Prva mirovna misija JNA

Od brojnih krizinih tačaka, žarišta i stalnih izvora sukoba na svetu, verovatno je Levant, srce Bliskog istoka, najdelikatnije i najzapaljivije područje. Jednom prilikom neki analitičar je kratko (ne mora da znači i tačno), objasnio to stanje rečima: “Osam miliona tvrdoglavih Jevreja nervira skoro 300 miliona još tvrdoglavijih Arapa“. Kako je do toga došlo? Kako ni ta drama koja traje više od dva milenijuma, nije prošla bez nas?  U ovom kratkom osvrtu podsetićemo se u osnovnim crtama naše mirovne misije na Sinaju. 

Mirovne operacije UN zasnovane su na legitimitetu koji moraju da dobiju od organa UN i sprovode se u okviru neke organizovane celine – NATO, EU ili drugih regionalnih organizacija. Mirovne operacije nisu definisane Poveljom UN već su vremenom izgradile svoj status. U misije se mogu uključiti humanitarne organizacije, pa čak i privatne sigurnosne kompanije. Principi delovanja su veoma jednostavni, upravo zbog toga da bi se olakšalo postizanje cilja misije:

  1. Mora da postoji suglasnost sukobljenih strana. 
  2. Osnova rada na terenu je nepristrasnost.
  3. Moraju se definisati uslovi upotrebe sile. 

Ona se koristi isključivo u samoodbrani jer operacije UN ne koriste silu, osim uz dozvolu radi zaštite građana, ili pri pomoći lokalnim vlastima u održavanju reda i zakona. 

U istoriji postojanja UN do sada je bilo ukupno 57 operacija (u Africi 23, Južnoj i Srednjoj Americi 10, Aziji 9, Evropi 8 i Srednjem istoku 7). Trenutno je aktivno 14 mirovnih operacija na četiri kontinenta.   

ZNAČKE MISIJE JNA
ZNAČKE MISIJE JNA

Sinaj je u žižu svetske javnosti došao prosecanjem Sueckog kanala koji je u geopolitičkom, trgovačkom i saobraćajnom smislu, pored Panamskog kanala, najznačajnija geografska tačka planete, jer za oko sedam hiljada kilometara skraćuje put. Otvoren je 1869. godine, a troškove su platili Francuska i Egipat. Velika Britanija je 1875. godine dobila parcijalnu, a 1882. godine potpunu kontrolu nad kanalom. Poluostrvo se prvi put povezuje s Jugoslovenima  kada je u El Šatu organizovano 1944. godine prihvatilište za ranjenike i izbeglice. 

Motiva za sukob ima mnogo i zaslužuju zasebnu temu, a neposredni povod jeste pojava moderne izraelske države. Godine 1947. nakon bezuspešnih napora da suzbiju nasilje i terorizam mireći Jevreje i Arape, Britanci se povlače iz Palestine. Područje poznato pod nazivima Hanan i Tera Sancta prema  rezoluciji 47/181 o Podeli britanskog mandata nad Palestinom, podeljeno je na dva dela, s Jerusalimom kao neutralnom teritorijom. Podela je učinjena tako da su Arapi ostali nezadovoljni. Danas se Palestina sastoji od dve odvojene teritorijalne celine – Pojasa Gaze i Zapadne obale. Njih razdvaja teritorija Izraela. 

Država Izrael proglašena je 14. maja 1948. godine. Samo dan kasnije, 15. maja, počinje Prvi arapsko-izraelski rat (“Rat za nezavisnost“ po izraelskim izvorima, odnosno “Katastrofa – Al nakba“ – po arapskim)! Svrgavanje monarhije u Egiptu 1952. godine ohrabruje Egipćane i bez obzira na pokušaje SAD da posreduju (pri čemu su čak i značajno finansirale izgradnju asuanske brane) oni 26. VI 1956. nacionalizuju kanal. Istovremeno, spremaju se za novi rat jer je nacionalizacija izvršena 12 godina pre isteka koncesije. Taj rat poznat je kao Suecka kriza ili Suecki rat. Arapi ga zovu Tripartitna agresija, a vojni naziv joj je bio Operacija “Musketar“. Udružene snage Izraela, Velike Britanije i Francuske napravile su tajni savez i napale Egipat. Napad je počeo 29. oktobra 1956. godine, a završio se 22. decembra iste godine kada se, posle izuzetno oštre reakcije Sovjeta i nezadovoljstva SAD, francuske i britanske trupe povlače s ratišta, što isto čini i izraelska vojska u martu 1957. godine. 

