Veliki rečnik ”Klajn-Šipka” kaže da je reč amfibija složenica od grčih reči ἀμφί – dvojaki i βίος – život. Prvobitno se koristila (i još uvek se koristi) za vodozemce, životinje koje se podjednako dobro snalaze i žive i na kopnu i u vodi. Iz tog izraza razvijeni su i pojmovi za prevozna sredstava koja se mogu kretati i po vodi, ali i po vazduhu (avioni, helikopteri, hoverkrafti, gusenična vozila raznih vrsta). Iz tog izraza nastala je i reč amfibolija (dvojakost, dvoličnost), no to je već semiologija iz druge oblasti.
Kada su se sredinom tridesetih godina pojavile prve amfibije, tada su nazivane vozila s toškovima i gusenicama, pa se kasnije ova klasifikacija svela na sredstava koja mogu da se kreću po suvom i po vodi, s minimalnom pripremom. Najveći interes za njih pokazala je vojska jer je smatrala da su takva vozila idealna za prepade po nepoznatom, močvarnom terenu, s neočekivanih pravaca. Tako su nastali brojni modeli (”PB-4”, ”Ford GPA”, ”GAZ-46”, ”ZIS-485”, ”UAZ-2907”, ”VAZ-2122” i drugi). Za njima su sledili amfibijski tenkovi (”PT-76” sovjetske proizvodnje, kineski ”Tip 63”, švedski ”IKV-91”). Trend su pratili i oklopni transporteri guseničari i točkaši (”BTR-50”, ”EFB”, ”AAB7”). Na jednom savetovanju devetog decembra 1935. godine sovjetski general S. A. Meženinov je govorio o prednostima ovakvih vozila sa stanovišta iznenadnih upada kroz nebranjene delove u pozadinu neprijatelja, ali mirnodopsko iskustvo i oprezno angažovanje na dirigovanim vežbama nije moglo ništa više od toga da kaže.
Drugi svetski rat je potvrdio da je reč o nepouzdanim sredstvima (sa tehničkog, ali i sa taktičkog stanovišta): bučna, uočljiva, loših voznih svojstava, spora, ranjiva. Ni na vodi ni na suvom nisu bila pogodna za punu upotrebu. Podsećamo da je veliki broj tenkova, prilagođavan za iskrcavanje na ”Dan D” doživeo debakl u tehničkom smislu reči, i ne dobivši priliku da se pokaže u borbi.
Vrlo brzi početak Hladnog rata u Evropi (i svetu), kao da je potisnuo ta iskustva. Amerikanci su kao odgovor na eventualni masovni prodor sovjetskih snaga planirali operaciju ”Dropšot”; Sovjeti su, pak, pripremali svoje trupe (pre svega masu oklopnih sredstava) za brzi napad (rapid force). Ideja je bila da se taktikom ”parnog valjka” pregazi relativno ravna evropska nizija, pri čemu je vođeno računa da će mnogi mostovi biti porušeni, a kasete oko brana poplavljene. Stoga su za takve planove razvili sredstava koja su stvarno bila sposobna (bar na vežbama) da prenesu preko reke ili vodene površine odgovarajući teret (kamion, tenk, artiljerijsko oruđe, pešadiju) i da nastave sa ”gonjenjem neprijatelja”. Iz istorije već znamo da od toga nije bilo ništa, kao što se na prste jedne ruke može izbrojati eventualni prelasci reke tenkova po dnu, za šta su se na vežbama i poligonima pripremale sve armije sveta. Međutim, ostala su ta multifunkcionalna sredstva koja i danas služe u inžinjeriji, bilo kao pomoć pri izradi pontonskih mostova, bilo kao transportno sredstvo za razne potrebe, daleko od borbenih dejstava. Tako je nastala i serija plivajućih srednjih transportera (PTS – плавающий транспортер средний).
Ovo sredstvo je na kopnu koristilo gusenice za kretanje. Služilo je (i služi još uvek u nekim armijama) za amfibijsko prevoženje artiljerije, traktora svih vrsta, oklopnih transportera, kamiona i žive sile. PTS je razvijen u Krjukovskoj fabrici vagona (“Крюковский вагоностроительный завод”, Kremenčug, Ukrajina) pod rukovodstvom glavnog konstruktora E.E. Lencijusa 1961. godine. Predstavljao je naslednika sličnog amfibijskog sredstva pod oznakom ”K-61”. Razvoj je tekao brzo jer su korišćeni već postojeći sklopovi pouzdanih sistema – artiljerijskog traktora ”ATS-59” i hodnog dela tenka ”T-54”. Telo je podeljeno na tri dela: kontrolni odeljak, pogonski deo i ”sanduk” za prevoz, odnosno smeštaj ljudi. Površina same teretne platforme u osnovnoj verziji bila je 18,7 m² (7,1 x 2,6m). Nosivost na vodi deset tona, a na kopnu pet. Hodni deo sastoji se iz šest točkova sa prednjim pogonskim zupčanikom i zadnjim lančanikom bez povratnih valjaka i ima utovarnu rampu. Posada se nalazi sasvim napred. Motor se nalazi ispod poda transportne platforme. Pogon na vodi obezbeđen je pomoću dva propelera koji se nalaze zaštićeni u posebnim tunelima, kako ne bi došlo do havarije tokom kopnenog kretanja. Uz ovo vozilo išla je i amfibijska prikolica ”PKP” na dva točka, slična čamcu, sa sklopivim plovcima koji omogućavaju stabilnost prilikom kretanja po vodi. To je omogućavalo povećani kapacitet glavnog sredstva, pa je na prikolici mogao da se preveze top srednjeg kalibra sa posadom i borbenim kompletom.
Ovo vozilo se pokazalo vrlo uspešno u mnogim situacijama, na vežbama, u ratnim igrama, pa i u vojnim sukobima, mada je po svojoj veličini i tromosti bilo veoma izloženo i isplativo kao cilj, uzimajući u obzir i teret. Koristile su ga sve snage VU, a isporučen je i SFRJ, Iraku, Urugvaju i drugim državama. Trenutno ga još uvek koriste Mađarska (u Mađarskoj je više puta vrlo uspešno korišćen prilikom spasavanja zavejanih putnika iz smetova), Srbija, Hrvatska, Poljska, Letonija, Sirija, Egipat, Irak, mornarički korpus Indonezije, Gruzija, Vijetnam i Alžir. Kod nas je korišćen prilikom poplava 2014. godine. Hladni rat i njegova doktrina su prošli, došle su neke druge doktirne, ali ovo radno grlo još uvek uspešno služi svojoj svrsi, a da pri tom do sada nije mnogo ”omirisao baruta”. Na bazi osnovne varijante ”PTS” napravljene su i varijante ”PTS-M”, ”PTS-2”, ”PTS-3” i ”PTS-4”.
JNA je nabavila više komada koji su služili u inžinjerijskim jedinicama. Razloga za to ima više (odbrambena strategija, baziranje oklopnih jedinica, ispresecano zemljište s nekoliko većih vodotokova). JNA je imala i borbena vozila s amfibijskim svojstvima – ”PT-76”, sva vozila iz porodice ”BTR”, ”BRDM”, kao i naš model ”BVP-80”. Nema mnogo dokaza niti snimaka da su korišćeni u ratnim dejstvima, ali su zato na vežbama i ratnim igrama bili meta fotografa i kamermana. Objektivno, ova borbena vozila su amfibijsko svojstvo imali za krajnju nuždu jer su na vodi bila najpovredivija. ”PTS” je bio raspoređen u amfibijskim četama i vodovima i u pontonirskim bataljonima. Njegov prethodnik , ”K-61” je u naoružanje JNA ušao posle 1968. godine, a ”PTS” je stizao od polovine sedamdesetih, tako da su viđeni na onoj poznatoj paradi iz 1975. godine. Smatra se da ih u Vojsci Srbije ima još operativnih šest komada.
Interesantno je da su amfibije našle i svoju građansku upotrebu – za turizam, avanturiste, izlete, ribare i lovce u Sibiru. Tako je i vozilo ”GAZ-3409” doživelo i veću serijsku proizvodnju.
Taktičko-tehničke osobine ’’PTS-M’’
- Borbena masa: 17 tona.
- Posada: dva čoveka.
- Proizvođač: ”Zavod za izradu lokomotiva i teških vozila” (”Луга́нский тепловозострои́тельный заво́д – ПАО ”Лугансктепловоз”).
- Dužina korpusa: 11.425 mm.
- Širina korpusa: 3.300 mm.
- Visina: 2.800 mm.
- Klirens: 400 mm.
- Motor: ”V-54P” , 350 KS.
- Brzina na putu: 42km/h
- Brzina po ispresecanom zemljištu: 25 km/h.
- Prelazi s punim rezervoarom: 380 kilometara.
- Savladava vertikalne prepreke do ,065 m.
- Savladava rov širine 2 m.
- Brzina na vodi sa punim teretom: 11 km/h.