KUBANSKI GAMBIT

Slušaj ovaj članak

“Prijatelje možeš da biraš, a komšije ne“

Nezavisno od političkih i sportskih imena koja su od jedne ostrvske države stvorili svetski poznat toponim, verovatno najveće kubansko ime je Hose Raul Kapablanka. Njega smatraju najtalentovanjim šahistom koji se ikada pojavio. Specijalnost mu je bio gambit. To je otvaranje u kome se žrtvuje pešak ili neka druga figura. Gambit može biti prihvaćen, odbijen ili uzvraćen . Reč je nastala od italijanske sintagme dare il gambettopodmetnuti nogu

POLOŽAJ KUBE PREMA SAD
POLOŽAJ KUBE PREMA SAD

Ko je kome “podmetao nogu“ koristeći Kubu kao piona u igri velikih? U svom relativno kratkom, ali brzom usponu ka tronu svetske velesile, Sjedinnjene Američke Države više puta su se saplele baš u svom neposrednom okruženju.

KUBANSKA AMBASADA U SAD
KUBANSKA AMBASADA U SAD

Panama, Grenada, Venecuela, pa i Meksiko, dobar su primer za to da su Amerikanci baš za susede imali malo strpljenja i takta. Kuba je posebna priča koja američku paranoju drži stalno pripravnom. Pokušajmo da odgovorimo na pitanje: da li je Kuba i dalje deo gambita velikih igrača i kako s tim živi? Odgovore i mogućnost predviđanja, nalazimo, kao i uvek, u istoriji odnosa svih učesnika ove druge po redu Velike igre, posle one koju su Britanci neuspešno vodili s ruskom imperijom. 

Kuba (República de Cuba ) je šesnaesto ostrvo po veličini na svetu, okružena je i bogatim arhipelagom. Dužina obale je preko 3.700 kilometara, a  ostrvo je dugo 1.168 kilometara kompaktne, relativno uske teritorije. Privredni potencijal je veoma veliki, a najizraženiji je u proizvodnji duvana, šećera, limuna, ali i nikla i drugih retkih metala. Tu je i turizam koji nikada nije bio zapostavljan, a ribarsko-prerađivačka industrija je konstanta. Mnogi od nas kada čuju reč Kuba pomisle na cigare koje su ručni rad, čuveni rum, izvanrednu egzotičnu muziku i plesove, oldtajmere čiji je izvoz s Kube zabranjen, itd. Pored geografskog položaja, očigledno je da su njena prirodna bogastva nešto zbog čega je Kuba u centru pažnje. Ne bi Amerikancima bilo prvi put da se polakome na tuđa prirodna bogatstva u bliskom okruženju. 

KENEDI I HRUŠČOV 1961.
KENEDI I HRUŠČOV 1961.

Kuba je, zbog svog strateškog položaja između Severne, Srednje i Južne Amerike, vrlo rano postala španska kolonija, počevši od XVI veka. Ovaj kraj sveta postao je direktno interesno područje SAD pred sam kraj XIX veka,  onda kada je su one, izrastajući u “zemlju nemogućih mogućnosti“, s  narastajućom privrednom i industrijskom moći krenule ka liderskoj poziciji u svetu. Kada se borba za nezavisnost kubanskog naroda od Španije bližila kraju, SAD objavljuju rat Španiji, aprila 1898. godine. Američka flota je potukla na Pacifiku i u Karibima Špance, pa su njene trupe lako izvršile invaziju na španske posede i prisilile ih na predaju. Pariskim mirovnim ugovorom, potpisanim 10. decembra iste godine, SAD prisajedinjuju Filipine, Guam i Portoriko, a Kuba formalno stiče nezavisnost. Manje od mesec dana od potpisivanja Pariskog sporazuma, prvog januara 1899. godine SAD okupiraju Kubu. Pod okupacionim pritiskom kubanska vlada usvaja ustav u koji je uvršten tzv. Platov amandman kojim su SAD imale pravo veta po pitanjima unutrašnje i spoljne politike Kube. 

