NaslovnaIstorijaFudbalski rat - La guerra del fútbol

Fudbalski rat – La guerra del fútbol

Profesionalni fudbal je kao rat. Ko se ponaša previše pošteno, izgubio je

Rinus Mihels

U čast svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru evo jedne sportske teme vezane za vojsku i oružje. Vojska i sport? Da, odlična tema! Njome ćemo se pozabaviti nekom prilikom jer ima šta da se kaže o toj važnoj oblasti. Mnogi od nas pamte dva spleta jutarnjih vežbi; posle povika dežurnog ”Vojsko, diž’ se!” sledilo je obavezno saopštenje istim tonom: ”Fiskultura u majici, ili goli do pojasa”, u zavisnosti od vremenskih prilika. Tokom dana obavezno bio je jedan čas tv (telesnog vežbanja), a sportske čete u JNA i armijska prvenstva su posebna priča. Osnova za izvođenje borbenih operacija jeste fizička pripremljenost i kondicija vojnika. Ima materijala, kako da nema, posebno ako se setimo nekih fudbalera koji su dospevali čak i na poternicu zato što su izbegli služenje vojnog roka time što se nisu vratili iz inostranstva. Eto nas i kod fudbala, najvažnije sporedne stvari na svetu, čije svetsko prvenstvo počinje u nedelju, 20. novembra. Ovde, naravno, kreće zaplet za koji se nadamo da će držati vašu pažnju, a starije čitaoce podsetiti na neke događaje. 

Da je oružje postalo neizostavni deo gotovo svake ljudske aktivnosti odlično svedoči ova vest. Kao u svim procesima u kojima se operiše s ogromnim svotama, i ovaj će potrajati. Nadamo se da neće niko zbog fudbala zaratiti kao što su to uradili Salvador i Honduras.

situaciona mapa zaracenih strana
Situaciona mapa zaraćenih strana

Čuveni ”Fudbalski rat” (La guerra del fútbol), ili ”Stočasovni rat”, nije izbio samo zbog fudbala, ali će po tom nazivu biti zapamćen. Razlozi su uvek dublji nego što to na prvi pogled izgleda. U slučaju odnosa Salvadora i Hodurasa ekonomski razlozi bili su tinjajuće žarište; fudbal je, kako se to obično danas kaže, bio samo ”okidač”. Jedan od razloga netrpeljivosti bio je dugoročan – latentni pogranični spor koji je nastao još u XIX veku. Drugi razlog bio je mnogo očigledniji i nepodnošljiviji – reč je o imigrantima iz Salvadora koji su počeli da preplavljuju Honduras. Rat je potrajao (zajedno sa početkom, pregovorima i prekidom) samo šest dana i sa današnje tačke gledišta reklo bi se da je više ličio na koškanje. Kakve državice (banana), takav i rat. Ipak, svakome je svoja muka najveća, pa pogledajmo stoga kakve su to muke naterale Salvador da napadne Honduras 14. jula 1969. godine.

Salvador je najmanja i najgušće naseljena država u Srednjoj Americi. S jedne strane razvijena ekonomija, s druge akutni nedostatak obradivog zemljišta. Najveći deo kontrolisali su veliki zemljoposednici što je dovelo do ”gladi za zemljom”, pa su seljaci migrali u susedni Honduras; on je bio pet puta veći od svog zapadnog suseda, a pri tom je izlazio na oba okeana. Nije bio gusto naseljen, a pored slabog ekonomskog stanja društvenu situaciju je pogoršavalo i to što je gotovo 20% obradivog zemljišta bilo u posedu američkih kompanija, pa je i u toj državi došlo do ”gladi za zemljom”. Ovaj proces počeo je još tridesetih godina dvadesetog veka, pa je većina imigranata u Honduras ušla ilegalno, uzurpirala neobrađenu zemlju i počela da radi. Pri tom su pristajali da rade za manje plate od lokalnog stanovništva, što je dovelo do porasti ksenofobije i antisalvadorskog raspoloženja. Godine 1969. kada je izbio rat, u Hondurasu, koji je imao nešto manje od sedam miliona stanovnika (koliko i Salvador), već je živelo 200.000 novopridošlih imigranata i ”guanako” – imigranata starosedelaca. Manje od četvrtine njih imalo je državljanstvo ili privremeno legalizovan status.