Sinajska mirovna operacija

PRIPADNICI JNA JANUAR 1957.
PRIPADNICI JNA JANUAR 1957.

Na predlog predstavnika Jugoslavije održano je vanredno zasedanje Generalne skupštine UN od prvog do desetog novembra 1956. godine. Skupština je, primenom mehanizama iz Rezolucije za mir, donela petog novembra posebnu rezoluciju 1000/ES-1, kojom su formirane Vanredne snage Organizacije UN na Suecu (United Nations Emergency Force – UNEF) i definisan njihov mandat. Za mirovnu misiju 24 članice UN ponudile su svoje snage. Formalno, Jugoslavija je morala da ponudi Egiptu svoje učešće i da dobije pristanak. Odgovor Egipćana je bio “da jugoslovensko učešće ne smatra prihvatljivim, već poželjnim“. Pri tom su Egipćani smatrali da bi u našim jedinicama trebalo da bude i muslimana, da jedinica bude samostalna logistički i da ljudstvo poznaje engleski i francuski jezik. Egipat i UN su posebnim sporazumom mirovnim snagama dodelile status Pomoćnog organa.

Posle diplomatskih formalnosti, konsultacija (ovakvo iskustvo naša država još nije imala) pa i drugačijih tonova (Rumunija je želela da se uključi u naš odred, što je Jugoslavija odbila), doneta je odluka da se 14. novembra  formira prethodnica od 44 čoveka (oficira, podoficira i vojnika) koju je predvodio pukovnik Radovan Vojvodić. Oni su poleteli 16. novembra u četiri aviona JRV,  i posle pauze u Atini, stigli 17. novembra u Abu Suveir. Stvorivši približnu sliku na terenu, naš vojni i državni vrh je doneo odluku da sabirno mesto i formiranje Odreda bude u garnizonu Zagreb. Prva i Sedma armijska oblast pripremile su jednu motostreljačku četu, a Peta oblast sve ostale jedinice. Sama komanda Odreda nije se bavila formiranjem i logistikom. Za to je bila zadužena komanda Pete armijske oblasti kojom je tada komandovao general-pukovnik Rade Hamović, a komanda Odreda bi preuzela formiran Odred. To je ubrzo i učinjeno, pa je 21. novembra 1956. general Hamović predao zastavu prvom komandantu Odreda, pukovniku Nikoli Radoševiću. Pomoćnik za politički rad i moral (“komesar“) bio je pukovnik Branko Borojević. Tog dana izveden je i probni marš, posle čega se Odred ukrcao u voz, a deo ljudstva koji nije prošao završne medicinske provere vraćen je u svoje jedinice. Pri samom formiranju bilo je mnogo problema  jer je sve ovo rađeno prvi put i ni sa čim se nije moglo porediti. Formiranje bilo pravi organizacioni podvig jer je izvedeno za efektivnih pet dana.

Formacija Odreda JNA

Pred sam polazak konačno je utvrđena formacija i ona se sastojala iz sledećih delova:

