju, a ne obratno.
Zašto su ratni filmovi bili tako popularni kod nas, bez obzira na često nizak nivo umetničkog dometa? Najpre, mi smo bili pobednička strana. Film je bio neka vrsta spomenika pobedi, dok pobeđenima malo ko podiže spomenike. Nezavisno od toga, naša istorija, ne samo savremena, zaslužuje da bude ekranizovana – od početka stvaranja države, do današnjih dana. Podsetimo i na to da važeća ideologija jeste insistirala na očuvanju i popularisanju istorijskih činjenica koje njoj idu u prilog i shodno tome, i njenoj glorifikaciji. Dokazano je da su strani filmovi mamac za gledaoce, ali da je domaći film u proseku uvek gledaniji i popularniji.
Sada stiže ono čuveno ”ali”: naša istorija nije samo Drugi svetski rat! Nažalost, kada se razvijala naša kinematografija, glavne teme su bile vezane za taj rat. Herojske epopeje kakve su Kosovo, Prvi i Drugi ustanak, Boj na Čegru, Mišarska bitka, osvajanje Beograda, prolazak Barbarose kroz Srbiju, stvaranja države, Marička bitka, ostale su nepokrivene ili nedorečene. A mogućnosti je bilo. Dobar je primer Žike Mitrovića; onog trenutka kada se neko osmelio da stane iza njega, nastao je naš, verovatno najbolji ratni film svih vremena, ”Marš na Drinu”.
Kad su već dominirale teme iz Drugog sv. rata, onda su pobednici počeli da pišu istoriju i kamerom, a tada smo stvarno svašta mogli da vidimo i ”saznamo”. Bilo je prekrajanja, ulepšavanja, pa i direktnog laganja. Kao da producenti uopšte nisu marili za stručnu konsultaciju, tako da su u našim ranim filmovima uglavnom ginuli Nemci, a naivnost vojničkih poteza i taktičkih postupaka bili su i deci smešni, postajući predmet viceva u pola glasa.
Od tada datira anegdota da su Bata i Smoki pobili više Nemaca nego što je to urađeno u ratu.
Mnogi filmovi rađeni su po direktnoj političkoj narudžbini (po čemu mi nismo nikakav izuzetak; to su radile sve sile pobednice), kao naši mega-spektakli. Takvi su ”Neretva” i ”Sutjeska” kao tipični predstavnici. Ti filmovi imaju određeni umetnički nivo (kao pravi državni projekti, nisu bili zakinuti ni za jedan dolar, a kast liste tih filmova jesu spisak najpopularnijih svetskih glumaca tog vremena; čak je i Pikaso napravio plakat za film ”Bitka na Neretvi”).
Ni strani filmovi snimani s istom namerom (”Bitka za Britaniju”, ”Najduži dan”, ciklus filmova Jurija Ozjerova ”Oslobođenje”) nisu previše težili umetničkom činu kao takvom. Međutim, naručeni filmovi kakvi su bili ”Veliki transport” i ”Trinaesti juli” jesu primer kako ne treba smišljati i snimati filmove. U tim (i ne samo tim) filmovima, moglo se videti sve i svašta, pa su na umetničkim akademijama mogli poslužiti i kao test-projekcija sa osnovim pitanjem – kakve su sve greške (scenarističke, režijske, rekviziterske, scenografske, itd, itd) napravljene u njima.
Prednost domaćeg terena neki autori umeli su da iskoriste. To se posebno odnosi na filmove koji su temeljno i savesno rađeni, sa umetničkom pretenzijom i beskompromisnim kvalitetom. Takvi su antologijski filmovi ”Tri” Saše Petrovića, reditelja koji je otkrio Batu Živojinovića kao karakternog glumca, zatim Bapčev ”Kapi, vode, ratnici” i, naravno vanserijski filmovi našeg jedinog renesansnog umetnika (dizajnera, slikara, pisca, reditelja, scenariste) Živojina Pavlovića – ”Zaseda”, ”Crveno klasje”, ”Pesma”, ”Hajka”, itd. Pri tom treba odati počast ovom velikom umetniku i za druga dela koja se nisu bavila ratom i revolucijom.
