Svuda su: iznad i oko nas. Koriste ih fotografi, kamermani, geodeti, brza pošta i dostavljači, spoljna i unutrašnja obezbeđenja, organizatori manifestacija na otvorenom, amateri i profesionalci, pa čak i sveštenici da osveštaju velike objekte, kranove, dalekovode, itd. Nad jednim našim stadionom dron je poslužio i kao provokacija nošenjem zastave. Međutim, ono što mu je donelo svetsku ”popularnost” jeste ratna upotreba, pa ćemo se u ovom tekstu ukratko (jer oblast je preobimna u svim svojim segmentima) osvrnuti na samo na istorijat nastanka drona za vojne svrhe.
Opasni trutovi
Kao da se pojavio niotkuda i smesta uticao na taktiku i operatiku bojnog polja, mada nije tako. Da li će uticati i na strategiju? Možda mu sleduje sudbina zvezde padalice? Zavisi kojom brzinom će se razvijati protivoružje i koliko brzo će se na ratištima učesnici sukoba prilagođavati tom veoma opasnom sredstvu. Međutim, bez obzira na trenutnu, izuzetnu medijsku pažnju (počevši od sukoba na Bliskom istoku), dron nije novotarija. Pripada onoj grupi oružja i sredstava o kojima su ljudi odavno maštali, ali su morali da stvore tehnološke uslove za njihov nastanak. Kod dronova je to posebno važno jer za njihovo efikasno korišćenje trebalo je da se razvije niz pronalazaka iz oblasti informatičko-komunikacione tehnologije, ubojnih sredstava, itd. Po običaju, pozabavimo se etimologijom ove reči. U našoj vojsci dron se zove bespilotna letilica. Englezi ga zovu UAV – unmanned aerial vehicle; Rusi ga zovu Беспилотный летательный аппарат (БЛА, БПЛА) ili беспилотник, Francuzi isto – dron (drone), a Nemci unbemanntes Luftfahrzeug. Sva ta službena i neslužbena imena najčešće zamenjuje upravo imenica dron (drone): apidae sociales, ili na srpskom – trut.
Prvi koraci
Već sredinom devetnaestoga veka (22. avgusta 1849. godine) Austrijanci su upotrebili aerostat bez posade da bi bombardovali Veneciju. Pri tom su koristili satni mehanizam uzdajući se u povoljan vetar. Pravi podsticaj za razvoj dronova bila su otkrića električne energije i pronalazak radio-talasa, bežičnog prenosa energije. Godine 1892. kompanija ”Električna torpeda Sims-Edison” (”The Sims-Edison Torpedo”) predstavili su žicom vođeni topedo. Pet godina kasnije Britanac Ernest Vilson patentirao je sistem za bežično upravljanje dirižablom, ali dokaza o proizvodnji i upotrebi tog patenta nema. Pred sam kraj XIX veka, 1899. godine na izložbi u Medison Skver Gardenu Nikola Tesla demonstrirao je minijaturni, radijom upravljivi brod! Bez obzira na to što je javnost smesta uočila vrednost vojne primene ovog izuma, sam Tesla je ukazivao da će daljinsko upravljanje (ili teleautomatika kako ga je on nazvao), imati mnogostruku i veoma veliku primenu u građanskoj oblasti, posebno u humanoidnim aparatima (automanonima, kako su se tada zvali, dok im Karel Čapek u svojoj drami ”RUR – Rossumovi Univerzální Roboti” nije dao danas široko rasprostranjeno ime – roboti).