  • Komanda (31 oficir i devet podoficira).
  • Komanda stana (jedan oficir, četiri podoficira i 24 vojnika).
  • Dve motostreljačke čete, jedna moto-mehanizovana četa, po jedna četa inžinjerije, veze i bestrzajnih oruđa, tehničko-snabdevačka četa, sanitetski i izviđački vod i vod vojne policije. Odred je, praktično, bio samostalni bataljon posebne formacije. 
  • Motostreljačka četa imala je komandu, snabdevačko odeljenje, dva motorizovana streljačka voda i jedan vod izviđačkih automobila. Streljački vodovi su imali po tri odeljenja, dok su izviđači imali četiri odeljenja. Svaka četa je imala pet oficira, 11 podoficira i 86 vojnika.
  • Moto-mehanizovana četa imala je komandu, svabdevačko odeljenje, dva motorizovana streljačka voda i dva voda oklopnih vozila. Streljački vodovi su bili trojne, a vodovi oklopnih vozila četvorne formacije. Ova četa imala je šest oficira, 14 podoficira i 85 vojnika. 
  • Četa bestrzajnih oruđa imala je komandu, komandno odeljenje i dva borbena voda sa dva odeljenja. U njoj su bila četiri oficira, sedam podoficira i 35 vojnika.
  • Inžinjerijska četa je bila specifična zbog samog terena i do tada nepoznatih zadataka: imala je komandu, odeljenje za snabdevanje, dva pionirska voda i vod mašina. Pionirski vodovi imali su po tri odeljenja, a vod mašina imao je odeljenje buldožera, krana, kompresora uz ljudstvo od pet oficira, 12 podoficira i 72 vojnika.
  • Četa veze imala je komandu, odeljenje za snabdevanje, radio-vod i telefonsko-linijski vod, sa ukupno pet oficira, 15 podoficira i 36 vojnika. 
  • Tehničko-snabdevačka četa imala je osam oficira, 16 podoficira i 93 vojnika. 
  • Sanitetski vod imao je komandira, pomoćnika i dva odeljenja, odnosno tri oficira, dva podoficira i 19 vojnika.
  • Vod vojne policije sačinjavala su tri odeljenja sa jednim oficirom, šest podoficira i 20 vojnika, a izviđački su imali komandira voda (oficira), tri podoficira i 17 vojnika, kao i tri odeljenja izviđačkih automobila. 
  • Na dan polaska iz garnizona Zagreb, zajedno sa prethodnicom koja je već bila u Egiptu, ukupno brojno stanje bilo je: 75 oficira, 110 podoficira i 573 vojnika. 

Naoružanje i oprema

PRED ISPRAĆAJ
PRED ISPRAĆAJ

Naoružanje i oprema su bili za to vreme reprezentativni. Pušaka M-48 bilo je 415,  puškomitraljeza M-53 bilo je 29, uz 160 automata PPŠ -41 i 270 pištolja TT M-33. Našao se tu i manji broj protivoklopnih sredstava (bazuke kalibra 60 mm) i četiri bestrzajna topa M-20 kalibra 75 mm američke proizvodnje. Izviđački automobili bili su američke proizvodnje M3A1. Moto-mehanizovana četa imala je osam oklopnh automobila M-8, takođe američke proizvodnje. Sva tehnika stigla je na Sinaj u svojim osnovnim bojama i oznakama iz JNA, a tamo su dodate oznake UN i UNEF, dok je sivomaslinasta boja zamenjena belom. Sva sredstva su, inače, dobijena iz MDAP (Major Defense Acquisition Program). Odred je bio u potpunosti motorizovan, a PT sredstva su vraćena u zemlju prilikom prve smene kao nepotrebna. Najviše su korišćeni kamioni GMC (46  komada). Za patroliranje korišćeno je 35 vozila vilis (Jeep Villys) kao i 15 vozila tipa dodž ( Dodge). U opremu je spadao i magacin ratne rezerve, auto-radionica, auto-kuhinja, dizalica, hladnjača i cisterna. Od alata bilo je sve što je izvidnica procenila da može zatrebati: pionirsko-inžinjerijski alat (sitan i krupan), minodetektor, motorne testere, građevinske mašine. Da bi održavali direktnu vezu sa GŠ JNA korišćeni su radio-uređaji velikog dometa i opsega PCSCR 300, a za vezu unutar odreda i koordinaciju s Komandom UNEF, korišćen je radio-uređaj tipa PCMK-2. Radio-veze između komandi održavane su pomoću radio-stanica PCSCR-300 i PCANGRC-9 (popularne “angerice“, sa “biciklom-generatorom“). Telefonsku vezu podržavala je centrala MIP-10 i telefonski aparati PTI-49. Iz zemlje je poneto i 12 kilometara telefonskog kabla. Jedinice su dobile najbolje što je JNA tada imala, kompletna oprema je preuzeta iz ratnih rezervi. Uz nove uniforme, odred je bio dostojan reprezent JNA.  

Misija kreće…

…Nije sve krenulo glatko. U Zagrebu je 21. novembra počelo ukrcavanje na voz sa zakašnjenjem od dva sata. Tri ešalona su krenula do Šibenika, a usled snežne oluje bilo je i zastoja, pri čemu su vojnici koristili vreme da se dodatno upoznaju sa zadacima, opremom, itd. Za odlazak na Sinaj bila su previđena tri broda: “Partizanka“, “Čelik“ i “Triglav“. Utovar je  trajao od 22. do 24. novembra. Na “Partizanku“ i “Triglav“ ukrcano je ljudstvo, a na “Čelik“ (nekadašnji američki tenkonosac) koji je krenuo dan ranije (zbog svoje sporosti) ukrcana je teška tehnika s pratnjom. Konačno, u rano popodne tog 24. novembra 1956. godine konvoj je krenuo uz svečani ispraćaj. U Port Said je stigao baš na Dan republike, 29. novembar. Dolaskom je počeo period operativnog prilagođavanja i angažovanja, koji je potrajao do konačnog posedanja demarkacione linije od strane zaraćenih snaga osmog marta 1957. godine. Trećeg decembra kompletno iskrcavanje je završeno i odred je po naređenju odmarširao mimo plana u logor El Balah u neposrednoj blizini Kanala. Učinjeno je to posle našeg protesta, jer su Britanci hteli da Odred smeste u napuštenu bolnicu u El Ambali usred pustinje, između Ismailije i El Kantare. U koloni dugoj četiri kilometra, prolazeći kroz tampon zonu britanskih i egipatskih snaga, Odred je stigao u logor koji je takođe bio zapušten; ranije centralna vojna bolnica za Britance, pa logor za australijske i novozelandske trupe, a onda i za Egipćane, bilo je ono što je zapalo našem Odredu.

JEDNA OD SMOTRI NA TERENU
JEDNA OD SMOTRI NA TERENU

Već četvrtog decembra našoj misiji dodeljen je izuzetno težak zadatak: pokret duž razorenih komunikacija od Sueckog kanala prema Istoku. U četiri pravca, Odred, praktično sam u pustinji, kreće od Ismailije prema El Auji, i dalje prema El Arišu, najvećem gradu na Sinaju. Sa demarkacione linije 22. decembra anglo-francuske trupe se povlače, a dan kasnije, 23. decembra naređeno je pregrupisavanje mirovnih snaga. Odred je 12. januara dobio zadatak da uđe u El Ariš, što je i učinio 15. januara, na oduševljenje lokalnog stanovništva, uz šenlučenje, skandiranje…i negodovanje Britanaca. Naš odred je posle 75 dana napornog nastupanja preko prostora, gde je najveći deo komunikacija bio uništen, ušao u najznačajniji grad Sinajskog poluostrva, pa je dalje nastupanje prema Gazi i demarkacionoj liniji bilo lakše. Pri tom naša jedinica nije ušla u Gazu, već je samo jedna četa bila korišćena i presudno uticala za smirivanje demonstracija. Naš Odred je zauzimao centralni sektor sa Šveđanima i Indonežanima kao susedima, a dublje, prema Šarm El Šeiku, bili su Indusi. Odred je postavio kontrolne punktove na obe komunikacije koje vode iz oblasti El Auja. Upravo je nama dodeljen najsloženiji zadatak: kontrolisati situaciju od Sredozemnog mora do linije udaljene 20 kilometara južno od El Kusaima, na delu demarkacione linije dužine 100 kilometara i odgovarajućih zoni bezbednosti po dubini (500 metara zabrane kretanja naoružanim licima, odnosno 50 metara gde su mogli da se kreću samo mirovnjaci i vlasnici imanja). UNEF je tako obezbedio 209 kilometara dugu granicu Egipta i Izraela. Po dubini od pet kilometara noću i dva kilometra danju nije smelo biti vojnih lica. Taj položaj nije se menjao od drugog marta 1957. godine, osim kada je general Berns prvog avgusta naredio zauzimanje novih položaja na južnom odseku do Akabskog zaliva. Pre toga Odred je uglavnom angažovan na zadacima kontrole i obebeđenja na svom uobičajenom sektoru (Rafa-El Kusaim).