Odnosi su se zaoštrili već u januaru 1969. godine kada je vlada odbila da obnovi sporazum o imigraciji sa Salvadorom iz 1967. godine; u aprilu je objavila nameru da protera sve oni koji su stekli zemlju tokom agrarne reforme, a nisu imali dokaz da je kupac rođeni državljanin Hondurasa. Odmah je počela masovna deportacija, a krajem maja slike dugih kolona izbeglica i proganih ljudi počele su da pune stranice salvadorskih novina i tv ekrane. Počele su glasovi o nasilju, a javne službe države nisu mogle da izađu na kraj s takvim naglim i neočekivanim prilivom. Raslo je nezadovoljstvo koje je pretilo da se pretvori u rušilačku pobunu, dok je poverenje u vladu padalo. Ona je pak mislila da će joj uspeh u sukobu s Hondurasom pomoći da stabilizuje stanje i povrati popularnost.

U zaplet ulazi i fudbal. Gospodin Slučaj je hteo da se baš ove dve države nađu u drugoj grupi polufinalne etape jedne od svetskih grupa – ”Severna, Centralna Amerika i Karibi”. Prvi susret u Hodurasu pripao je domaćinu (rezultat 1:0). Drugi susret u Salvadoru takođe je dobio domaćin (3:0), a pošto se nije računala gol razlika, igrao se i treći – na neutralnom stadionu ”Acteka” u Meksiku. Ovaj susret dobio je Salvador s 3:2. Kasnije je Salvator na isti način savladao Haiti i otišao na svetsko prvenstvo 1970. godine. Ali! To su samo rezultati. Njih su pratili neredi (medijski podsticani) koji su izbili već tokom prvog meča u Tegucigalpi, glavnom gradu Hondurasa, da bi u revanšu u San Salvadoru dobili alarmantne razmere. Pretučeni su i fudbaleri i navijači gostujućeg tima, spaljivane su zastave…Posle niza protesta, tužbi regionalnim Međunarodnim komisijama,  Salvador je 24. juna započeo mobilizaciju, a dva dana kasnije prekinuo je diplomatske odnose. Dan kasnije, 27. juna, odmah posle poraza u trećem meču, i Honduras je prekinuo diplomatske odnose. Do tog momenta, od šestog do 27. juna poginulo je već 120 ljudi. Preko 11.000 izbeglica iz Hondurasa smešteno je po šatorskim naseljima i prihvatilištima u prigraničnim reonima Salvadora. 

naslovi novina tih dana
Naslovi novina tih dana

Počelo je s povredama vazdušnog prostora, primicanjem malobrojnih snaga uz granicu i provokacijama. U bazu San Pedro Sula prebačena je Severna komanda RV Hondurasa (Comando Norte de la Fuerza Aérea Hondureña). Prvi sukob dogodio se 11. jula, a ozbiljne čarke krenule su već sutradan. Vlada Salvadora zvanično je potvrdila incindente tek 13. jula i dan kasnije, 14. jula u prepodnevnim satima salvadorske oružane snage krenule su u napad.  Pet pešadijskih bataljona i devet četa nacionalne garde, raspoređeni u dve borbene grupe, krenule su pravcu gradova Grasias-a-Dios i Nueva Okotepeke koji su se nalazili na dva glavna putna pravca koji spajaju ove dve zemlje. Istovremeno, ratno vazduhoplovstvo Salvadora, napalo je aerodrom u glavnom gradu Hondurasa, kao i jedinice OS Hondurasa duž granične linije i na ostrvima u zalivu Fonseka. Honduras je uzvratio napadom na aerodrom ”Ilopango”, pri čemu je uništena poletno-sletna pista i rezervoari s gorivom. Vlada Salvadora uvela je ratno stanje na 30 dana. Tokom kopnenih operacija, nadmoćnija i bolje naoružana salvadorska armija probila se osam kilometara u dubinu teritorije, zauzela dva mesta i – stala. Razlozi su bili bizarni; pored pojačanog otpora, salvadorska armija ostala je bez goriva i municije! Sukobi su nastavljeni prebacivanjem trupa, povredama vazdušnog prostora, vazdušnim duelima, da bi 18. jula Organizacija Američkih Država predložila sporazum o rešavanju konflikta. Predlog je obuhvatao prekid vatre do 22.00 sata 21. jula 1969. godine, pri čemu bi zaraćene strane trebalo da naprave tampon zonu u dubini od pet kilometara u reonu granice. Stanovništvu u zoni borbenih dejstava morala se garantovati bezbednost života i imovine. Obe strane su izdale saopštenja izjavljujući da su spremne da prihvate ponuđeni sporazum, no pri tom su iznele i mnoge primedbe koje su usporile pregovarački proces. Ipak, 20. jula borbena dejstva su potpuno obustavljena. 