Vredi zapaziti da je on bio naš Hičkok, ali po kameo maniru. Imao je običaj da se na trenutak pojavljuje u tuđim i svojim filmovima. Navešću filmove koji su u ovoj prosečnosti uspeli da obezbede svoje mesto u istoriji kinematografije. To su, sasvim sigurno, umetnička dela vrhunskog dometa. Filmovi kao što su ”Kozara”, ”Desant na Drvar”, ”Prozvano je i peto tri”, ”Valter brani Sarajevo”, ”Zaseda”, ”Hajka”, ”Okupacija u 26 slika”, jesu filmovi kojih se ni jedna generacija neće postideti.
Pored ”Marša na Drinu” (bez obzira što ne pripada periodu Drugog sv. rata), sa istoriografskog stanovišta naš najuverljiviji film je ”Gluvi barut” Bate Čengića! To je film koji je prvi istinito progovorio o ideološkim razlikama, ”Krajini, krvavoj haljini”, nacionalnim i ideološkim podelama. Prvi put je četnički pokret prikazan istorijski tačno, bar kada je taj deo naše bivše zemlje u pitanju – ne kao banda gibaničara, već kao ideološko-nacionalni faktor na terenu koji je bio sve, samo ne miran i spokojan.
Film anticipira događaje devedesetih u BiH. Zbog tog romana Branko Ćopić, uvereni komunista i prvoborac, stigao je na nišan svojih ratnih drugova (šta god se pod tim podrazumevalo). Minijature koje govore o ličnom shvatanju rata su nešto što niko tako jasno pre njega nije naznačio. Mešala se krv, običaji i naravi, ali se nikada nije zaboravljalo ko je ko i odakle je. Kao da Nemci i Italijani nisu bili dovoljni za opštu nesreću, u ovom delu oni se praktično i ne pojavljuju kao neka određena opasnost. Opasnost smo mi sami jedni drugima.
Film ”Desant na Drvar” jedan je od retkih, verističkih ratnih filmova. U njemu se prvi put mogla videti upotreba do tada malo poznate nemačke jurišne puške ”StG 44”, dejstvo kažnjeničkih bataljona, realne i nemilosrdne pogibije i žrtvovanja partizana. O ovom nemačkom debaklu autori nisu imali potrebe da prave bajke ili doteruju istinu. Trebalo je, što su i učinili, samo pregledati istorijska dokumenta (masakriranje 500-te SS padobranske brigade, potpun neuspeh svih zacrtanih ciljeva, pre svega hvatanje štaba i Tita, zauzimanje Drvara što nije bilo osnovni cilj, kao ni ubijanje nevinog stanovništva, itd). U tim dokumentima sve je jasno napisano i priznato, čak i od strane nemačkih autora.
Iza poetizovanog naslova ”Miris dunja” nalazi se nepravedno skrajnut jedan od naših najboljih ratnih filmova, snimljen 1982. godine. Režirao ga je Mirza Idrizović, a u pisanju scenarija učestvovao je Zuko Džumhur čije putopise je ilustrovao Momo Kapor. Snimljen u Sarajevu, najjugoslovenskijem gradu; ono je bilo i centar u kome su se susretale kulture, civilizacije i religije.
Posle filma ’’Valter brani Sarajevo’’ reč je o jednom od najlepših i najslikovitijih filmova o Sarajevu. Na fonu rata odvija se i ljubavna drama: bogati sarajevski preduzimač (ratni profiter) koga glumi Mustafa Nadarević, aktivno sarađuje s Nemcima. Provode se lude, besane noći, ispunjene sevdahom, dertom, pićem i ženama. Nesreća dolazi s ljubavlju i film se pretvara iz ratnog u tragično-ljubavni. Film je prošao relativno nezapaženo. Međutim, ko ga je gledao posle 1992. godine mogao je da konstatuje kako je film opet pobedio stvarnost i da se istorija ponovo smeje svima u lice.