Rat kao zamajac
Nije se dugo čekalo da se dronovi kandiduju za ratnu upotrebu. Već u novembru 1914. Ministarstvo vojske Nemačke naručilo je kod komisije za transportne tehnlogije (Verkehrstechnische Prüfungskommission) da projektuje sistem daljinskog upravljanja koji bi mogao biti korišćen na brodovima i avionima. Maks Vien, profesor univerziteta u Jeni, predvodio je tim naučnika, a tehnološki nosilac razvoja bila je kompanija ”Simens und Halske” (”Siemens & Halske”). Posle samo godinu dana profesor Vien uspeo je da razradi model primenjiv na brodovima, ali neprespektian u uslovima radioelektronskog ometanja, kao i ”nedovoljno tačan za bombardovanje iz vazduha”. ”Simens” nije odustajao pa je od 1915. do 1918. godine proizveo više od 100 jedrilica navođenih žicom. One su lansirane sa zemlje ili sa brodova i mogle su da nose torpedo ili bombu do 1000 kilograma! Napore ”Simensa” nastavila je kompanija ”Mannesmann-MULAG” (Die Mannesmann-MULAG, – akronim za Motor Universal Lasten Arbeits Gerät, radni uređaji za opterećenje motora) koja se nalazila u gradu Openau, pokrajina Baden-Virtenberg, oblast Frajburg. Oni su Simensov patent iskoristili u projektu bombardera ”Leteći miš – Fledermaus”. Ta višekratna BPL imala je radijus do 200 kilometara i nosila je do 150 kilograma bombi. Mogla je da se vrati na polaznu tačku gde bi se prizemljivala uz pomoć padobrana. Njome je upravljao primitivni autopilot. Avion je najpre bio napravljen radi obuke posada PVO, a za razliku od drugih aparata tog vremena, nije se uzdao u nesigurnu navigaciju putem kompasa, već je vođen pomoću uređaja koji je razvio ”Telefunken” i koji је već korišćen na cepelinima. Autopilot je funkcionisao jednostavno i originalno koristeći anemometar (merač brzine vetra). Kada bi se vetruška (elisa) merača okrenula onoliko puta koliko je navijena, odnosno ”programirana”, bomba bi bila otkačena i avion bi se vratio u bazu. Projekat je prekinut političkim potresima tokom Novembarske revolucije u Nemačkoj i završetkom Prvog svetskog rata.
Nemci jesu bili prvi, ali ne i jedini. Ratna mornarica SAD naručila je kod izumitelja žirokompasa Elmera Sperija (Elmer Ambrose Sperry Sr.) da pokuša s razradom ”automatskog aviona Hjuit-Speri” (Hewitt-Sperry Automatic Airplane, odnosno Sperry ”flying Bomb”) koji bi nosio do 450 kilograma eksploziva. U isto vreme kopnena vojska naručuje kod kompanije ”Dejton-Rajt” (”Dayton-Wright Company”, Ohajo) ”aviotorpedo Ketering”, poznat kao ”Kettering Bug”, odnosno ”Orao slobode” (”Liberty Eagle”). On je imao satni mehanizam koji bi u određenom trenutku odbacio krila i sjurio se na neprijateljski položaj. Nad nekoliko sličnih projekata radio je i Britanac Arčibald Lou (Archibald Montgomery Low, pisac preko 40 knjiga), ”otac teledirigovanog, odnosno radioupravljivog leta”, izumitelj daljinski upravljane rakete i kasniji rukovoditelj projekta ”Larynx” (The Royal Aircraft EstablishmentLarynx – “Long Range Gun with Lynx engine”), katapultirajući protivbrodski projektil veličine tadašnjih aviona. Nijedna od ovih ideja nije primenjena u Prvom svetskom ratu, ali su zato poslužile kod razvoja krilatih raketa.
Nema odustajanja
Radovi na dronovima završetkom rata nisu obustavljeni, naprotiv. Nagli razvoj radijske tehnologije i avijacije doveo je do toga da septembra 1924. godine hidroavion ”Kertis F-5L” (”Curtiss F-4L”) izvrši prvi kompletan let (uzletanje, manevrisanje i sletanje na vodu). Britanski vojni planeri su uvideli i da će nagli razvoj avijacije vrlo brzo ugroziti do tada neprikosnovene mastodonte na vodi – bojne brodove, krstarice, pa i nosače aviona. Radi treninga PVO na brodovima najpre su na bazi trenažnih aviona ”Tiger Moth” (de Hevilland) razrađene bespilotne letilice-mete ”Matica” (”Queen Bee”). Prva tri primerka napravljena su na bazi rekonstruisanih dvokrilca ”Fairy Queen”. Treći je uspešno izvršio zadatak pa je tako Velika Britanija postala prva država koja je napravila upotrebljivu BPL. Аmerikancima je to uspelo 1938. godine prilikom vežbi kod obala Kube pa su sa kompanijom ”Radioplejn” (”Radioplane Company”, Kalifornija), specijalizovanom za izradu dronova, potpisala ugovor. U toku rata ona je proizvela oko 9.400 dronova poznatog modela ”OQ-2 Radioplane”. Kasnije ju je kupila kompanija ”Nortrop”. Rusi su takođe poslednje decenije pred Drugi svetski rat u lenjingradskom institutu NIMTI ( ”Научно-испытательный минно-торпедный институт” – naučno-istraživački torpedni institut) konstruisali ”jedrilicu posebne namene” modela ”PSN-1” i ”PSN-2” (Планёр специального назначения). Oba modela su lansirana iz vazduha kada bi ih odbacio teški bombarder ”TB-3”. Navođenje je radilo na bazi ifracrvene svetlosti (!). Sovjeti su eksperimentisali s devet različitih projekata, ali su već 1940. godine odustali usled visokih troškova i neperspektivnosti (s njihove tačke gledišta). Ostao je samo jedan projekt – avion ”TB-3 4AM-34rn -Zlatni orao”, navođen radio-talasima.