NA SINAJSKOM SUNCU
NA SINAJSKOM SUNCU

Odred je bio potčinjen Komandi mirovnih snaga u Kairu, a u vojno-stručnom smislu i u pogledu popune direktno GŠ JNA. Razlika u taktici na terenu jasno se uočava kroz dva perioda: period prelaza preko  preko Sinaja i period rada na demarkacionoj liniji. Na toj liniji u prvi plan došla su osmatranja, patrole, zasede i straže, sprečavanje kontakata dveju oružanih snaga,  incidenata na kopnu, moru i u vazduhu i predupređivanje diverzija. U svakom trenutku jedna četa bila je pod direktnom komandom komandanta snaga UNEF koja bi, kao interventna, poslužila za suzbijanje demonstracija bilo koje vrste u zoni misije. Sistem osmatračnica je postavljen da deluje preventivno, a sistem patroliranja je bio odlična dopuna osmatranju; zasede su postavljane uglavnom noću prema izričitom naređenju generala Bernsa, a stražarska služba bila je najzastupljeniji vid aktivnosti. Takav rad omogućio je da se priprema, osposobljavanje, obuka i usavršavanje jedinica čine stalno, ne remeteći efekte osnovnog zadatka. Naravno, ova misija nije bila izlet, pa su se događale i nesreće, uglavnom od mina. Stradala su dva oficira i šest vojnika. Jedan poručnik je nastadao u avionskoj izviđačkoj misiji, jedan se ubio 1961. u svom šatoru, jedan vojnik se udavio u moru,  drugi stradao u požaru, a jedan u saobraćajnom udesu 1960. godine. Tokom 1965. stradala su još dva vojnika (jedan od groma, a drugi od tumora na plućima na VMA). Ukupno od 1956. do 1967. godine ranjeno je i povređeno pet oficira, pet podoficira i 46 vojnika, od čega 19 u minskim poljima. U celoj operaciji UNEF ukupno je poginulo 107 pripadnika raznih nacija; kako je  udeo našeg odreda bio 21,7% ukupno angažovanih snaga, gubici su iznosili 7,5% ukupnih gubitaka snaga UN, daleko ispod proseka. Jedan deo je, kao detašman, bio angažovan u Jemenu u misiji UNYOM od jula 1963. do septembra 1964. godine. Oni su dobili novu opremu i to je bila prilika za njeno testiranje. Bez obzira na to što JNA nije imala u viziji takvo ratno iskušenje na našem prostoru, iskustva u Jemenu su dobro došla da se proveri oprema koja je posle toga mogla biti ponuđena svetskom tržištu.  

Svakodnevni život

Komanda UNEF bila je Port Saidu, pa je general Berns odmah po dolasku Odreda posetio naš logor. Posle početne arogantnosti i nesporazuma, odnosi su postali korektniji. Saradnja je bila mnogo bolja kada je posle Barnsa došao indijski general Đani. Sa Egipćanima i lokalnim stanovništvom odnosi su bili izvanredni. Izrael nije priznavao postojanje UNEF pa kontakti s njima nisu ni postojali; naši obaveštajni organi na mnogo drugih načina dolazili su do informacija o izraelskim snagama. Početni logistički problemi bili su brojni jer je cela operacija izvedena relativno brzo i bez ikakvog iskustva. Poneto je oko 400 tona raznovrsne opreme, neke i nepotrebne. Posebno izraženi problemi bili su s vozilima koja su izvučena iz ratne rezerve, bez velike provere i servisa, pa su na terenu često otkazivala. Mnogi vozači nisu ni bili vešti ili osposobljeni za tu vrstu eksploatacije. U samom Egiptu oprema je triput pretovarivana pa je dolazilo i do rastura, gubljenja i oštećenja. Povoljnost u celoj situaciji je bilo to što je Odred, došavši petnaestog januara 1957. godine u El Ariš, napravio logor u kome su jedinice ostale sve do kraja. Poslednje pozadinske i druge jedinice stigle su u logor 29. marta. Logor je bio veličine 1.500 x 700 metara, sa obe strane pruge El ariš-Rafa, na najpovoljnijem mestu gde se nalazilo najviše drveća i rastinja, odnosno hlada.

NA SVAKODNEVNOM ZADATKU
NA SVAKODNEVNOM ZADATKU

Nije sve bilo patroliranje, zasede, straža. Vladao je, za takvu vrstu zadatka, relativno normalan trupni režim u kome je bilo mesta i za kulturno-zabavni život, sportska takmičenja, filmske projekcije; uz priručnu biblioteku, šah, žurnale, slušanje radija, korišćenje razglasa itd, život je svakako bio lakši. Neočekivano, došlo je i do normalne pojave koja je malo začudila naše planere kada bi se smene vraćale u domovinu; reč je o “vesternizaciji“ naših vojnika! Blizina je činila svoje, pa su vojnici učili jezik, gledali šta drugi rade, čime su naoružani, šta jedu, kako se oblače, i pomalo prihvatali i tuđe navike. S psihološkog stanovišta to je bilo normalno, jer su se na taj način lakše prilagođavali sredini. Uhodavanje, posle mučnog i opasnog marša preko Sinaja, teklo je brzo. Intendantska, tehnička, saobraćajna, sanitetska i finansijska služba počele su da rade u trupnom režimu, kao u svakoj kasarni, pa je život u tom smislu bio značajno olakšan borbenim jedinicama.

