Tragedija na Avali 1964. godine

Delegacija veterana SSSR

Avala, planina neznanog junaka, najniža je u našoj zemlji. Za samo jedanaest metara prelazi minimalnu visinu za planine, ali sa svojih 511 metara dominira pejzažom. Ona je izletište, turistička atrakcija sa tornjem koji je, verovatno jedini u svetu, dvaput pravljen, ničući bukvalno iz pepela. No, za Srbe ona je i sveto mesto jer se na njenom jugoistočnom vrhu nalazi spomenik neznanom junaku.

U toku borbi za oslobođenje Beogada, na Avalskom drumu vođene su 13. oktobra 1944. godine ogorčene borbe u kojima su Nemci bezuspešno pokušali da zaustave oslobodioce. Prema podacima iz Bundesarhiva uništeno je 29 tenkova, ali tempo napada nije usporen. Dvadesetog oktobra, posle uspešnog odbijanjanja pokušaja grupe “Štetner“, koncentrisane na smederevskom pravcu sa zadatkom da se spoji sa odbrambenom grupacijom “Šnekenburg“ u Beogradu, grad je oslobođen. Posle 1287 dana Beograđani su mogli glasno da izgovore reč sloboda. 

Na dvadesetogodišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. godine kao centralni gosti pozvani su učesnici bitke iz redova tadašnje RKKA, visoke starešine, proslavljeni ratnici. Njihov doček i učešće u svečanostima trebalo je da bude kulminacija višednevnih događaja posvećenih prazniku. Delegacija je bila, za te prilike, u visokom sastavu. Podsetimo da je samo devet godina ranije potpisana Beogradska deklaracija, a godinu dana kasnije i Moskovska. To je značilo početak otopljavanja odnosa.

CRVENOARMEJCI U BEOGRADU
CRVENOARMEJCI U BEOGRADU

Pri sastavljanju delegacije posebno se vodilo računa da se u njoj nađu učesnici Beogradske operacije. Predvodio ju je Sergej Semjonovič Birjuzov, maršal SSSR, načelnik Generalštaba OS SSSR, prvi zamenik ministra odbrane, Rodiona Jakovljeviča Malinovskog. Birjuzov je već devet godina bio maršal i član CK KPSS, a u vreme Beogradske operacije bio je načelnik štaba Trećeg ukrajinskog fronta. S njim su na put krenuli: Vladimir Ivanovič Ždanov, general-pukovnik (u vreme bitke komandant četvrtog gardijskog mehanizovanog korpusa), načelnik Vojne akademije oklopnih snaga, Nikolaj Romanovič Mironov, general-major, načelnik organizacione službe CK KPSS, Nikolaj Nikolajevič Škodunovič, general-lajtant, zamenik načelnika Vojne akademije “Frunze“, Ivan Kondratijevič Kravcov, general-lajtant u rezervi, Leonid Porfirijevič Bočarov, penzionisani general-major i Grigorij Timofejevič Šeludko, potpukovnik, stariji ađutant načelnika Generalštaba Birjuzova. Sovjeti su delegaciji dali veliki značaj i to su pokazali time što su delegaciju ispratili u sastavu impresivnog ranga. Na pisti su bili maršal Andrej Grečko, zamenik ministra odbrane, maršal Ivan Bagramjan, zamenik ministra odbrane za pozadinu, maršal veze Aleksej Leonov, maršal oklopnih snaga Pavel Polubajarov, general armije Vladimir Ivanov (prvi zamenik Birjuzova), kao i jugoslovenski predstavnici – ambasador Cvijetin Mijatović i vojni izaslanik pukovnik Rade Erceg. 

Avion kojim je trebalo da doleti visoka delegacija imao je veoma interesantnu istoriju. Leonid Brežnjev, koji je 14. oktobra postavljen na mesto prvog sekretara CK KPSS umesto Nikite Hruščova, prvi put se pojavio kao vođa partije pred javnošću tog 19. oktobra 1964. godine. Priredio je tradicionalni svečani doček prvoj kosmonautskoj trojci u istoriji ljudskog roda. Komarov, Feoktisov i Jegorov leteli su u Vastoku 1 pod kodnim nazivom “Rubin“. Putujući na doček šalili su se  kako su poleteli za vreme jednog predsednika (Hruščova), a dočekuje ih drugi (Brežnjev). Kosmonauti su nešto ranije, 13. oktobra iz reona prizemljenja, Kustanaja, dovezeni u Bajkonur avionom Il-18, Ratnog vazduhoplovstva SSSR Osme ADON divizije (авиационанная дивизия особого назначения -vazduhoplovna divizija posebne namene), регистрарског броја СССР-75668. Dok su Komarov i drugovi bili na prijemu, isti taj avion krenuo je za Beograd sa navedenom delegacijom.     