DVA RATNA DRUGA
DVA RATNA DRUGA

Taj amandman usvojen je 1901. godine u vreme kada je Kubom, koja tek što je stekla nezavisnost, besnela anarhija. Članovi američkog Kongresa smatrali su da bi Kuba bez stabilne vlade mogla da padne pod uticaj, pa i kontrolu, neke od zemalja van zapadne hemsfere. Kubanci su nevoljko prihvatili ekonomska i politička ograničenja. Posle proglašenja Kubanske republike, 20. maja 1902. godine, okupatorske snage su napustile ostrvo, ali je ugovor pod nazivom “Uzajamno favorizovanje“ obezbedio SAD jednostrane prednosti na kubanskom tržištu; time je kubanska privreda de facto potpala pod američku kontrolu. Tek 1932. godine i ovaj amandman (kao i mnogi drugi zakoni) ukinut je kada je za predsednika SAD izabran Frenklin Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt) koji se snažno protivio mešanju u unutrašnje odnose zemalja iz američke hemisfere.

U februaru 1903. godine Kubanci su morali da progutaju “još jednu žabu“. Pod pritiskom velikog suseda potpisan je ugovor kojim je omogućeno Amerikancima da uzmu pod najam na neograničeno vreme teritoriju za izgradnju vojno-morske baze u zalivu Guantanamo (Guantanamo Bay). Dalekosežne posledice tog ugovora stižu i danas na naplatu, a taj kamičak u cipeli jeste nešto s čim Kuba trenutno ne može da se izbori. 

O Gvantanamu i bazi koja se tamo nalazi pisaćemo, usled opširnosti, u posebnom tekstu. 

U maju je potpisan još jedan, Stalni ugovor o kubansko-američkom odnosima u kome se definitivno učvrstio “Platov amandman“.  To je Amerikancima omogućilo da po svojoj proceni više puta izvrše delimičnu okupaciju Kube (1906-1909, 1912, 1917-1922). Konačno, kako smo već naveli, 29. maja 1934. godine dve države su potpisale aneks ugovora kojim se poništava Platov amandman. Time su se Amerikanci odrekli prava na vojnu intervenciju. Međutim, svi drugi sporazumi ostali su na snazi. To im nije smetalo da vode politiku koja se u žargonu zove “može nam se“. 

NIKSON I FIDEL 1969.
NIKSON I FIDEL 1969.

Desetog marta 1952. godine na Kubi je izvršen vojni puč. Uz pomoć SAD general Fulhensio Batista Zaldivar (Fulgencio Batista y Zaldívar) preuzima vlast i od 1933. do 1940. je na čelu države, da bi u periodu od 1940. do 1944. bio predsednik Kube. Ustoličio je surov diktatorski režim. Kubanski narod dugo je trpeo ovu diktaturu, da bi početkom 1956. godine započeo otpor, a zatim i organizovani partizanski rat koji je predvodio Fidel Kastro. Rat je okončan za Novu, 1959. godinu prvog januara, pobedom Fidelovaca i bekstvom diktatora u Potugal, pa u Španiju gde je i umro, dva dana pre atentata na njega (!). Kako na to reaguju Amerikanci? Već sedmog januara Vašington priznaje novo kubansko rukovodstvo, ali odnosi dveju država naglo se pogoršavaju. Sve ono što je Amerikancima do tada bilo na dohvat ruke, smesta nestaje: banke u kojima su se “prale“ ogromne količine novca, kockarsko carstvo, jevtine sirovine i radna snaga. Proterani su takoreći preko noći, a vrata su zalupljena za njima.