Napuštanje Sinaja

POVRATAK POSLE 13 MESECI. NOVA, 1956. GODINA
POVRATAK POSLE 13 MESECI. NOVA, 1956. GODINA

Početkom 1967. godine dolazi do ozbiljnog zaoštravanja. Već petog maja izraelska avijacija  bombarduje sirijske aerodrome. Predviđajući sukob, egipatska vlada 15. maja počinje koncentraciju vojnih snaga na Sinaju, a od  UNEFA pritom zahteva da do 18 maja napusti demarkacionu liniju. U našem odredu u tom momentu bilo je oko 300 pripadnika. Naša vlada 17. maja samoinicijativno naređuje komandantu Odreda (pukovniku Slavku Đurđeviću) da počne povlačenje s isturenih položaja, što je i učinjeno 19. maja, odlaskom u glavni logor zvani “Mala Jugoslavija“. Rat je, bez obzira na to što je očekivan, iznenadio Arape. Petog juna napadnuto je 10 arapskih aerodroma. Osmog juna došlo je do potpunog sloma egipatskih snaga, a Izraelci su, ne obazirući se na Rezouciju UN o prekidu vatre, stali tek na obalama Sueckog kanala. Za to vreme, naši diplomatski i vojni organi nisu imali gotovo nikakve informacije. Već prvog dana rata jedna izraelska jedinica upala je dejstvujući u naš logor koji je bio vidno obeležen oznakama UN. Ljudstvo je bilo u zaklonima. Dogorevala su zapaljena vozila, unakrsna paljba nije prestajala; u tom trenutku komandant Slavko Đurđević izlazi pred izraelskog komandanta tražeći momentalni prekid vatre, pri tom odbijajući predaju ličnog oružja. Posle peripetija, diplomatskih nadmudrivanja i konfuzije na terenu, Izraelci su otvaranje vatre opravdali time da su slušajući Radio-Beograd shvatili da je odred evakuisan. Po ličnom naređenju Moše Dajana od 11. juna omogućeno je da se odred izraelskim autobusima kroz zonu dejstava (!) prebaci do luke Ašdod. Tu su se ukrcali na brod “Istra“ i preko Kipra stigli u Rijeku. Sticajem okolnosti, prisebnošću i profesionalizmom, niko nije stradao, osim jednog zastavnika koji se samopovredio prilikom spaljivanja arhive.

I ovu, kao i druge akcije, pratile su legende i neproverene priče. Svakako je najefektnija ona koja kaže da je izraelskoj jedinici koja je nadirala ka sektoru pod kontrolom „plavih šlemova“ JNA dato naređenje da se na Jugoslovene ne sme ispaliti nijedan metak, niti naneti povrede ili šteta. Naređenje je pripisano Davidu Elazaru, tadašnjem generalu izraelske armije, rođenom Sarajliji. Ni to nije jedina glasina koja se u sveobuhvatnom medijskom ratu kreirala tih dana. Uporno je plasirana s izraelske strane informacija da je Moše Dajan bio učesnik NOB, kako bi se jugoslovenska javnost delimično okrenula svojim simpatijama prema Izraelu. 

Epilog

Kako to obično u istoriji biva, svako je tražio svoje mesto pod suncem. Tada je ta misija bila ocenjena kao veliki uspeh naše države, kako na vojnom, tako i na političkom planu. FNRJ (SFRJ) nametnula se kao ideolog i predvodnik nesvrstanih, onih koji su pokušavali da se izbore za ravnopravan međunarodni tretman, oslobode se dominacije nekadašnjih kolonizatora i pokažu da postoji i svet mimo bipolarne podele. Da li se u tome uspelo? Zemlja koja je tada dala najveći doprinos mirovnoj misiji više ne postoji, kao ni mnoge druge. Za pripadnike JNA Sinaj je bio mitsko mesto. Vojnici su u svojim sredinama decenijama nosili oreol “Sinajaca“, a za starešine to je bila odskočna daska za dalje dokazivanje. Od 22 komandanta (pukovnika i potpukovnika), unapređeno je njih šest u čin generala, a i ostali činovi su značajno napredovali. Sinaj je bio velika preporuka i odlično mesto u biografiji. Ni JNA više ne postoji. Da li je vredeo sav taj trud? U mozaiku istorije ovaj kamičak je svakako dragocen i nama je na čast. A to što se uzavrelo tle Levanta ne smiruje, jeste milenijumski problem. 