U Beogradu je sve bilo spremno za doček kakav dolikuje ratnim drugovima. Međutim, sudbina i slučaj su ovom prilikom bili jači od slavlja i planova. Sletanje aviona bilo je predviđeno za 09.30 po jugoslovenskom vremenu na surčinski aerodrom, ali je vreme pomereno za dva sata, na 11. 45. Oko 11.30 u punu spremnost na aerodromu uvedene su dežurna četa, orkestar, osoblje protokola, kao i brojna, recipročno rangirana, delegacija za doček. Nju je predvodio Jovan Veselinov, sekretar CK SK Srbije. Čekalo se samo da avion sleti.

Neočekivano, sve se u trenutku menja! Kontrolori prisebno i profesionalno javljaju protokolu da je u 11.34 avion nestao s radara! Sa aerodroma prema Avali ne postoji optička prepreka i s tornja su odmah javili da se iz pravca spomenika video kratkotrajni plamen, a zatim i dim. Cela delegacija odmah kreće na lice mesta, a Branko Pešić, gradonačelnik, alarmira sve neophodne službe. Poslednja veza s avionom ostvarena je kada se on nalazio na visini od 5.000 stopa (1.524 metra). Zatraženo je da se avion spusti na 3.000 stopa (915 metara) i to je posadi odobreno, jer se najviši vrh Avale nalazi na visini od oko 1.700 stopa (517 metara). Uzdajući se u navigacione uređaje i leteći kroz lokalnu gustu maglu (uobičajena pojava u ranu jesen prilikom smene toplih dana i hladnih noći), avion je udario u jugozapadnu padinu Avale, na oko 200 metara od spomenika Neznanom junaku. Utvrđeno je tokom istrage da se avion držao zadate visine, ali da je skrenuo s kursa i našao se naspram najvišeg dela Avale. 

Usled žestine udara avion je bio potpuno uništen, a svi putnici u njemu su poginuli. Udarac i sila inercije su bili toliko jaki da je avion gotovo trista metara uzbrdo krčio put dok se nije zaustavio. Po službenoj verziji bilo je 18 putnika – sedam članova delegacije i 11 članova posade (piloti, stjuardese, pomoćno osoblje). Identitet poginulih bilo je nemoguće utvrditi jer su tela bila ugljenisana. Pronađen je samo deo svečane uniforme maršala Birjuzova. Po sovjetskim izvorima poginule su 33 osobe, uključujući sedam članova delegacije i 16 članova posade, dok na spomen ploči stoje imena njih jedanaest. Odakle ta razlika ti izvori ne navode. Pretpostavka da je neko na zemlji slučajno stradao je moguća ali malo verovatna; Ministarstvo odbrane SSSR kao potvrdu poslalo je zvanični spisak delegacije i posade aviona sa forenzičkim podacima koji bi mogli da, eventualno, pomognu u identifikaciji. Ne bismo se, ovom prilikom, bavili teorijom zavere da je u avionu bilo još lica iz službe obezbeđenja koji nisu upisani ni kao delegacija, ni kao posada jer za tako nešto nema validnih dokaza. 

Ekipe koje su izašle na teren mogle su samo da konstatuju stanje i obave asanaciju, a prisutni članovi Direkcije za civilnu vazušnu plovidbu uz pomoć organa SUP odmah su započeli istragu. Vodilo se računa da je reč o nesvakidašnjoj katastrofi u kojoj su stradali visoki gosti, među njima praktično drugi vojnik jedne svetske velesile. Tito je posebno insistirao na sveobuhvatnoj istrazi jer je bio ratni drug s Birjuzovom. Podsetimo da su njih dvojica veoma lako, pre svega zahvaljujući taktičnosti i fleksibilnosti Birjuzova, dogovorili detalje oko ulaska trupa Trećeg ukrajinskog fronta na tle Jugoslavije, kao i dozvolu da bugarske jedinice prođu kroz naš poredak kako bi učestvovale u borbama na Sremskom frontu i prilikom oslobođenja Budimpešte. Njihovo stradanje u borbama za Budimpeštu (kada su verovatno platili danak svojoj verolomnosti u Drugom svetskom ratu) jeste za posebnu temu. 

