Pojava organizovanog i urbanog kriminala, početkom devedesetih, uslovila usavršavanje PP (pištolja-mitraljeza) za potrebe ruskih antiterorističkih i specijalnih jedinica
Bivši SSSR je, posle uvođenja u operativnu upotrebu metka 7,62mm M.43 i automatske (jurišne) puške AK-47, zaključio da je došao do univerzalnog oružja, odnosno, da automati (pištolj-mitraljezi – skraćeno PP) više nemaju taktičko opravdanje. Ovaj indolentni stav dezavuisao je i, inače vrstan, automatski pištolj 9 mm PM Stečkin M.1951, čija je proizvodnja ugašena posle samo tri godine.
Tokom šezdesetih godina, novi interes za “malogabaritne” automate i automatske pištolje javio se više kao reakcija na pojavu izraelskog UZI-ja, američkog Ingrama M.10 – M.11 i čehoslovačkog “Skorpiona” vz. 61. Glavna artiljerijska uprava je, 1969. godine, pokrenula tajni projekat “Buket”, vezan za konstrukciju domaćeg PP, namenjenog izviđačkim i diverzantskim jedinicama. Kao osnova usvojen je stari metak 9x18mm PM (akarov), a oružje je moralo da “prima” prigušivač i da ima podešavajući nišan za distance do 200 m.
Na konkursu su učestvovala samo tri patenta: N. M. Afanasijeva i E. F. Dragunova iz “Ižmaša”, i Rizova iz “Tulskog zavoda”. Oružje Dragunova, PP-71 “KEDR” (skraćeno od “konstrukcija Jevgenija Dragunova”), pokazalo se nešto kvalitetnijim od “Kiparisa” N. M. Afanasijeva, ali nijedan model nije zadovoljio postavljene kriterijume za rasturanje pogodaka na 50, 150 i 200m (prvenstveno zbog karakteristika municije). Tako je čitav projekat “Buket” stavljen “ad acta”, pogotovo što je GRAU radio na razvoju nove municije 5,45x39mm, pa se smatralo da će okonovog metka biti razvijena skraćena verzija AK (AKSU), kao taktičko-tehnička zamena PP.
Velika kadenca malog oružja
Međutim, pojava organizovanog i urbanog kriminala i terorizma, početkom devedesetih, pokazala je da snage MVD ne mogu da pariraju kriminalcima u “zatvorenom prostoru”, jer je novi metak 5,45 ugrožavao i “treća lica” (slučajne prolaznike, kolege iz tima i slično). Tako je ponovo pokrenuto pitanje razvoja PP za potrebe antiterorističkih i specijalnih jedinica armije i MVD.
Do tada, Dragunov je znatno poboljšao svoj model, dodao mu je preklapajući kundak i rukohvat, i usavršio tehnološku doradu. Tokom 1990, u “Ižmašu” je počela serijska proizvodnja 9 mm PM “Kedra” PP-91 (usavršeni PP-71). “Kedr” je radio na principu nezabravljenog, inercionog zatvarača. Mehanizam za okidanje sastojao se od zatvarača, povratne opruge i udarača sa udamom oprugom. Udarač je uvek bio odmaknut od zatvarača, kao sigurnosni element od slučajnog opaljenja (usled udara ili potresa); osim toga, u zapetom položaju, između udarača i tela zatvarača uvek je postojao zazor koji je sprečavao gubitak energije usled međusobnog trenja tokom ciklusa rada automatike.
Sistem za biranje režima vatre (jedinačno-rafalno, pri čemu se moglo dejstvovati i kratkim rafalima od 2-3 metka) ujedno je predstavljao i kočnicu. U ukočenom položaju blokiranaje poluga obarače; ona je, ujedno, potiskivana u žleb sa donje strane tela zatvarača, tako da je i on blokiran, što je sprečavalo mogućnost punjenja oružja u zakočenom položaju. Deo kočnice, u tom položaju, podilazio je pod kažiprst, pa je strelac u magnovenju ili noćnim uslovima uvek bio “obavešten” da li je “Kedr” ukočen. Oružje je posedovalo zadržač zatvarača u zadnjem položaju nakon ispaljeng poslednjeg metka.
Posebna municija za Klin
Posebno interesantno rešenje bio je zadnji nišan; posle ispravljanja kundaka u borbeni položaj, automatski se podizao zadnji diopterski, a nakon sklapanja kundaka – klasičan nišan sa četvrtastim zarezom. Jedinačnom vatrom sa 25 m, grupa pogodaka je 100% bila grupisana u krugu prečnika 50 mm, dok je pri rafalnom dejstvu koncentracija pogodaka iznosila 50%. Ovo je, praktično, značilo da se cilj do 50 m mogao pogoditi prvim hicem.
Jednom od mana smatrala se velika kadenca koja se, prema različitim dostupnim podacima, kretala od 800 do 1000 metaka u minutu.
Tokom 1992, “Ižmaš” je pokrenuo i proizvodnju modifikovanog “Kedra” – PP-71M ili “Kedr” B – konstrukciju Viktora Kalašnjikova i Alekseja Dragunova. Kod PP-71M kundak je redizajniran i ojačan, a drška i tubularna obloga cevi su od polimera. Značajnu izmenu predstavljao jei uvodnik sa zadržačem okvira, bukvalno preuzet sa UZI-ja. Pored toga, konstruktori su predvideli mogućnost brze promene cevi (kao kod puškomitraljeza). U komplet oružja spada klasična cev sa tubulamom, plastičnom oblogom (pri upotrebi standardne municije) i teška ili kompenzaciona cev, koja omogućuje primenu visoko impulsne ili “hollow-point) municije.
Na bazi osnovne verzije PP-71, Rusi su razvili i automat Klin 1, koji je koristio novu, visoko impulsnu municiju M.93 (9×18 mm PMM). Tokom 1993.godine, Kalašnjikov i Dragunov usavršili su i ovaj automat (Klin 2) na municiju 7,62×25 mm TT. Zbog jačeg impulsa metka, ovo oružje se bravi slično jurišnoj pušci AL-7, a radi na principu kratkog trzanja cevi i zatvarača. Zbog izuzetno kratkog hoda zatvarača, Klin 2 ima nepovoljno veliku kadencu od 900 do 1069 met/min. Glavna prednost Klina 2 je u tome što metak 7,62ima izvrsnu probojnost, pa se upotrebljava za dejstvo po ciljevima u zaštitnim prslucima ili iza lakih prepreka.
Naravno, oba mini-automata izazvala su tada veliku polemiku među analitičarima u policijskim i specijalnim jedinicama.