Po svojoj tragičnosti izdvaja se film ”Kozara”, za koji je i danas teško odgonetnuti kako je uspeo da dođe na ekrane. Isto to može se reći i za film ”Ne okreći se, sine”. To su filmovi koji su govorili (i govore) o tragediji srpskog naroda na području tzv. NDH, a svojim surovošću, umetničko-zanatskim dometima i izvanrednom glumom pretenduju da ostanu trajni svedok i opomena svim našim naraštajima.
O čemu još tek treba da progovori, na umetnički način, naš (ovaj put srpski) film? O ratovima devedesetih, Kosovu, izbegličkom egzodusu. Svi dosadašnji filmovi, bez obzira na to što nisu uopšte morali da brinu o scenografiji, kostimografiji ili rekviziti, bili su brzoplet pokušaj da se nešto aktuelizuje i stigne brže-bolje, na ekrane. Filmovi ”Vukovar, jedna priča”, ”Dezerter”, ”Nebeska udica” i slični, nisu čekali vremensku distancu, već su, mora se reći, projurili pored dubljih poruka događaja koje su hteli da prate. No, ne može im se osporiti društvena i umetnička hrabrost da o tim događajima progovore.
Novi pokušaji na ove teme neizostavno su obojeni našom društvenom stvarnošću, rezolutnim podelama, ”politički korektnim govorom”, mržnjom, svime onim što jedno umetničko delo može veoma uspešno da saplete na putu ka ostvarenju istinskog estetičkog čina koji će nadživeti svoje vreme.
Bio sam u tunelu,gdje se odigrao dogadjaja iz filma’Lepa sela,lepo gore”!Različit tunel,potpuno drugačija priča(dešavanje),godina ali je zajednička tragedija(besmislena patnja i pogibije)!
A o filmu “Lepa sela lepo gore” ni reci.
Dobro ste primetili. On pripada onoj grupi ishitrenih filmova koji su hteli preko noći da postanu kultni. Kada je jedan veliki Žika Pavlović pogrešio s ”Dezerterom” ili Drašković s filmom ”Vukovar – jedna priča”, šta mislite kako u očima stručnjaka i znalaca izgleda taj usiljeni prikaz stradanja jedne grupe ljudi. To bi se nekako i podnelo, da reditelj nije po svaku cenu hteo da pravi ”kultni” film s masom uzrečica kao da je reč o filmovima ”Mi nismo anđeli ili ”Slatko od snova” (ili kako se već zvao). To, jednostavno, nije ista liga. Stoga mislim da je film koji Vi spominjete vredan pažnje, ali ni iz bliza kao što su filmovi ”Marš na Drinu”, ”Desant na Drvar”, ”Kozara”, ”Ne okreći se, sine”, itd, itd. Za te filmove nije bilo dovoljno znati zanat, već imati i hrabrost da ih snimite.
Lako je bilo posle Dejtona pričati ovakve priče.
Nadam se da niste stekli utisak da sam ličan, ne poznajem reditelja; poštujem deo njegovog opusa, ali – ni po babu ni po stričevima. ”Lepa sela lepo gore” su bila samo dosetka.
Prelistavajući stare brojeve lista “Front”, u potrazi za nečim sasvim drugim, u kulturnoj rubrici naišao sam na kritiku filma “Marš na Drinu”. Te “dolazak jedinica do Cera razvučen, monoton i otegnut”, te “nerealni prikaz dejstva artiljerije, nigde vojnik da zalegne, zemlju da zagrize”, i sve u tom stilu. Kolumnista očigledno nije pisao samo po svojoj pameti, već je negde smišljeno da se filmu svakako nađu mane, ako je već kao takav dozvoljen.
Bla,bla, bla.