Grad Beograd je proglasio dvodnevnu žalost. Otkazane su sve manifestacije i priredbe. Skinuta je sva dekoracija ili je bila primerena situaciji (zastave na pola koplja, crni florovi na gigantografijama, transparentima, itd). Formiran je odbor za sahranu na čijem čelu je bio general armije Ivan Gošnjak. Upućeni su s najvišeg nivoa rukovodstvu SSSR telegrami saučešća. Dvadesetog oktobra iz SSSR doletele su dve delegacije. Jedna koja je bila spremna da se uključi u obeležavanje Dana oslobođenja (u navedenim, novim okolnostima) i druga koja je bila zadužena za prijem i ispraćaj posmrtnih ostataka. Na čelu delegacije za obeležavanje Dana oslobođenja bio je maršal avijacije, legendarni Vladimir Aleksandrovič Sudec, glavni komandant PVO i zamenik ministra odbrane SSSR. Delegaciju za prijem posmrtnih ostataka predvodio je general armije Aleksej Aleksejevič Jepišev, načelnik Glavne političke uprave Sovjetske armije i ratne mornarice. Obe delegacije na beogradskom aerodromu dočekala je grupa na čelu sa Jovanom Veselinovim.

ISPRAĆAJ POSMRTNIH OSTATAKA
ISPRAĆAJ POSMRTNIH OSTATAKA

Kako je obeležen te godine Dan oslobođenja, umesto da se proslavi? Položeni su venci na spomen-groblje boraca NOR na Novom groblju i grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu, a u prepodnevnim časovima isto to je organizovano i na groblju oslobodilaca Beograda, da bi zatim bila održana komemorativna sednica Skupštine Grada. Posle toga otvoren je spomen-park u Jainincima. Komemorativna sednica je održana na Kolarčevom narodnom univezitetu i njoj je prisustvovao najviši državni vrh – Tito, Ranković, Kardelj, Stambolić, Gošnjak, itd…Posmrtni ostaci ispraćeni su 21. oktobra, a u periodu od 10 do 13 sati bili su izloženi u centralnom Domu JNA u ulici Braće Jugovića. Posle toga su vojnm kamionima prebačeni na batajnički aerodrom. Duž puta, od Doma JNA do Batajnice u dužini od 25 kilometara stajao je špalir građana, a kolona je stigla oko 15.20 sati na aerodrom. Sutradan, 22. oktobra u osam sati avion je poleteo za Moskvu. U njemu je bila i jugoslovenska delegacija koju je predvodio general-pukovnik Rade Hamović, načelnik Generalštaba. U Moskvi im se pridružio ambasador Cvijetin Mijatović. Posmrtni ostaci stradalih sahranjeni su istog dana. Urna Birjuzova položena je u kriptu zidina Kremlja iza Lenjinovog mauzoleja, uz prisustvo ličnosti najvišeg sovjetskog vrha – Brežnjeva, Kosigina, Mikojana i drugih. Ostali poginuli sahranjeni su na najpoznatijem moskovskom groblju, Novodevičjem.

Pokušajmo da procenimo to zašto o ovoj nesreći ima tako malo podataka? Nesumnjivo je da je istraga vođena temeljno i da su učestvovali organi obeju država. Ni sovjetski ni naši izvori ne daju ništa više podataka sem da su otkazali uređaji za navigaciju i da je avion skrenuo iz koridora. Čak i da je otkazao uređaj za navigaciju, trebalo je da budu na bezbednoj visini koju im je odobrila kontrola letenja. Nije poznato da li je avion imao uređaj za telemetriju koji bi mu pokazao realno rastojanje od zemlje. Posedovao je radar, ali koliko je on bio pouzdan? Ostaje još jedno otvoreno pitanje – zašto je avion udario u jugozapadnu padinu Avale? Kao što znamo, letovi iz Moskve sleću iz dva moguća pravca: jedan je iz pravca Dobanovaca, pravo iz koridora na severni (tačnije – severozapadni) početak piste. Drugim pravcem se skreće prema Avali, iznad nje vrši desni zaokret, pa zatim preko  Banjice, bloka 45 i Novog Surčina sledi spuštanje na suprotni,  južni (jugoistočni) početak piste. Međutim, avion je udario ne u severnu, već u južnu padinu Avale! Da li je odustao od sletanja iz pravca Dobanovaca, pa onda s jugozapadne strane pokušao da preleti Avalu kako bi ušao u krug za sletanje prema pravcu odakle je doleteo? To pod pretpostavkom da se kretao uobičajenim koridorom preko Novog Sada. Dokle se prostirala baza magle po visini i širini? Navodi se da su sa tornja videli bljesak i dim. Nema takođe ni objašnjenja zbog čega je let kasnio dva sata. Ostavljeno je nerazjašnjeno pitanje – odakle različiti podaci o broju poginulih

GROBLJE OSLOBODILACA BEOGRADA

Nesporno je da je tadašnja oprema aerodroma i aviona svakako bila daleko od ove koja se danas koristi, pa se neizbežno dolazi i do poređenja s nesrećom kod Smolenska u kojoj je poginuo poljski državni vrh. Tada je utvrđeno da su radio-merači visine  koji rade na principu Doplerovog efekta učitali pogrešne početne podatke visine tla (one su različite za svaki aerodrom)  i da im je neka udolina dala lažnu sliku o razdaljini do zemlje. 