Dron stiže u stroj
Drugi svetski rat doneo je, kao i u svim drugim oblastima, i u ovoj veliki napredak. Opet su prednjačili Nemci. Osnova vođenja bili su radio-talasi. Konstruisane su vođene, protivbrodske planirajuće bombe ”Henšel Hs 293” (”Henshchel 293”) i ”Fric Iks” (”Fritz X”). Ova bomba se smatra prvom ”pametnom”, visokopreciznom bombom u istoriji. Nemcima sledi primat i u prvom SAM sistemu na svetu, Meseršmitovom ”Encianu” (”Enzian-E4”) i, naravno, prvim balističkim operativnim raketama – krilatoj ”Fau-1” i balističkoj ”Fau 2”. Amerikanci su, pored pomenute BPL mete ”Radioplane QQ-2”, aktivno razrađivali i različita avio-torpeda – ”Fletcher BG-1/BG-2”. Mornarica je, zadovoljna ispitivanjima, naručila 500 BPL i 170 aviona – lansera. Da ne bi opteretili tekuću proizvodnju aviona, u BPL su konvertovali avione koji su povučeni s prve borbene linije, ”Daglas TBD – Devastator”. U proizvodnji ”letećih torpeda” bili su sve uspešniji, pa su u prvi plan došli i modeli ”Interstejt TDR-1”, ali i niz upravljivih avionskih bombi uključujući i prvu bombu koja je napravljena po sistemu ”ispali i zaboravi”. Bila je to bomba ”ASM-N-2Bat”, proizvedena u ”NIST” (”The National Institute of Standards and Technology” – Nacionalnom institutu za standarde i tehnologiju u Merilendu). Sovjeti, koji su pred rat ambiciozno eksperimentisali sa sredstvima na bazi BPL, imali su mnogo većih briga oko premeštanja industrije i savladavanja ogromne mašinerije Sila osovine, pa osim jednog usamljenog eksperimenta (napad na železničku stanicu u Vjazmi pomoću radio-upravljivog bombardera ”TB-3” 1942. godine), drugih podataka nema.
Pojava dronova kakve (pre)poznajemo
Pošto je poznato da je mir posle Drugog svetskog rata trajao samo tri nedelje, jasno je da se na ovim projektima radilo sve intenzivnije. Iskustva tek završenog rata govorila su da dolazi vreme kada će ljudski život biti mnogo skuplji nego što je to pre bilo, pa je trebalo upregnuti sva znanja i potencijale da se osmisle što efikasniji, manji i jevtiniji sistemi. Period Hladnog rata dovodi nas polako do pojma ”dron” kakav obično zamišljamo. U poznatoj trci u naoružanju ređali su se sve inovativniji modeli. Ratna mornarica SAD tokom rata u Koreji koristila je grupe od po šest BPL ”F-6F-5K – helket” (palubni klipno-elisni avion koji se proslavio tokom Drugog sv. rata), ali bez velikog uspeha. Još uvek su to bile letelice dovoljno velike da mogu da se lako uoče i obore. Jedina prednost im je bila što su ”uštedeli” pilote. Sredinom pedesetih počinje i upotreba mlaznih letilica ”Rajan fajerbi” (”Ryan Firebee – Ryan Aeronautical San Diego”, Kalifornija) kao meta. E, oni su već ličili na današnje teške dronove! Bili su lansirani sa kosih platformi. Za to vreme aktivno se radilo na izviđačkim BPL koje bi mogle da ponesu do 45 kilograma optičke i radio-opreme, koja se u to vreme odlikovala težinom i velikim gabaritima. Konačni znak za uzbunu bilo je obaranje skupog izviđačkog aviona ”U-2”, a zatim i više incidenata sa izviđačkim avionima ”RB-47” koji su očajnički pokušavali da se što više približe sovjetskoj teritoriji – i bivali obarani, ili učestvovali u incidentima. Amerikanci su razvili modele BPL izviđača spomenute kompanije ”Ryan Aeronautical” i dobili su veoma upotrebljive modele – ”Ryan model 147A Fire Fly” i ”Ryan model 147B Lighting Bug” na bazi poznatog modela ”Ryan Firebee” koji su ostali u upotrebi do početka novog milenijuma.