Za vreme 22 rotacije u trajanju po šest meseci svaka, u periodu između novembra 1956. i juna 1967. godine kroz odred je prošlo 14.265 pripadnika JNA -1.178 oficira, 92 vojna službenika, 2.014 podoficira i 10.892 vojnika. Odred je bio najbrojniji, najopremljeniji i najmobilniji deo UNEF.

Na čelu odreda izmenjala su se i 22 komandanta: 

Pukovnik (general-major) Nikola Radošević (1956-1957), pukovnik Bogdan Korićevac (1957), pukovnik Ljubomir Kljajić (1957-1958), potpukovnik (general-potpukovnik), Jože Ožoblt (1958), potpukovnik Mirko Žutić (1958-1959), pukovnik Rade Ranitović (1959), potpukovnik (general-major) Jovan Kokot (1959-1960), potpukovnik Ljubo Kržišnik (1960), potpukovnik (general-major) Vlado Simić (1960-1961), pukovnik Dušan Sovilj (1961), potpukovnik Nikola Batinić (1961-1962), pukovnik Đuro Breberina (1962), pukovnik Mišo Martinović (1962-1963), pukovnik Branko Pavlolvić (1963), pukovnik Zdravko Tajević (1963-1964), pukovnik (general-major) Čedo Đukić (1964), potpukovnik Ivan Japelj (1964-1965), pukovnik Milo Čubrilo (1965), potpukovnik (pukovnik) Miloje Stojiljković (1965-1966), pukovnik Nikola Crevar (1966), pukovnik Srđan Pražić (1966-1967) i pukovnik (general-potpukovnik) Slavko Đurđević (1967).          

JNA u drugim mirovnim operacijama

Kao opšteprihvaćena činjenica smatra se da je Odred JNA na Sinaju prvi takve vrste s ovog prostora. Međutim, istina je da su u prvoj mirovnoj misiji (kada još nisu postojale Ujedinjene nacije) u svojstvu vojnih posmatrača za vreme Grčko-turskog rata na Kritu (1897-1899) bili i vojnici Crne Gore. Oni su u toku dva meseca 1897. godine, zajedno s kolegama iz Velike Britanije, Rusije, Francuske, Italije i Austrougarske nadgledali primirje. Država Jugoslavija učestvovala je i u drugim mirovnim operacijama: spomenuli smo UNYOM (1963-1964) u Jemenu; kasnije se naša armija angažuje u  UNIMOG (1998-1991), na ratištu Iraka i Irana, pod komandom generala Slavka Jovića. U Namibiji je u misiji UNTAG (1989-1991), kao i u misiji NABEM (u isto vreme), u Angoli. I danas naše jedinice, ovaj put kao pripadnici Vojske Srbije, učestvuju redovno u mirovnim misijama pri čemu učvršćuju naš međunarodni uticaj, stiču iskustvo, nova znanja, a poneki od njih ponovo idu stazama kojima je nekada išla JNA.

Napomena:
Posebnu zahvalnost i čestitke na trudu upućujemo profesoru dr Aleksandru Životiću, plodnom naučniku, autoru unikatne knjige ''Forsiranje peska'' (Medija centar Odbrana, Beograd, 2011) iz koje su uzeti neophodni, dragoceni podaci.U pripremi teksta korišćena je Vojna enciklopedija, elektronska biblioteka UN i drugi izvori.  

Komentar o “Prva mirovna misija JNA

  • 20/03/2022 at 13:14
    Permalink

    Vojnik na naslovnoj strani FRONTA koji drzi decaka je cika Gavra Gavric iz Indjije . Jos uvek vitalan vozi automobil .Ta slika je dugo bila u foajeu zgrade UN u njujorku. 1999 je sva odlikovanja koja je dobio od UN vratio

    Reply

Ostavite Vaš Komentar: