Pre izvesnog vremena bavili smo se na ovom portalu jednim od najstarijih oružja civilizacije – praćkom. Ona je preživela milenijume i evo je, koristi se u jedinicama posebne namene u vojsci i policiji, sportu, lovu, rekreaciji.. Sličnu sudbinu doživeli su luk i strela. Oni koji su ih prvi upotrebili, sigurno nisu čuli za potencijalnu i kinetičku energiju, ali su odlično znali kako da povećaju svoju borbenu moć. Luk, odličan primer kako se potencijalna energija pretvara u kinetičku snagom korisnika. Ubiti neprijatelja ”bez zrna baruta”. Naravno, luk i strela koristili su se i koriste i za lov, sport, razonodu, no mi se bavimo njegovom ratnom upotrebom.
Luk pripada klasi oružja na odapinjanje i smišljen je da izbacuje strele. Tehniku korišćenja luka i strele znamo, no opišimo to sa stanovišta fizike: zatezanjem tetive vrši se prirast potencijalne energije do maksimalnog momenta sile. Otpuštanjem tetive potencijalna energija se predaje streli u obliku kinetičke i ona leti ka cilju. Upotrebljivost luka zavisila je od vrste materijala, snage korisnika i njegove veštine da pogodi cilj. Daljina je takođe zavisila od svih ovih pomenutih faktora. U proseku, prvi lukovi bili su ubojiti na daljinama do 80 metara. Najprostiji lukovi pravljeni su od najpristupačnijeg i najpovoljnijeg komada drveta, raspona do jednog i po metra. Najduži pronađeni luk bio je raspona 2,2 metra. Lukovi od mešovitog materijla (danas bi se reklo – kompozitni), pravljeni su od rogova (unutrašnji deo), elastičnog drveta (srednji deo) i nalepljenih životinjskih tetiva sa spoljne strane. Tako je veličina luka smanjivana radi lakšeg nošenja i dejstva, a povećana mu je fleksibilnost, elastičnost i ubojna moć. Osnovna podela lukova svodila se na dve grupe: duge lukove (engleski dugi luk –longbow) i ravne lukove (flatbow). Razlikovali su se lako: dugi luk je bio zaobljenog preseka, sa užim krajevima, a ravni lukovi bili su ravni u preseku, sa širim krajevima. Za obe vrste lukova tetitva se pravila od životinjskih vena, creva, sirove kože ili upredenih biljnih vlakana.
Osvrnimo se ukratko i na drugi deo ovog oružja – njegovu ”municiju”. Strela može biti drveni ili metalni štap – šipka sa kamenim ili metalnim šiljkom. Ima strelicu listastog, trouglastog ili romboidnog oblika, koja može biti napravljena od raznih materijala: kremena, kosti, bakra, bronze, gvožđa, a s novim tehnologijama i od keramike, bakelita, itd. Telo strele je prečnika od sedam do deset milimetara; dužina joj je približno polovina dužine luka, a izrađivana je od lakog drveta ili trske. I ona je s novim materijalima doživela poboljšanja, pre svega s ciljem izbegavanja oscilacija. Na kraju štapa po pravilu se nalaze krila ili peraja od lakog drveta, trske ili nekog savremenog materijala. Njihova uloga je presudna za kontrolisanje izbačaja i balistiku strele.
U vreme kada nije postojala odgovarajuća drvodeljska tehnologija, za strelu su birane ravne grane ili izdanci, ili su se sekle iz punog drveta. Korigovanje oblika vršeno je uz pomoć vatre. Poznato je da su čak i Vijetnamci koristili strele od manganovog drveta koje je, provučeno kroz vatru, dobijalo takvu čvrstinu da je probijalo metalnu oplatu helikoptera. Srednjevekovne strele dostizale su brzinu do 100 m/sec, dok su samostreli postizali i do 150 m/sec. Najveći domet strela je dostizala pod uglom od 45 stepeni, no tada je na cilju drastično gubila kinetičku energiju, pa je tako korišćena samo za dobacivanje plamene smeše, poruka, i slično. Na njen let mnogo su uticale i utiču atmosferske prilike – vetar, kiša, sneg, itd. Ono što su prvi izrađivači strela znali, ostalo je i do danas na snazi,a naučnici su to lako definisali: što je veća krutost strele, veći deo ukupnog momenta sile biće iskorišćen na probijanje mete, a ne na deformaciju strele. Ona u letu pravi poprečne oscilacije s frekfencijom od 50 do 100 Hz, što se može videti na usporenim snimcima. Što su oscilacije veće, to je upotrebljivost strele manja. Lukovi pripadaju danas, ako se koriste u vojne ili policijske svrhe, u specijalno i prigušeno oružje jer jedini zvuk koji strela proizvodi je tiho karakteristično šištanje od perja, odnosno krila.