Sovjeti su u ovoj tehnologiji kasnili. Znamo šta im je bilo prioritet. Posle neuspeha s OKB ”Lavočkin” posao je preuzeo OKB ”Tupoljev” bazirajući svoj koncept na transoničnoj krilatoj raketi raznih modela koja bi se prilikom povratka u bazu prizemljivala padobranom. O jednom od njih (”zagrebačkom strižu”) pisao je Branko B. Bogdanović. Ipak, za razliku od američkog pandana ”Ryan model 147” koji je lansiran s aviona, modeli Tupoljeva imali su mobilni kopneni kompleks.
Pretnja koja je Amerikance naterala da se mnogo više posvete ovom sredstvu su bile sovjetske nuklearne strateške podmornice. Zbog njih je konstruisan i prvi BPL-helikopter ”Gyrodyne QH-50 DASH” (”Drone Anti-Submarine Helicopter”, ”Gyrodyne Company of America, Inc”, država Njujork). On je bio naoružan topedima ”Mark 44” ili dubinskim bombama ”Mark 17”. Zbog malih dimenzija, bio je pogodan za mnoge brodove. Do povlačenja iz naoružanja 1969. godine bilo je napravljeno blizu 800 primeraka.
Dolazeći, češći i suroviji lokalni ratovi, sve više su pokazivali upotrebljivost i ispravnost ideje da se koriste dronovi u sve moguće svrhe – od izviđačkih, borbenih, pa i do kurirsko-poštanskih. U Vijetnamu su izveli 3.435 letova pri čemu je izgubljeno 554 aparata. Tokom ratova na Bliskom istoku postizani su do tada neviđeni rezultati, pa je kao primer dobre upotrebe ostala akcija u dolini Beka kada su izraelske oružane snage masakrirale sirijske sisteme koristeći BPL ”IAI Scout” i ”Mastif”. U prvo vreme gubici BPL bili su veoma veliki, ali kada su Izraelci procenili pravu taktiku, Sirija je za samo nekoliko dana izgubila 18 baterija ”Kubova” i 86 aviona. Amerikanci, koji su prvi put bili inferiorni u nekoj oblasti, krenuli su bez ustezanja sa Izraelom u razvoj zajedničke BPL ”RQ-2 Pioneer”. Definitivnu potvrdu dobili su umrežavanjem u GPS čime su postigli izvanredne rezultate na bazi cena-efikasnost tokom ”Pustinjske oluje”, u Južnom Libanu, Jugoslaviji, Afganistanu, Siriji, Libiji i Nagorno Karabahu. Bilo je to vreme tzv. 3D operacija (dull, dirty, dangerous – dosadno, prljavo, opasno).
Došlo je vreme dronova kakve mi znamo, pri čemu su se posebno efikasnim pokazali udarni dronovi koji su se konačno, od izviđača i osmatrača, pretvorili u samostalnu oružanu komponentu. Dramatično jevtiniji od krilatih raketa, a posebno od avijacije, teško uočljivi, dronovi današnjice doneli su gotovo revoluciju u našinu ratovanja, a svakako u trodimenzionalnost osmatranja i obezbeđenja. Skupe rakete s mukom i dugo razvijanih PVO sistema, troše se na jevtine letelice koje mogu da naprave nesrazmerno veliku pustoš. Crnu slavu stekli su teški udarni dronovi ”MQ-1 Predator”, ”MQ Reaper” i ”RQ-4 Global Hawk” koji je samo dvaput lakši od lovca ”MiG-29”.
Dronovi danas
Kako su se pojedine države snašle i opredelile u ovoj oblasti?
Amerikanci rade na povećanju autonomnosti i minijaturizaciji BPL. Posebno se izdvaja ”Joint Unmanned Combat Air Systems – zajednički bespilotni udarni sistem). Cilj je, kao i uvek, isti: što manja uočljivost, što veći dolet i efikasnost. Godine 2011. pojavljuje se BPL ”X-47B” (”Northrop Grumman X-47B”) koji je posedovao visok stepen autonomije, mogućnost prizemljenja u potpuno automatskom režimu čak i na palube nosača i – prva BPL koja može da se dopunjava u vazduhu. Ni tu nije bio kraj, pa je 2012. godine vlada SAD obelodanila da su kompanije ”Sandia National Laboratories, SNL” ) i ”Northrop Grumman” konstruisali BPL sa atomskim pogonom. Pošli su od pretpostavke da će doći do potrebe za ponovnim stalnim dežurstvom u vazduhu, što je u doba Hladnog rata odnosilo milijarde dolara. Takva BPL mogla je da se priključi uskom krugu letelica koje su mogle da ”baražiraju” ( fr. barrage), odnosno da pri optimalnim uslovima dugo ostanu neprimećene iznad ratišta (u ovom slučaju reč je o mesecima, a ne o satima!). Mornarica SAD radila je na razvijanju sličnog sistema – ”UCAS-D” (Unmanned Combat Air System Demonstrator) uz korišćenje dve ”Nortrop Grumanove” letilice – X-45A ”Pegaz” i ”X-47B”. Zamišljen je da se koristi kao ”UCLASS” program (Unmanned Carier-Launched Survellance and Strike – BPL za nadgledanje i napad sa brodova). Program je obustavljen 2013. godine usled finansijske krize; međutim, tri godine kasnije veliki deo resursa navedenog projekta usmeren je za razvoj Boingove ”MQ-25 Stingray”. To je bio prvi leteći tanker za korišćenje sa nosača aviona i prvi je u istoriji obavio dopunu drugog aviona u vazduhu jula 2021. godine. U SAD je masa dronova u operativnoj upotrebi odavno prešla brojku od 10.000 malih BPL (”RQ-11 Raven”, ”Wasp III”, ” RQ-20 Puma”, ”RQ-16 T-Hawk”), kao i srednjih i teških BPL: ”MQ-1” i ”MQ-1C”, ”MQ-9 Reaper”, ”RQ-7 Shadow”, ”RQ-4 Global Hawk”, itd, itd.
Šta su za to vreme radili Rusi? Tek posle konflikta u Gruziji 2008. godine oni su na ratištu shvatili koliki je značaj ovih sprava. Njima se sada bavi Uprava gradnje i razvoja sistema primene bespilotnih letilica GŠ OS RF. Pre toga beležimo retke pokušaje; OKB (опытное конструкторское бюро – istraživački konstruktorski biro) ”Kamov” napravio je bespilotni helikopter Ka-137. OKB ”MiG” i ”Klimov” napravili su udarnu stelt BPL ”Skat” čiji je razvoj prekinut usled nedostatka novca. ”Tupoljev” je samo razradio i modernizovao BPL ”Tu-243” i označio je kao ”Tu-300”, ali ni ona nije ušla u naoružanje. Posle rata u Gruziji Rusija je sa izraelskom komanijom ”Izraelska avio-industrija” (”Israel Aerospace Industries- IAI”), potpisala ugovor o kupovini BPL, ali je smesta krenula da razrađuje sopstvene sisteme ne žaleći novac. Ruska kompanija ”Oboronprom” (Moskva, mlađa firma u ”Rosteku” – State Corporation for Assistance to Development, Production and Export of Advanced Technology Industrial Product ”Rostec”; rus. ”Государственная корпорация по содействию разработке, производству и экспорту высокотехнологичной промышленной продукции” – državno preduzeće za saradnju u razvoju, proizvodnji i izvozu visokotehničke privredne proizvodnje) ulazi u akcionarsko društvo s IAI. Kao rezultat saradnje nastaju BPL ”Fortpost” (ruska verzija IAI ”Searcher”) i ”Zastava” (”Karaula”, ruska verzija ”IAI Bird Eye 400”). Obe letilice bile su izviđačke jer Izraelci nisu hteli da prodaju licencu za udarne dronove. Već 2014. godine prvi odred BPL ”Fortpost” (”Utvrđenje, predstraža”) ulazi u sastav Tihookeanske flote.
Proces osvajanja ovih letilica u Rusiji krenuo je nezadrživo, pa se pojavljuju i ”Orlan 10”, ”Dozor 600”, teška BPL ”Ohotnik – lovac” (razvila ga je kompanija ”Suhoj”), ”Orion”, ”Korsar” i drugi. Ova dva poslednja imaju i mogućnost nošećnja vođenih raketa. Najkraće rečeno, kada su videli o čemu je reč, Rusi su krenuli da sustižu vodeće proizvođače.
U tome im je, kako smo već naveli, pomogao Izrael, lider u ovoj oblasti i jedan od najvećih proizvođača, pored SAD, Kine i Kanade. Do 2014. godine preko 60% svih izvezenih BPL bio je iz Izraela, na drugom mestu su bile SAD sa 23, 9%, a treća je bila Kanada sa 6,4%. Najbolje su sačuvali za sebe, pa u naoružanju RV Izraela (HaAvir VeHahalal, “Air and Space Arm”), postoji značajan spektar BPL – od lakih takitičkih izviđača ”Orbiter”, do najteže na svetu – ”Eitan” (IAI Eitan – Heron TP). Namene su različite – nadgledanje, izviđanje, navođenje na cilj, koordinacija dejstva kopnenih snaga, jurišno-udarno dejstvo, kamikaze dronovi (”Nagor”), itd. Najveći proizvođači su IAI, ”Elbit Systems” i ”Rafael”.
Shodno svojoj strategiji i neiscrpnim mogućnostima, Kina je razvila i razvija, kao i Izrael, mnogobrojne BPL. Među njima su najpoznatije: udarne BPL ”CASC Rainbow CH-4/CH -5 AVIC Cloud Shadow”(Aviation Industry Corporation of China-AVIC), i ”CAIG Wing Loong” (analog BPL ”MQ-9 Reaper”), stelt BLP ”AVIC Sharp Sword”, a takođe i ”Guidžou Soar Dragon” (analog RQ -4 Global Hawk”). Međutim, pravu uzbunu izazvala je pojava hiperzvučne BPL ”DF-ZF”, kako na zapadu tako i u Rusiji.
Sve ovo je profesionalcima veoma dobro poznato. Međutim, pravu medijsku slavu dron je doneo Turskoj. Sticaj okolnosti da su tokom sukoba u Siriji i Nagorno Karabahu korišćene i najviše eksponirane BPL ”Bajraktar TB2”, lansirale su u centar svetske pažnje ovu zemlju i baš taj model. Turska pored ”TB-2” ima i ”TAI Gözcü” (”Türk Havacılık ve Uzay Sanayii-Turska avioindustrija”), laki izviđački dron, ”Anka”, ”Kargu – 2” i druge. Mit o ”Barjaktaru” razvejan je delimično tokom SVO u Ukrajini, ali i iznošenjem podataka da je odnos cena/efikasnost u Siriji bio dvostruko lošiji nego što se gromoglasno objavljivalo. Dok je TB-2 uništio sisteme vrednosti oko 126 miliona dolara, sami oboreni ”Bajraktari” koštali su 270 miliona dolara!
Budućnost BPL
Ona direktno zavisi od protivoružja i taktike primene. Već sada postoje prenosna i stacionirana protivoružja na elektronskoj i laserskoj bazi, pa čak i protivoružja za ta protivoružja. O tome je naš portal već pisao. Trka, kao što vidimo traje i trajaće sve dok računice ne pokažu koliko je i da li je isplativo dalje koristiti te ”spravice”.
Klasifikacija
Završimo ovu kratku priču o istorijatu razvoja dronova njihovom trenutnom klasifikacijom:
- Po načinu upravljanja BPL mogu biti:
- neupravljive
- automatski upravljane
- daljinski upravljane s raznih mesta i platformi.
- Po masi, trajanju i visini leta delimo ih na:
- Nano (do 20 grama, 20 do 25 minuta autonomije).
- Mikro (do deset kilograma, sat vremena leta i radijusom do jednog kilometra).
- Mini (do 50 kilograma, nekoliko sati leta i radijusom do pet kilometara).
- Midi ( do 1.000 kilograma, 10 do 12 sati leta i visine do 10.000 metara).
- Teške (višetonske, na visinama do 20.000 metara i autonomijom do 24 sata),.
Namene su im takođe različite, pa mogu biti: meta i mamac, borbene, logističke, eksperimentalne, građansko-komercijalne i privredne.