izbeglice iz hondurasa
Izbeglice iz Hondurasa

Oružje je ukočeno i krenulo se s diplomatijom. Salvador je držao oko 400 km² i deset naselja na teritoriji četiri okruga Hondurasa i činilo se da vlada Salvadora nema nameru da povuče svoje snage. Tadašnji predsednik Sančez (Fidel Sánchez Hernández)  izjavio je da se vojska neće povući sve dok se ne dobije garancije za nesmetan život 280.000 građana Salvadora u Hondurasu. Obe strane su ponovo zategle odnose, no kada im je od stane OAJ (Office of Administration of Justice UN) priprećeno sankcijama, ali i obećano razmešanje specijalnih predstavnika radi kontrole bezbednosti imigranata,  29. jula Salvador se saglasio, a drugog avgusta je i povukao svoje trupe. 

Ko je pobedio u ovom ratu? Niko! Izgubile su obe strane. Ratni rashodi, materijalna šteta, pogibije i ranjavanja, neminovno premeštanje (”etničko čišćenje”) s obe strane, a najviše iz Hondurasa, to je  rezultat ovog sukoba. Ali, to nije sve. Salvador se našao pred problemima koje nesposobna vlada nije mogla da reši. Terali su zeca, a isterali lisicu! ”Stočasovni rat” doveo je do talasa protesta i otvorenog ustanka, a 1979-1980. i do građanskog rata. 

igraci hondurasa dolaze na stadion
Igraci hondurasa dolaze na stadion

Kako je u ovom odmeravanju prošao Honduras? Gubici su iznosili oko četiri milona dolara, ali raskid trgovinskih odnosa sa Salvadorom, a zatim i stihija (uragan ”Franselin”, uz poplave u septembru 1969. godine), izazvale su demonstracije građana. Oni su tražili da se poprave odnosi sa Salvadorom! Da bi smirili tenzije, vlada Hondurasa je pristupila zemljišnoj reformi. Ona je sprovedena brzo i u ograničenom obimu – ukupno do proleća 1984. godine preraspodeljeno je oko 23.000 hektara zemlje, najviše parcela koje su ranije pripadale salvadorskim imigrantima. Tek 12. VIII 1976. godine u Managvi (glavnom gradu Nikaragve, najveće centralnoameričke države) dve zemlje potpisale su sporazum o demilitarizaciji pograničnog sektora i uzajamnom odmicanju oružanih snaga na tri kilometra od granice. Pravi mirnovni sporazum potpisan je 30. X 1980. godine u predsedničkom dvorcu u Limi, glavnom gradu Perua, jedanaest godina posle rata. Konačna granica utvrđena je rešenjem Međunarodnog suda OUN od 11. IX 1992. godine. Predmet spora bio je pomenuti zaliv Fonseka i pet delova granice. Sud je većinu spornih teritorija dodelio Hondurasu, pa je ova država na taj način postala za 374,5 km²   veća.

Da li je tih nekoliko stotina kvadratnih kilometara vredelo sukoba i žrtava? Salvador je u sukob ušao s 2.500 vojnika pri čemu je izgubio sedamsto ljudi, uključujući i građane, a Honduras sa 8.000 vojnika, dok su mu gubici iznosili oko 1.200 ljudi. Salvador je izgubio i četiri avona, a približni ukupni gubici na obema stranama bili su oko 2.000 ljudi. Ovaj rat biće zapamćen, osim po nazivu, i kao poslednji konflikt u kome su se sukobili avioni na klipno-elisni pogon

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo. Molimo Vas da nas kontaktirate!

Povezani članci

Ostanite povezani

2,116FanovaLajkuj
3,432PratilacaZaprati
752PratilacaZaprati
477PratilacaZaprati

Najnovije objave