Stvara se novo krizno žarište i u svetu počinje nova trka oko Kube. Ista vrata koja su Amerikancima zatvorena, otvaraju se za ideološke saveznike – Sovjetski Savez i zemlje SEV (СЭВ : Совет экономической взаимопомощи – savet uzajamne ekonomske pomoći), odnosno Varšavskog ugovora (Договор о дружбе, сотрудничестве и взаимнной помощи). Kuba je mogla da krene u nov period uzdajući se u to da je moćni saveznici neće u nekoj novoj političkoj igri ostaviti na cedilu. Na taj način Kuba postaje praktično pridruženi, neformalni član SEV. Takvim statusom Kuba je na SAD delovala kao crveni plašt toreadora. Događaji teku ubrzanim tokom; šestog jula 1960. godine Dvajt Ajzenhauer (Dwight Eisenhower) potpisuje zakon o obustavi uvoza kubanskog šećera; 19. oktobra uvodi se embargo Kubi (osim na lekove i hranu), a trećeg januara 1961, godine SAD prekidaju diplomatske odnose s Kubom. Igra je počela.

Fidel im ne ostaje dužan, pa 16. aprila 1961. godine objavljuje socijalistički karakter kubanske revolucije. Amerikanci smesta odgovaraju invazijom oko 1.500 obučenih kubanskih emigranata. Tada je prvi put u tom obimu demonstrirana američka strategija vođenja spoljne politike “tuđim rukama“. Invanzionisti nisu stigli dalje od zaliva Kočinos u oblasti Plaža Giron gde su se i iskcrali. U roku od 72 sata uvežbane kubanske trupe su ih bacile u more. Kongres zatim četvrtog septembra 1961. godine donosi Zakon o stranoj pomoći čiji je glavni cilj bio da de iure zabrani pomoć Kubi, ali i svakog državi koja joj bude pomagala. Organizacija američkih država (Organization of American States) 31. januara 1962. godine isključuje Kubu iz članstva, a novopostavljeni predsednik Džon F. Kenedi (John F. Kennedy) trećeg februara objavljuje potpuni embargo na trgovinu s Kubom.

TEHNIČARI DOPUNJAVAJU A2 KAMERU NA AVIONU U2
TEHNIČARI DOPUNJAVAJU A2 KAMERU NA AVIONU U2

Plašeći se novih intervencija, Kastro prihvata predlog vlade SSSR da se na ostrvu rasporede balističke i krilate (“krstareće“) rakete s nuklearnim bojevim glavama. To dovodi 22. oktobra do kulminacije čuvene Kubanske krize koja je svet dovela na ivicu nuklearne apokalipse. Sada znamo kako se to završilo, a pošto je o Kubanskoj krizi mnogo puta pisano (postoji i više umetničkih filmova na tu temu), treba napomenuti da je u toj partiji “obaranja ruku“ Amerika imala više živaca, ali i argumenata, pa su Sovjeti ustuknuli. Malo poznat, ali proveren detalj, svedoči o sledećem: Nikita Hruščov, koji je Drugi svetski rat proveo uglavnom na komesarskim i političkim funkcijama, dokopao se vlasti kao jedan od Staljinovih ljubimaca, gazeći upravo po njegovom lešu i preuveličavajući njegove greške. Kada je došlo do krizne situacije, okružen nepoverljivim saradnicima, ali i sam nesiguran, on je odluku o povlačenju doneo posle konsultovanja sa Volfom Mesingom. Ko je taj čovek? O njemu je napisano mnogo tekstova i snimljena jedna odlična serija. Reč je o Poljaku, naturalizovanom Sovjetu. To je jedini pripadnik ljudske vrste za kog je dokazano da poseduje prekognitivne sposobnosti. Da li je on stvarno video izlaz iz te krize, ili je kao izraziti pacifista dao pravi savet Hruščovu, do danas nije dokazano. Uglavnom, sovjetske rakete su povučene, a drugi novembar se smatra formalnim prestankom Kubanske krize. Treba reći da ona i nije bila izazvana samim stanjem i molbama Kube, jer je predstavljala, ustvari, sovjetsku reakciju na razmeštanje balističkih raketa u Turskoj i Italiji dve godine ranije. Kuba je, eto, ponovo bila u situaciji da učestvuje u gambitu, šahovskoj partiji velikih. Bez obzira što je izgledalo da su Sovjeti “podvili rep“, oni su postigli šta su hteli – uklonjene su rakete iz njihovog okruženja, a pri tom su neometano ostali na Kubi kao saveznici. 

TERETNI BROD KOMAR (KOMARAC) SSSR SA INSTALACIJAMA RAKETA
TERETNI BROD KOMAR (KOMARAC) SSSR SA INSTALACIJAMA RAKETA

Stanje napetosti nije moglo večito da traje. Prvog septembra 1977. godine u Havani i Vašingtonu, za vreme predsednikovanja Džeralda Forda (Gerald Ford), pri ambasadama Švajcarske otvorena su Odeljenja interesa Kube i SAD. Odnosi su podignuti na nivo konsultacija. Dalji put razvoja odnosa ove dve države nije bio lagodan i ravnomeran. Prvog marta 1982. godine Džimi Karter (Jimmy Carter) stavlja Kubu na spisak zemalja koje podržavaju terorizam. Posle raspada SSSR Kuba ponovo ostaje bez podrške; počinje teška ekonomska kriza koju je pratila nestašica svega što se može zamisliti. U tim uslovima, računajući da će unutrašnje nezadovoljstvo uticati na obaranje komunističkog režima, Amerikanci dodatno pojačavaju embargo. Akt Toričeli (Torricelli Act,1992) i zakon Helms-Barton (Helms-Burton Act,1996) embargu daju i eksteritorijalni karakter tako što sankcije zahvataju i neameričke kompanije koje sarađuju s Kubom. Ali, ni to nije bilo pravo rešenje.  Bil Klinon (Bill Clinton) počinje s otopljavanjem odnosa i 28. oktobra 2000. godine potpisuje zakon  kojim se slabi ekonomska blokada. Na Kubu stižu američki lekovi i poljoprivredni proizvodi. Politiku “štapa i šargarepe“ Klinton vodi tako što američkim bankama ne dozvoljava da kreditiraju Kubu za ove nabavke, već 2005. godine objavljuje nova ograničenja – sve isporuke jesu odobrene, ali se moraju plaćati unapred i u gotovom.

Kako je koji predsednik SAD dolazio na vlast, tako se menjala i politika ove države, ali nikada kardinalno. Opšti pravac je ostajao isti – nepoverenje, ali i skrivene ambicije da se situacija dugoročno preokrene u  svoju korist; ako su SAD izašle na vrata s Kube, nikada se nisu odrekle  mogućnosti da se vrate kroz prozor, što je bila poznata strategija Francuske, Belgije i Engleske u kolonijama širom sveta. Ponovo se 2009. godine preispituju odnosi, ovaj put dolaskom Baraka Obame (Barack Obama). Novi predsednik nekoliko puta je izrazio želju da otpočne dijalog. Učinjen je i prvi korak – trećeg juna 2009. godine Kuba je vraćena u članstvo Organizacije američkih država, a 16. decembra 2014. ponačno je započet i dijalog – održan je 45. minutni telefonski razgovor s predsednikom kubanskog Državnog saveta, Raulom Kastrom ( Raúl Modesto Castro Ruz ), bratom Fidela Kastra, koji je bolesnog i ostarelog brata zamenio na mestu predsednika Državnog saveta. To je bio prvi kontakt dva šefa država posle pola veka, a već sledećeg dana obnarodovana je namera da se bilateralni odnosi normalizuju. 

BROD KASIMOV PRENOSI RASTAVLJENE BOMBARDERE IL-16
BROD KASIMOV PRENOSI RASTAVLJENE BOMBARDERE IL-16
UBICA ŠPIJUNSKIH AVIONA U2
UBICA ŠPIJUNSKIH AVIONA U2

Agilni američki predsednik nije se zadržao samo na protokolarnom saopštenju. Već 16. januara 2015. godine stupio je na snagu paket mera čiji cilj je bilo ublažavanje finansijske i ekonomske blokade Kube. Američke kompanije mogle su da isporučuju IT opremu (pametne telefone, računare, softverske pakete, memorijske kartice), da ulažu u mala preduzeća i u poljiprivredu. Štaviše, načinjen je i presudan korak – američkim finansijskim institucijama odobreno je da otvore sopstvene račune u kubanskim bankama. Stvari se ubrzavaju, pa 20. januara Obama traži od Kongresa da se ukine embargo Kubi. Već sutradan, 21. januara, u Havani kreće dvodnevna runda pregovora o obnavljanju diplomatskih odnosa. Na čelu delegacije SAD nalazio se pomoćnica državnog sekretara za Zapadnu Hemisferu Roberta Džejkobson (Roberta S. Jacobson), a kubansku je predvodila Džozefina Vidal (Josephine Vidal) koja je već imala iskustva u radu s Amerikancima jer je bila na položaju direktora američkog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova Kube. Posle toga su održane još tri sesije – dve u Vašingtonu (27. februara i 21-22. maja) i jedna u Havani (16. marta).

Konačno, 11. aprila 2015. godine na američkom samitu u Panami, Barak Obama i Raul Kastro održali su prvi zvanični sastanak na najvišem nivou od pobede kubanske revolucije. Najveća smetnja tog momenta bila je u tome što se Kuba još uvek nalazila na listi zemalja koje podržavaju terorizam, pa se Obama obratio 14. aprila Kongresu izloživši svoju nameru da Kubu skine s te liste. Odluka je prihvaćena i 29. maja stupila je na snagu. Taj potez povukao je za sobom i druge pogodnosti – ukidanje ograničenja na neke finansijske transakcije, putovanje građana i bilateralnu trgovinu. Pored razogovora o konkretizaciji diplomatskih odnosa (otvaranja ambasada, konzulata i izdvojenih predstavništava, komisija i odbora), saradnja je počela da se konkretizuje. Amerikanci su tu već bili na svom terenu jer su teme interakcije u informacionoj sferi (razmatrano u Havani) i ljudskim pravima (analizirano u Vašingtonu), nekako bile najprijemčivije i najmanje sporne da se od njih počne. Svečani trenutak koji je najavljen 11. aprila, konačno se dogodio prvog jula 2015. godine – obnovljeni su diplomatski odnosi između Kube i SAD, a 20. jula počele su s radom ambasade. I ovom prilikom kubanska vlada je imala svoje primedbe smatrajući da to nije puna normalizacija odnosa, a da je uslov za to potpuno ukidanje i poslednjih stavki embarga. U senci ovih razgovora obnovljen je i vazdušni saobraćaj između dve zemlje. S tim u vezi treba podsetiti na onu neverovatnu epizodu iz sedamdesetih godina kada je (usled tada vrlo labavih protokola aerodromske bezbednosti) došlo do masovnih otmica aviona koji su svi od reda sletali u Havanu.

RAZGOVOR OBAME SA RAULOM KASTROM
RAZGOVOR OBAME SA RAULOM KASTROM

Šta ove dve zemlje čeka u budućnosti? To nije lako reći, ali nije teško setiti se naše stare izreke: “Prijatelje možeš da biraš, a komšije ne“. Kuba je prošla golgotu, bivajući više puta pion u igri velikih, koji su od njenih obala daleko hiljade kilometara; pri tom je veliki sused uvek bio tu, tako blizu da su mnogi s Kube u gumenim čamcima stizali na obalu Floride. Između ostalih i dugogodišnji operativni direktor “Koka kole“. S obzirom na to da je svet sada stvarno postao mali zahvaljujući internetu i izvanredno razvijenom saobraćaju svih vrsta, jasno je da će ekonomija reći poslednju reč…čak i pod uslovom da se zahuktala Kina reši da posle Španije i SSSR okuša sreću na tom ostrvu.