Pobuna u vojsci
Na zidu učionice kursa za komandire gardijskih odeljenja dočekao nas je natpis: ”Za neću – zatvor, za ne mogu – u bolnicu”. U ratu može da se stigne zbog tog ”neću” i pred zid ili o neku granu, no to nije tamo pisalo. Kratko i jasno kada je reč o subordinaciji i disciplini u vojsci. Ipak, dešava se da vojnik gunđa, opire se, a u najgorem slučaju da se pobuni i odbije naređenje. Pravnici kažu da je pobuna čin suprotstavljanja ili negiranja nečije vlasti ili autoriteta od osobe, ili osoba, koje su joj bile ili trebalo biti podvrgnute. Ukoliko se to dešava u većem obimu, široj teritoriji i s većim brojem lica to se smatra ustankom. Pobuna (fr. coup d’état, engl. Mutiny, šp. Motín, nem. Die Meuterei, ukr. За́колот, rus. Восста́ние) ni na jednom jeziku nije omiljena. U Starom Rimu ovo delo kodifikovano je kao perduellio, ali je pravljena razlika između oružane pobune, za koju je bila predviđena smrtna kazna, i obične rasprave ili vike. U SAD se smatra pobunom ako su u njoj učestvovala bar dva lica, u Francuskoj četiri, a u Nemačkoj tri. Pobuna jednog škotskog puka u Engleskoj, u kojoj je učestvovalo preko 800 vojnika, bila je povod da Parlament 1659. godine izglasa zakon protiv pobune (Mutiny Act).
Kako vidimo, od ćutanja i nezadovoljstva, preko gunđanja, može se stići do pobune, pa i ustanka. Po nepisanom pravilu, država uvek stane najpre na stranu napadnutog autoriteta, čak i onda kada je jasno da su podređeni u pravu. Na neki surov način, lakše je sistemu da tako savlada problem, nego da prizna grešku jer time rizikuje potencijalnu lavinu sličnih pojava. I zaista, kada se tako nešto dogodi, onda to jeste razlog za brigu, pa i značajne poremećaje, promene, čak i revoluciju u nekoj sredini. Ne mora uvek da se završi surovim represalijama kao primer i upozornje drugima. Prema pisanju ”Vašington Posta”, ukoliko bi se više desetina hiljada pripadnika OS pobunilo, verovatno bi, prema sadašnjem stanju organizacije i sistema odgovornosti, oni pobedili. No, to je hipotetičko pitanje. Ono stvarno, najčešće zavisi od sloge pobunjenika i njihove istrajnosti i motiva pobune. Ne treba zaboraviti da pobune vrlo često prate i druge pojave – pljačka, silovanja, maroderstvo, razularenost, paljevine, rušilački postupci, itd.
U svakom slučaju, i za pobunu su potrebne (bar) dve strane, a dokazano je da je veliki broj vojničkih pobuna izazvan nesposobnošću, okrutnošću, bezobzirnošću pa i sadizmom pojedinih starešina.
Sama reč (pobuna, bunt) kod nas je došla iz poljskog u neizmenjenom obliku, a u poljski jezik je stigla u XVII veku iz ranonemačkog (bund). Ovaj pojam pripada (kao i brojni drugi) velikoj grupi ”reči turista” (časopis, fijaker, remek-delo, šapka, šinjel, kiosk) koje su prošle kroz dve ili više zemalja. Pobuna ima raznih pa se mogu buniti učenici, radnici, studenti, osuđenici…Među najpoznatije butnovnike mogu se ubrojati oni koji su završili na lomači – Jan Hus, Đordano Bruno, Jovanka Orleanka, ali i naučnici – Galileo Galilej, Kopernik. Mi ćemo se, međutim, baviti vojnim pobunama, retkoj, ali ne i neobičnoj pojavi u vojskama širom sveta.
Red i sistem s jedne strane – pobuna i ustanak s druge. Ko je bio uspešniji?
Spartakov ustanak (Gladijatorski ili Treći ustanak robova) nije bio vojnički, ali po svom značaju zauzima, rekli bismo, počasno mesto u ljudskom vapaju za slobodom. Pri tom su se robovi organizovali kao prava vojska i naterali legendarne rimske legije da napregnu sve snage kako bi odbranili poredak. To je jedini ustanak koji je direktno ugrozio Rim. Od početnih 70 begunaca, vojska je narasla na grupu od preko 120.000 ljudi, žena i dece. Nisu imali šanse da pobede, ali su mnogi od njih umrli kao slobodni ljudi u borbi, a mnogi su završili na via dolorosa, špaliru krstova na kojima su razapeti. Po svemu, ovaj ustanak imao je i karakter građanskog rata.
Kroz srednji vek takođe je bilo mnogo pobuna. Ovde ćemo se baviti njima koliko nam prostor dozvoljava. Nadamo se da će čitaoci biti motivisani da i sami potraže nešto više jer svaki od ovih događaja za sobom je ostavio mnogo istoriografske, ali i popularne građe.
Podsetimo se da je već sredinom XIV veka (pre Kosovske bitke) u Belgiji formirana prva berza, što je bio znak rađanja građanske klase i slobodnomislećih ljudi, prema tome i organizovanijeg, smislenijeg otpora. Pojava profesionalnih vojnika koji su vrlo lako mogli da se otrgnu kontroli i otkažu poslušnost, takođe je uticala na sve masovnije pojave pobune. Jedna od najvećih u XVI veku dogodila se u Antverpenu. To je bila jedna od mnogih pobuna u španskoj vojsci u Flandriji tokom Osamdesetogodišnjeg rata. Pljačka i razularenost španske vojske dovela je do toga da se provincije Habsburške Holandije privremeno ujedine protiv Filipa Drugog. Nekada slavni Rim doživeo je veliku pljačku 1527. godine tokom pobune trupa Karla Petog, cara Svetog rimskog carstva.
Sedamnaeseti vek bio je vek otkrića i dugih, zamornih i često pogibeljnih putovanja i ekspedicija. Tako se 1611. godine, tokom četvrte ekspedicije Henrija Hadsona (Henry Hudson, engleski istraživač i moreplovac) kome je bio cilj istraživanje Kanade i Severoistočne Amerike dogodila pobuna. Hadson je insistirao da se nastavi istraživanje, bez obzira što je brod bio ugrožen, praktično okovan ledom. Posada nije tako mislila, niti je delila njegove ambicije, pa ga je sa još osam svojih kolega izbacila s broda i vratila se svojim putem. Po njemu je nazvana reka u Njujorku.
”Batavia” je bio brod holandske Istočnoindijske komanije (The Dutch East India Company, zvanično ”The United East India Company” – hol. Vereenigde Oostindische Compagnie;VOC). Sagrađen je u Amsterdamu, a ime je dobio prema starom nazivu Džakarte, glavnog grada Indonezije, tada holandske kolonije. Tokom svog prvog putovanja pretrpeo je pobunu i brodolom. Sa sobom je nosio preko šeststo tona tereta i 200.000 zlatnih guldena za isplatu administracije. Brod su pobunjenici oteli u trenutku kada je kapetan bio bolestan, pobegli od konvoja koji ih je pratio i doživeli su brodolom na sprudovima Australije.
Tokom XVII veka bilo je i mnogo ratova i sukoba, pa su i pobune bile česte. Najpoznatije i najveće dogodile su se za vreme Drugog engleskog građanskog rata koji je bio sukob Parlamenta (građanske klase predvođene Kromvelom) i kralja Čarlsa koji se uzdao u ruralnu populaciju. Najpoznatije pobune tog rata bile su na korkbuškom polju 1647 ( Corkbush field mutiny), pobuna Banberi (Banbury mutiny) 1649. godine i pobuna Bišopsgejt (Bishopsgate mutiny) 1649. godine. Tada su delovi jednog puka odbili na napuste London (City of London), pri čemu su kraljeve trupe pretrpele ponižavajuće poraze. To i jesu bili razlozi pobuna. Podsetimo da je Bišopsgejt bio severni izlaz Londona i predstavljao je granicu autonomije samog grada u odnosu na teritoriju Engleske.
Osamnaesti vek je iznedrio neke od najpoznatijih pobuna u istoriji oružanih snaga, pre svega mornarice. Baš kod mornara razloga ima, kao što smo već naveli, sasvim dovoljno: dugotrajna, zamorna putovanja, jednoličnost, netrpeljivost, bolesti, arogancija oficirskog osoblja. Pobuna na ratnom brodu ”Vagner” (HMS ”Wagner”) dogodila se kod južne obale Čilea 1741. godine kada je ovaj brod u sastavu engleske eksadre bio na zadatku da onemogući dalje širenje Španije na Pacifiku. Brod je doživeo brodolom na pustom ostrvu, a pri tom je izbila pobuna. Za njim je 1787. sledila neuspela pobuna na brodu ” Middlesex” kada su mornari pokušali da preotmu brod. Dve godine kasnije, 1789. dogodila se i najpoznatija mornarska pobuna na brodu Baunti (HMS ”Bounty” – ”Darežljivi”). Reč je o britanskom trgovačkom brodu koji je izvršavao botaničku naučnu misiju noseći uzorke biljaka sa Tahitija u Zapadnu Indiju. Pobunjenik koji je deo svoje posade odveo na Tahiti zvao se Kristijan Flečer (Christian Flecher).
Ni francuska flota nije bila pošteđena pobuna tako da istoričari beleže niz pobuna 1793. godine pod nazivom Kiberonske (Quibéron mutinies) u zapadnoj Francuskoj. Uzrok pobuna je bio sukob Rojalista i Jakobinaca, a pobuna je krenula iz luke Brest i za niz sledećih godina značajno unazadila francusku mornaricu. Najkravavija pobuna u osamnaestom veku dogodila se na fregati petog reda britanske kraljevske mornarice ”Herminona” (HMS ” Hermione”). Ovaj moćni brod imao je 32 topa. Prilikom izvršavanja zadataka na Karibima 1797. godine deo posade se pobunio, ubio kapetana, osam drugih oficira, dvojicu vezista i jednog službenika da bi se potom predao španskim vlastima. Do pobune je došlo usled okrutnosti kapetana Hju Pajgota (Hugh Pigot).
Devetnaesti vek dovodi do nacionalnog osvešćenja kolonizovanih zemalja. Prve pobune izbijaju u mnogoljudnoj Indiji. Pobuna ”Velore” ( Vellore Mutiny) izbila je protiv najvećih eksploatatora na potkontinentu – ”Britanske istočnoindijske kompanije” (British East India Company) 10. jula 1806. godine. Pobunili su se Sepoji, lokalni pripadnici garnizona koji je obezbeđivao tvrđavu i palatu u gradu Velore (sada savezna država Tamil Nadu, Južna Indija). Pobuna je izbila iz verskih razloga, a Englezi su je ugušili u krvi. No, to je bilo samo prva u nizu pobuna. Pobuna u Baraku 1824. godine tokom Prvog englsko-burmanskog rata bila je generalna proba za Indijsku pobunu 1857. godine. Ovu pobunu Indusi u svojoj istoriji zovu Prvi rat za nezavisnost.
Ništa manje poznata i slavna u istorijskim i umetničkim krugovima bila je pobuna na oklopnjači ”Potemkin” tokom Ruske revolucije 1905. godine. Pobune nisu birale ni vreme ni mesto. U Guaimasu (Guaymas) 22. februara 1914. godine mornari predvođeni poručnikom Hilariom Rodrigezom Malpikom preuzeli su topovnjaču ”Tampiko” kod grada Guaimasa u Meksiku. Ova pobuna ohrabrila je dalje pomorske operacije tokom Meksičke revolucije.
Prvi svetski rat, rat u kome je stvorena sintagma ”topovsko meso”, takođe je imao pobune koje su izbijale na obema zaraćenim stranama. Ginulo se u, do tada, neviđenom broju, a vojskovođe su u sigurnosti pozadine često donosile surove, pa i avanturističke odluke zbog kojih je bespotrebno stradalo ili patilo desetine hiljada vojnika. Francuski vojnici su se masovno pobunili posle velikog neuspeha Nivelove ofanzive u aprilu i maju 1917. godine. Rober Nivel (koji je na mestu glavnokomandujućeg zamenio Žofra) i Hejg, komandanti zajedničke komande Antante, izveli su najmasovniji napad u tom ratu s katastrofalnim posledicama. Poginulo je ili ranjeno oko 340.000 vojnika, pa je po ovom komandantu sibolično nazvana svaka besmislena bitka.
Nemačka, koja je započela rat, tonula je sve više. Opet su mornari bili ti koji su se pobunili, ovaj put sa istorijskim posledicama. Pobunu u Vilhelmshafenu (Kieler Matrosenaufstand) podigli su pripadnici Flote otvorenog mora (The High Seas Fleet, nem. Hochseeflotte) 29. oktobra 1918. godine, elita mornarice. Ona je bila jedan od prelomnih trenutaka u slomu Nemačke koji je doveo do kraja Prvog svetskog rata, urušavanja monarhije i uspostavljanja kratkotrajne Vajmarske republike. Ova pobuna u istoriji se ne odvaja od Kilske pobune koja je usledila samo četiri dana kasnije kao reakcija na hapšenje pobunjenika iz Vilhelmshafena (Wilhelmshaven, grad u Donjoj Saksoniji).
Oktobarska revolucija i građanski rat u Rusiji izazvali su Crnomorsku pobunu 1919. godine na francuskim drednotima (tada najmoćnijim brodovima u flotama) ”Žan Bar” i ”Francuska”. Oni su poslati da pomognu Belima. Mornari su odbili da se bore protiv Crvenih i napustili su Crno more. Vođe pobune su osuđene na duge vremenske kazne. Bila su to teška vremena pa se 1921. godine dogodila i Kronštatska pobuna mornara protiv vlade RSFSR koju je predvodio Stepan Petričensko. To je bila poslednja velika pobuna protiv boljševičke vlasti.
Drugi svetski rat nije zaostajao kada je reč o pobunama jer su tokom tog rata naprezanja i žrtve bili ogromni. Na Kokosovim ostrvima Cocos (Keeling) Islands osmog maja 1942. godine vojnici Šri Lanke pokušali su da preuzmu garnizon koji je bio pod engleskom komandom. Optuženi su da su hteli da pređu na japansku stranu. Trojica organizatora su streljana, pa su to jedini vojnici Komonvelta koji su tokom Drugog svetskog rata streljani zbog pobune. Bilo je pobuna i u nemačkoj i američkoj vojsci. Međutim, pobune američkih vojnika su bile motivisane i rasnim pobudama jer belci često nisu želeli da slušaju naređenja oficira afro-američkog porekla, niti da se rame uz rame s njima bore. Pobuna u čikaškoj luci devetog avgusta 1944. godine imala je drugačiji karakter. Tri nedelje posle eksplozije municije na brodu SS ”E. A. Bryan” koja je izazvala smrt i ranjavanje preko sedamsto ljudi, vojnici su odbili da učestvuju u utovaru dok se ne obezbede uslovi za siguran rad. Većina njih su bili crnci, pa je pritisak javnosti na suđenju bio ogroman i značajan broj njih je bio osuđen. Tek 2019. Kongres je usvojio rezoluciju o njihovoj nevinosti.
Ni varljivi mir posle Drugog svetskog rata nije bio pošteđen ovih pojava. Pre svega one su izbijale kao demobilizacioni štrajkovi. Vojnici su mislili da je rat stvarno gotov i da odmah mogu kući. Političari su, pak, imali druge planove. Najviše takvih pobuna bilo je širom Bliskog istoka, Indije i Jugoistočne Azije, Pacifika, na udaljenim ratištima. Međutim, dogodilo se i nešto drugo: mornari Kraljevske indijske mornarice najpre su oglasili generalni štrajk, a onda i pobunu na brodovima i obalskim objektima u luci Bombaj 18. februara 1946. godine. Njihovi zahtevi su bili mnogo dublje prirode. Počelo je s uslovima života i rada, a prešlo je na teren politike i nezavisnosti. Preko 20.000 pripadnika na skoro 80 brodova odbilo je poslušnost, pa je Kraljevska mornarica Engleske intervenisala i suzbila bunt. Privremeno, kao što znamo kasniji tog događaja. Na američkom brodu ”Kolumbijski orao” (SS ”Columbia Eagle”), izbila je pobuna tokom Vijetnamskog rata 14. marta 1970. godine. Iznajmljeni trgovački brod nosio je napalm bombe za ”krajnjeg korisnika”, OS SAD. Dva člana posade su naterala ostale da se iskrcaju, preuzeli su brod i u Kambodži zatražili azil. Kasnije su predati SAD. To je u novijoj istoriji jedina pobuna na nekom američkom brodu.
Ni ogromna konvencionalna sila, SSSR, nije bila lišena pobuna. U Rigi (Letonija), devetog novembra 1975. politički komesar je pritvorio kapetana broda i usmerio brod ka Lenjingradu. Kapetan trećeg ranga, Valerij Sablin, oteo je veliki patrolni protivpodmornički brod ”Stražar”. Za vreme praznovanja Oktobarske revolucije on je učestvovao u paradi kraj Rige. Noću, devetog na deseti, komesar je preuzeo brod i pokušao da se probije kroz Nevu do ”Aurore”. Istraga je pretpostavljala da je želeo da prebegne u Švedsku. Zaustavili su ga brojni patrolni brodovi i morska avijacija. Suđeno mu je i bio je streljan.
Neke od pobuna u sovjetskoj armiji izazvane su naoko bizarnim razlozima. O čemu je reč? U jesen 1955. godine dogodile su se lančane pobune u kojima su se vojnici pobunili protiv državnih organa. Inžinjerijske jedinice bile su neobično masovne – ovaj rod je imao preko milion vojnika! Te godine, pošavši od ogromnih potreba da se zidaju čitavi gradovi, nekome u vlasti je došla ideja da se inžinjerijske jedinice osposobe i usmere ka građanskim planovima urbanizacije, kako bi se zadovoljile narasle industrijske potrebe za radnom snagom i njenim smeštajem. Takvi bataljoni nazvani su ”građevinski bataljoni” (стройбаты). Nedostatak građanske radne snage naveo je vlast na ovakvu ideju. Podsetimo da je za vreme Drugog svetskog rata poginulo (ubijeno, nestalo, umrlo po demografskoj skali, itd) 29, 3 miliona ljudi i da je stvarno nedostajalo fizičke radne snage da se krene u obnovu. To bi u vojsci i nekako prošlo da je rešenje glasilo za sledeću generaciju vojnika. Međutim, usred vojnog roka, vojna administracija produžila je vojni rok regrutima-graditeljima za jednu godinu. Pobune su smesta izbile na Uralu. Vojnici su u besu lomili inventar po kasarnama, ali žrtava nije bilo. Interesantno je da je tadašnja kruta sovjetska vlast ovu pobunu razumno protumačila i povukla ili ublažila svoje uredbe, a niko od pobunjenika nije procesuiran.
Pobune su izbijale i na drugim mestima, posebno u kažnjeničkim područjima, gde su se kažnjenici sukobljavali sa stražarima i upravom zbog životnih uslova. Organizatori su bili bivši oficiri Sovjetske armije koji su ”na pravdi boga” ražalovani ili kažnjavani kako bi se prikrile greške vladajućih i komandnih struktura. Ali, nije se sve završavalo dogovorom ili kompromisom. U februaru 1953. godine vojnici tenkovskog puka u gradu Čardžou (Turkmenska SSR) sukobili su se sa stanovništvom. Pretpostavljeni razlog je nacionalna netrpeljivost. Stradalo je 17 ljudi, dok je devet završilo u bolnici. Najkrvaviji sukob dogodio se prvog maja na železničkog stanici Volhostroj Kirovski. Pijani vojnici su se sukobili i potukli s narodom, počela je otimačina i razbojništvo. Dežurna patrola nije mogla da obuzda vojnike, pozvana je milicija, a vojnici su i na nju nasrnuli. Posle pucanja u masu, dva vojnika su ubijena, a četiri ranjena.
Ovih dana po svim glasilima i portalima emituju se slične novosti vezane za ukrajinsku, rusku i belorusku vojsku, navodeći brojne slučajeve odbijanja polaska u borbu čak i najelitnijih jedinica. S obzirom na to da je medijski rat, kao i onaj pravi, u punom jeku, pa i da se i u medijskom ratu troši municija koja nije neograničena, ovavim vestima ćemo se baviti kada sve ovo prođe a podaci budu, kad-tad, izvesni.
Srbi i pobune
U jednom starom vicu predstavljeno je na koji način naterati Srbe da forsiraju reku: samo narediti da niko ni slučajno ne pređe reku, i eto njih posle pola dana na drugoj obali. Stvarnost je, naravno, drugačija. U srpskoj vojsci i narodu dolazilo je do buna i ustanaka protiv svoje komande i vlasti. Smatra se da je period od 1807. do 1884. godine bio najburniji. Razlozi su bili uvek bili isti ili slični: nemaština, kuluk, samovolja. Pri tom su i Miloš i njegovi knezovi koristili monopol radi ličnog bogaćenja, a na štetu naroda. Despotija i samovolja podsećale su na turske običaje. Navešćemo neke od pobuna: Sima Marković i Pavle Cukić 1817. godine podigli su bunu u šest nahija! Za njima slede Marko Todorović Abdula i Stevan Dobrnjac 1821. godine u Požarevačkoj nahiji. Ni komšije Smederevci nisu sedeli skrštenih ruku. Godine 1825. podignuta je čuvena Đakova buna, pod vođstvom Miloja Popovića – Đaka. Ona se proširila na Kragujevačku i Požarevačku nahiju. Već iduće godine Đorđe Čarapić u Beogradskoj nahiji diže bunu. Zahtev je bio jedinstven: Skupština ustanika tražila je od Miloša da zauzda svoje knezove i spreči zulum. Posebno se svojim zlodelima istakao knez Petar Vulićević. Pobunjenici su tražili da se ukinu nameti na skelama (đumruci – carine, trošarine), da trgovina bude slobodna i da se ne vrše pogubljenja bez presude vlasti. Miloš je delimično izašao u susret zahtevima, ali nije žurio. Tek 1836. godine doneo je Uredbu kojom je utvrđen egzistencijalni minimum zemljišnog poseda i šta se nije smelo oduzimati seljaku. Godinu dana kasnije, novim ukazom ukinuo je starešinski kuluk za sve, osim za održavanje mostova i puteva. Knez Miloš i njegov naslednik Mihajlo (pošto je Milan Drugi vladao manje od mesec dana) trudili su se da raznim zakonima i uredbama olakšaju stanje seljaka, ali to su, najčešće, bila mrtva slova na papiru. Sudbinu obojice znamo – Miloš je proteran iz Srbije i van nje je proveo dve decenije, vrativši se dve godine pred smrt, a Mihajlo je ubijen.
U zakonodavstvu za vreme postojanja JNA pobuna se nije posebno tretirala, ali su inkriminisane radnje koje bi do nje dovodile. Naši zakoni su tada poznavali krivično delo oružane pobune koja je, naravno, znatno šira od pobune protiv starešine i njegovih komandi, koja se tretirala kao odbijanje poslušnosti. Da li je u Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji bilo pobuna? Svakako, no zbog blizine događaja i izrazito političkog konteksta izbegavanja vojne obaveze i masovnog dezertiranja i kasnije isto tako masovne abolicije (o čemu smo pisali u jednom od tekstova), ovom prilikom se time nećemo baviti, kao ni trenutnim stanjem u našoj vojsci, pojavom sindikata kao zakonske mogućnosti da se zaštite određena prava ili iskaže nezadovoljstvo, itd.