Ostaje, na kraju, svedok i glavni krivac nesreće – avion,,. koji je potpuno uništen. Ne spominju se ni “crne kutije“. Možda nedostatak informacija leži upravo u činjenici da je to bio avion koji je pripadao Ratnom vazduhoplovstvu, spomenutoj diviziji posebne namene koja je prevozila najviše rukovodioce i da je bio opremljen uređajima različitim od civilne verzije. Sovjeti su inače bili skloni mistifikovanju i bezazlenijih stvari. Kako god, avion je poleteo ispravan. 

POZICIJA SPOMENIKA. MALO JE NEDOSTAJALO DA UDARE U SPOMENIK
POZICIJA SPOMENIKA. MALO JE NEDOSTAJALO DA UDARE U SPOMENIK

Prema podacima Aviation Safety Network, na dan 15. marta 2019. godine uzimajući u zbir ukupan broj katastrofa i ozbiljnih havarija izgubljeno je 100 aparata Il-18. Prema ruskim izvorima, taj broj je 102. Od tog broja deset aparata su bili predmet otmice, pri čemu su poginule tri osobe. Ukupno u svim nesrećama sa ovim avionom poginula je 2.501 osoba. Kako vidimo, ovaj avion nije ubio samo spomenutu delegaciju, već mnogo više ljudi. Procenat gubitaka je veoma veliki, čak i za ratne standarde! Tih aviona (u raznim modifikacijama) proizvedeno je prema jednom podatku  564 primerka, a prema drugom, sovjetskom, 427. Praktično, svaki peti avion je stradao u katastrofama! Međutim, Sovjeti su Il-18 hvalili na sva usta zbog pouzdanosti i ekonomičnosti. To je bio prvi model sa kabinom pod pritiskom i klimatizacijom. Imao je radar, automatski pilot i niz drugih savremenih uređaja. Podsetimo da su do tada glavni sovjetski lajneri Tu-104 i njemu sličan Tu-124 bili direktni derivati strateškog bombaredera Tu-16, dok je Iljušin Il-18 bio prvi koji je projektovan kao građanski, komercijalni avion. Čak su za potrebe predsednika Tita posle ove nesreće nabavljena dva primerka Il-18D salon, koji su bili u službi od 1967. do 1975. godine. Od svih aviona kojima je leteo Tito, na ovima je ostvareno najviše letova.

Iza ove tragedije, osim sećanja i pijeteta, ostao je spomenik na mestu nesreće koji je kreirao profesor FLU Jovan Kratohvil. Ostala je i tipično naša prljava epizoda oko naziva ulica sovjetskih vojskovođa, no ne bih o tome na ovom mestu jer je reč o dnevnoj politici koju na ovakvim portalima izbegavamo. Od popularne literature poznat je, do sada, samo neveliki rad, brošura na četrdesetak stranica Milana Srdića pod naslovom “Tragedija na Avali 1964“. Objavljena je već 1965. godine na Univerzitetu Kalifornija (UCLA). Preduzeli smo korake da dođemo do te brošure, upravo iz razloga da bismo videli šta je to ovom autoru, posle samo godinu dana od nesreće, bilo poznato, ili je ponavljao samo novinske izveštaje.

  • Datum: ponedeljak, 19. oktobar 1964
  • Tip: Ilyushin Il-18V
  • Operater: Sovjetsko vazduhoplovstvo
  • Registracija: CCCP-75668
  • MSN: 183005704
  • Prvi let: 1963
  • Motori: 4 Ivčenko AI-20
  • Posada: Ukupno/poginulih: 11
  • Putnici: Ukupno/poginulih: 22
  • Ukupno poginulih: 33
  • Oštećenje aviona: Totalna šteta
  • Lokacija: Avala (Srbija)
  • Faza: Prilaz (APR)
  • Vrsta leta: Vojni
  • Aerodrom odlaska: Aerodrom Moskva-Šeremetjevo (SVO/UUEE), Rusija
  • Odredišni aerodrom: Vazduhoplovna baza Beograd-Batajnica (BJI/LIBT), Srbija
  • Izveštaj: Iljušin se srušio 600 stopa ispod vrha planine Avale. Avion je bio na vojnom letu za Beograd, sa 7 visokih sovjetskih vojnih oficira i 15 veterana iz Drugog svetskog rata.

Ostavite Vaš Komentar: