Činovi i zvanja kroz istoriju

Slušaj ovaj članak
Kako smo se razlikovali
Istorijat činova i zvanja Poreklo vojnih činova (zvanja) Kako to rade Prusi, utemeljivači trupe i kasarne?Srpska tradicija

Ovim tekstom samo ćemo zagrebati po površini ove teme, jer praktično svaka država ima svoj način obeležavanja, rangiranja zvanja, kroja i oznaka uniformi, tradicije i svega onoga što u bilo čijim oružanim snagama čini razliku između pripadnika. Stoga ćemo se zabaviti istorijatom ove pojave, kao i najvećim armijama i njihovom tradicijom kao uzorom onim manjim. 

Čin ili zvanje u vojskama celog sveta ne predstavljaju samo počast, privilegije i status. To je, pre svega, temelj dodele odgovornosti u vrlo opasnoj profesiji, kao i znak priznanja za sposobnost da se obavlja posao koji počinje i traje od onog trenutka kada je ispred pećine jedan od dvojice  čovekolikih bića pokazao da ga treba slediti. U tom rasponu se i kreću činovi kroz istoriju: neki su određeni da komanduju “za mnom“, a neki da zapovedaju gde će se i kako formacija koju predvode kretati i šta joj je činiti. Karlo Veliki (pater Europae) bio je poslednji vojskovođa tog ranga koji je rat vodio iz prvih borbenih redova.

Svi ostali posle njega bili su na odgovarajućoj razdaljini odakle su mogli da bolje procenjuju tok bitke ili pokreta. To ne znači da oni lično nisu bili hrabri ljudi. Ruski imperatori su, promovišući svoj komandni kadar, obraćanje stroju uvek započinjali rečima “Nije vaš posao da stanete pred metak“. Kako se stiže do čina, kada se pređe ta granica prvog borbenog reda, to je tema ovog kratkog osvrta. 

Istorijat činova i zvanja 

Istorijom vojnih činova i zvanja ne bavi se posebno nijedna pomoćna  naučna disciplina. To, međutim, ne znači da ne postoji kodifikacija tih značenja. Činovima  i zvanjima bavi se signumanistika (lat. signum – znak i manus-ruka). Ona označava vid kolekcionarstva i  pomoću nje se može lakše steći uvid u istorijat ove interesantne oblasti. Same imenice su slovenskog porekla. Imenica  čin je reč-putnik jer je iz staročeškog došla kod nas preko ruskog jezika, a zvanje je  klasičan rusizam.                                     

Vojni čin ili zvanje ( leksika je različita od države do države) jeste obeležje kojim se  utvrđuje položaj, prava i obaveze aktivnog i rezervnog vojnog lica (obveznika). Čin se dodeljuje lično i nosi ga pojedinac. Stiče ga kroz obuku ili školovanje, a napreduje (ili nazaduje) u skladu s rezultatima, zaslugama i ambicijom. Svaka država ima svoj način dodeljivanja (ili oduzimanja) čina ili zvanja. Oduzimanje (ražalovanje, kažnjavanje) jeste posebna tema, no kad sam je već dotakao, da naglasim: kao što se može vanredno napredovati , tako se i činovi i priznanja mogu oduzimati ili poništavati, čak i posthumno. Pravnici  institut posthumnog suđenja  zovu kadaver sinod. Podsetimo se da su L. Brežnjevu posthumno oduzeli neka odlikovanja i pripadajuća zvanja i da nije jedini kome se to dogodilo. Štaviše, neki su iskopavani iz grobova ili je nad njima simbolično izvođena smrtna kazna, no to je posebna sociološka i pravna priča.

Da bi se vojna lica razlikovala po činovima koriste se različite oznake i mesta na uniformi: naramenice (različite epolete – uzdužne, poprečne, ukrasne), oznake na rukavima (nadlaktica i rub rukava), razne vrste značaka (amblemi, našivke, latice), kokarde, dugmad, lampasi (ukrasne trake na pantalonama i bluzi), akselbenderi ( kićanke za svečane uniforme, gardu, muzičare), bortovi i suncobrani na šapkama, goržeti (nadgrudni znaci od kojih je nama najpoznatiji znak nemačke vojne policije), rombovi na reverima, itd. Pored tih oznaka koje variraju u dizajnu, boji i veličini, i ostali delovi uniforme jesu nosioci obeležja. Najuočljivija je kapa; ona se kreće od obične, garnizonske radne kape (šajkače, “titovke“,“ pilotke“, “pice“ –  kako je zovu američki vojnici), furaške, kepi, mornaričke kape, preko kapa i šapki podoficira i oficira, do svečanih šapki raznog oblika; tu su i kape raznih rodova i vidova, a u počasnim jedinicama velikog broja zemalja često se javljaju i kiveri koje će i laik prepoznati ako se seti vojnika iz Napoleonovih vremena, ali i unikatne kape u stilu tradicije određene zemlje. I rukavice mogu biti simbol različitosti (bele, pamučne nosi naša garda, а starešine isto tako imaju svečane , bele ili smb tanke rukavice).  I sama uniforma je vrlo uočljiv znak raspoznavanja, pa se najlakša podela uoči kod radnih i svečanih uniformi, ali i vidova i rodova. 

Dalje podele izgleda i bogatstva uniforme takođe su vezane za vidove oružanih snaga. Mornarica se posebno izdvaja po svojoj eleganciji i mnoštvom uniformi (više vrsta radnih i svečanih uniformi za brod i kopno, kratkih i dugih pantalona, cipela, čarapa kratkih i dugih, pelerina). Spomenimo da se u različitosti ide dotle da se i materijali od kojih se šiju uniforme raznoliki, a izbor i vrsta  uniformi raste s visinom čina. Obuća je takođe mogućnost da se uoči razlika između činova jer je propisano kada i ko može nositi svečanu cipelu, kada radnu sa povišenom ili visokom sarom, itd. Ova oblast jeste veoma važna, pa neka za to posluži kao ilustracija sledeća činjenica: u doba Brežnjeva, kada se sovjetska birokratija svih vrsta naglo razgranala i umnožila, Ministarstvo odbrane imalo je poseban detašman koji se bavio samo uniformama i oznakama. Njihov zadatak nije bio nimalo lak jer je u Rusiji uniforma veoma popularna i nose je svi oni koji imaju i minimum razloga za to (pored tradicionalnih službi bezbednosti, poštara, konduktera, železničara, vatrogasaca, vozača u gradskom prevozu, itd), pa je ovo odeljenje imalo obavezu da uoči svaku sličnost koja bi građanina dovela u nedoumicu koje službeno lice stoji pred njim. Taj problem kod nas nije bio tako obiman, ali ga je bilo. To smo uočili kada smo, kao pripadnici Brigade milicije, patrolirajući Prištinom, shvatili da veoma ličimo (pogotovo u večernjim satima) na pripadnike garnizona RV i PVO iz obližnje Slatine. Boja vetrovki i proizvođač bili su isti, a oznake na epoletama nisu uočljive na prvi mah.  

Mnoge države imaju istovetne nazive za činove. Međutim, ponekad se pojavljuje i homonimija – da se isti (ili bliski) nazivi koriste na različitim nivoima hijerarhije (načelnici mogu biti različitih činova). Kao dobar primer može se navesti narednik koji, od države do države, ima različita ovlašćenja i status.  Istovremeno, sve države prave razliku između čina i zvanja, između ostalog i zbog načina angažovanja (građanska lica), ali i zbog podele poslova u samim oružanim snagama. 

Na sve ovo treba dodati da se u savremenim ratovima sve više koriste low visible (slabo uočljive)  oznake radi bezbednosti i neupadljivosti starešina. Tako dobijamo još jedan set oznaka. Ratna praksa na našem prostoru smesta je nametnula rešenja koja nisu bila dizajnerski nova, već su se odnosila na premeštanje oznaka na neupadljiva mesta, pa čak i njihovo potpuno uklanjanje. Od gizdavih vojnika napoleonovskih ratova koji su bili idealna meta na bojištu sa ukrštenim bandarolama i visokim kiverima, do “nevidljivog“ ratnika, pređen je dug i krvav put. 

Poreklo vojnih činova (zvanja)  

Sistem vojnih činova (rangova, zvanja) star je nekoliko desetina vekova, gotovo četiri milenijuma. Prvi nazivi za koje znamo nalaze se u zakonima vavilonskog kralja Hamurabija (1792-1750 pne): redum, bairum (niži činovi), dekum, lubutum (viši činovi). Prvobitna simbolika bila je vrlo daleko od današnjeg shvatanja te pojave. Najpre su se ljudi tetovirali! Pored toga, kod raznih naroda radi razlikovanja u starešinstvu koristilo se perje, kamene kuglice – đinđuve, čak i školjke. Sve to je služilo kao dopuna odeće prvih ratnika. Kada su se ti znaci transformisali u nama savremene epolete, našivke, zvezde, rombove, rozete, vrlo je složeno odgovoriti. Potvrđeno je da su u drevnoj Kini korišćeni prvi znaci razlikovanja na odeći. Te znake su nosila građanska lica na dužnosti činovnika. Otprilike tada su se pojavili i prethodnici vojnih našivki. Šire su poznate  oznake rimskih legionara. Svaka kohorta ili jedinica imala svoju oznaku koja je bila veoma važna za njihove ratne drugove. Kao prvi činovi služile su i toke (ukrasna, velika dugmad na togama i uniformama) koje su bile različitih veličina, boja i materijala, pa su tako i opredeljivala razliku između njihovih nosilaca. Tome su služile i fibule, razne vrste kopči koje su svojim položajem na odeći bile dovoljno vidljive pri prvom susretu, pa time i pogodne za obeležavanje i pravovremeno uočavanje razlike nosilaca.  Posle toga se ta “moda“ , odnosno potreba, raširila po celoj Evropi i dalje, kako su se širili evropski uticaji i uzori. Stalni oficirski sastav kod Rimljana u početku su činili  čenturioni, tribuni su bili viši oficiri, a legati njihovi pomoćnici; oni su bili i prvi korisnici činova i znamenja.  

Činovi koji su izvršili najveći uticaj pojavili su se u Zapadnoj Evropi tokom XVI i XVII veka i neki su  su ostali u neizmenjenom obliku do danas.  Prvi čin bilo je zvanje kapetana (od kasnolatinskog kapitus – komandant, odnosno kaput – glava). U početku su kapetani bili komandiri plaćenika u nivou čete. Francuzi su zamenicima kapetana dodelili zvanje poručnik (lieutenant – zamenik). Major je stigao iz novolatinskog (komparativ prideva magnus-veliki, major – veći). Javlja se prvi put u XVI veku, međutim, tek tokom građanskog rata u Engleskoj, sredinom XVII veka, rangira se kao oficirski čin. To je i prvi štabski čin, stariji od čina zapovednika na bojnom polju. Oni su u nekim armijama nasledili (i ukinuli) čin viših kapetana. U  našoj vojsci (o čemu će više biti reči) koristi se od 1830. godine. Rusi su nam doneli  reč pukovnik (komandant puka), a u većini armija neslovenskih država koriste se razni oblici italijanskog čina kolonelo (colonel) koji označava komandanta kolone, fomacije u kojoj se puk kretao ili počinjao borbena dejstva. Još u četrnaestom veku kapetani koji su vodili nekoliko odreda s običnim kapetanima, nazivani su general-kapetani. Tako se pojavio i čin generala i postao osnova za najviše oficirske činove. 

U Rusiji sve do polovine XVI veka uopšte nije bilo činova. Oni se prvi put pojavljuju kod Ivana Groznog kada komandiri čuvenih strelaca dobijaju činove streljačkih glavešina, što bi odgovaralo rangu nekadašnjih čenturiona. Stelci su tada, uvidevši praktičnost činova, uveli sledeće položaje: strelac, poluglava (vođa odreda od petsto ljudi, kasnije potpukovnik), komandant kolone, načelnik streljačkog voda, stariji vođa (kasnije pukovnik). Ti činovi su se poklapali sa građanskim zvanjima, da bi se kasnije razdvojili. Tokom XVII i XVIII veka Rusi prihvataju, pod reformatorskim uticajem Petra Velikog koji je uveo tablicu činova, evropski način imenovanja, tako da su najpre viši činovi preuzeti iz francuskog i nemačkog jezika. Posebno popularan bio je čin lajtanta (pomoćnika) koji je mogao da se doda uz svaki drugi čin. Uvodi se i čin seržanta, zvanja kadeta, junkera, itd. Stižu i najviši činovi – feldmaršal, generali i generalisimus. Činovi se zatim granaju po rodovima i vidovima, a često i klasifikuju (poručnik prve klase, poručnik druge klase, itd). Činovi u mornarici su posebna priča i vezuju se za vrste brodova, s tim što se najviši činovi imenuju prefiksom admiral (od arapskog – komandant mora). Dalju transformaciju činova u Rusiji možemo oceniti kao proizvod snažnog nemačkog uticaja kada se pojavljuju činovi (bilo kao prefiksi, bilo kao samostalna zvanja) – unteroficir, feldvebel, junker, fejerverker, rotmister… Najviša titula (negde i čin, ali i zvanje, kao što je bilo kod nas) je maršal. Više od ove titule je samo još generalisimus. Ukinuta je smrću Staljina koji ju je jedini nosio. Maršalski čin dodeljuje se bez posebnog zakona i to mogu učiniti suvereni ili parlamenti. Naziv se javlja u osmom veku u Franačkoj i njime su najpre titulisani upravnici konjušnica kneževa na vlasti (!). Reč je nastala kao složenica starogermanskog marah – konj i skalk – sluga. Tek krajem XII veka postaje čin koja se dodeljuje za posebne zasluge. Interesantno je ovo zvanje postoji i u britanskom i američkom pravosuđu, gde su maršali izvršni službenici federalnih sudova. Dugo je vladala zabluda da je imenica maršal izvedenica od imena boga rata, Marsa. 

Kako to rade Prusi, utemeljivači trupe i kasarne?

Prusi su ostavili verovatno najdublji trag u organizaciji života trupe i svega onoga što podrazumevamo pod kasarnskim životom, pa je tako bilo i sa činovima, odnosno oznakama. S malim modifikacijama, njihovo nasleđe traje i danas, a provereno je u praksi Nemačke imperije, Vajmarske republike, Vermahta, vojske DDR (prilagođeno sovjetskim uzorima) i Bundesvera. Veliki uticaj ova “škola“  imala je na zemlje Južne Amerike – Čile, Paragvaj, Boliviju, Venecuelu, Ekvador, a do današnjeg vremena održao se pruski stil u armijama Ekvadora i Čilea, kao i na paradnoj uniformi Venecuele. General feldmaršal, generaloberst (general pukovnik), general lajtant, general major, oberst (pukovnik), oberstlajtant (potpukovnik), major ili oberst vahtmajtster, hauptman (kapetan), feldvebel, unteroficir, grenadir, rihter…Navodim samo najpoznatije, one koji su ušli i u popularnu kulturu. Međučinova i zvanja ima mnogo više i traže enciklopedijski prostor, pogotovo ako uzmemo u obzir da se pojavljuju u različitim oblicima i u vidovima i rodovima. Prusi su veliki trag ostavili i na svim drugim obeležjima. Trupe veoma razgranate  službe bezbednosti (objedinjene u RSHA) su bile delimično vojne, paravojne i policijske formacije sa sopstvenim nazivima i oznakama, ali su svejedno zadržali prusku preciznost i ubedljiv izgled.  Vafen SS, SA, SD (ogranci koji su obavljali pre svega bezbednosno-policijske zadatke) nisu se ustezali da kao svoje oznake postave i mrtvačke glave, jasno stavljajući do znanja dokle su odlučni da idu u svojoj službi fireru.       

Kod Britanaca i Amerikanaca takođe zapažamo veliki uticaj već uhodanih zvanja i činova, tako da se, pored specifičnih naziva (private,  Chief Petty Officer, itd)  i u ovom armijama imamo majore, lajtante, kaplare, seržante mlađe, starije, itd. Britanci su pak, kao viševekovni pomorci, nametnuli svetu nazive koji su postali tradicionalni u mornarici (navedimo primere kao što su Midshipman, Commodore) .

Srpska tradicija

Mlada srpska država brzo se uklapala u evropske tokove, žureći da nadoknadi  ono što je propušteno pod turskom vladavinom, u vreme hajduka i uskoka. Povratkom kralja Milana u Srbiju dogodile su se korenite promene u dotadašnjem tretiranju vojske. Dana 25. septembra 1897. godine kralj Aleksandar je potpisao dva ukaza; jednim je uspostavio Komandu aktivne vojske (sa predviđenim stupanjem na dužnost za Svetoga Savu naredne godine), dok je drugim postavio kralja Milana za komandanta. Uredbom je Komanda bila podređena Ministarstvu vojnom, no ministar je bio sam činovnik, a pravu vojnu moć imao je komandant aktivne vojske. Spomenimo i to da je naš prvi ministar vojni bio pukovnik Dragomir Vučković. Kada ga je nasledio general Jovan Atanacković, javila se potreba za uvođenjem novog čina. Ove promene obuhvatile su, po tadašnjem Zakonu o ustrojstvu vojske iz 1886. godine i pojavu osam činova: potporučnik, poručnik, kapetan druge klase, kapetan prve klase, a kao viši činovi promovišu se major, potpukovnik, pukovnik i general. Tim činovima pridodat je i najniži oficirski čin – zastavnik, ali i počasni čin – armijski general. Usledio je i ukaz o povećanju plata i stepenovanju generalskog čina u rangu – brigadni, korpusni i divizijski. Skupština ovaj ukaz nije prihvatila, ali ga je godinu dana kasnije, 1899. u nešto izmenjenom obliku ipak ozvaničila. Na XXVI redovnoj sednici Narodne skupštine, konkretizovan je predlog da se uvede čin armijskog generala, sa jasnom težnjom da ga ponese kralj Milan. Kralj je, međutim, imao i veće ambicije, da ponese titulu vožda. Ovaj predlog je odbijen  s obrazloženjem da je vožd bio iz druge dinastije, previdevši da je i knjaz Miloš imao titulu vožda. Zakon o ustrojstvu vojske kralj Aleksandar potvrdio je 12. januara 1900. godine, pa je dva dana kasnije ovaj čin zasijao na epoletama kralja-oca. Epolete armijskog generala sastojale su se od generalske pletenice, a u sredini je dodat dvoglavi beli orao, državni grb Kraljevine Srbije. Odlaskom Kralja Milana iz Kraljevine Srbije, nestao je i glavni razlog za postojanje ovog čina. General Mihailo Srećković, naslednik na mestu komandanta aktivne vojske, nije unapređen u ovaj čin. Novi zakon o ustrojstvu vojske iz 1901. godine (član 7), suprotno ranijim, nije predvideo da ministar vojni komanduje već samo vrši poslove predviđene zakonima i vodi vojnu administraciju. 

Zakon o ustrojstvu vojske od 27. januara 1901. godine čiji je idejni tvorac potpukovnik Miloš Vasić, potonji divizijski general) uveo je novi najviši čin – vojvodski. To je dovelo do pomeranja i novog ustrojstva, pa je umesto podele na viši i niži kor ustanovljen generalitet: on je imao dva čina – generala i vojvodu. Time je ukinut čin armijskog generala, a njegove oznake su preuzete za čin vojvode. Taj čin se mogao dobiti samo u ratu i po odluci monarha, pa je još nazivan i bojni vojvoda. Prvog vojvodu srpska vojska čekala je jedanaest godina, kada je Petar Prvi dodelio taj čin  Radomiru Putniku, 20. oktobra 1912. godine. Za njim su promovisani u razmaku od šest meseci Stepa Stepanović i Živojin Mišić. To su naše prve bojne vojvode. Usledila je zatim dodela počasnog zvanja serdaru i divizijaru Janku Vukotiću.Godine1918. Petar Bojović je postao četvrti vojvoda. Drugi i poslednji počasni vojvoda bio je Franše d’Epre koji je to zvanje dobio pre sticanja zvanja maršala svoje države.  

Kraljevina Srbija imala je činove koji su, s nekim izmenama, ostali do danas:

  • Podoficiri i vojnici:
    • Redov.
    • Kaplar.
    • Podnarednik.
    • Narednik.
    • Narednik vodnik.
    • Narednik treće klase.
    • Narednik druge klase.
    • Narednik prve klase.
  • Oficirski činovi:
    • Potporučnik.
    • Poručnik.
    • Kapetan druge klase.
    • Kapetan prve klase.
    • Major.
    • Potpukovnik.
    • Pukovnik.
  • Generalska zvanja:
    • Brigadni đeneral.
    • Divizijski đeneral.
    • Armijski đeneral.
    • Vojvoda.

Novonastala Kraljevina Jugoslavija nastavila je srpski sistem rangiranja, sa malim izmenama. Novim zakonom o Ustrojstvu vojske i mornarice gradirani su generalski činovi po uzoru na francusku armiju: brigadni, divizijski i armijski general; ponovo je izdvojen čin vojvode kao bojni (ratni) čin i dizajn epoleta ostao je isti, samo su zamenjeni grbovi. Ustav je nalagao da vrhovni komandanti nose vojvodske oznake, pa su tako Milan Obrenović, Aleksandar Obrenović, Petar Prvi Karađorđević, Aleksandar Prvi Karađorđević i Petar Drugi Karađorđević stekli to pravo.

Mnogima je ova podela poznata, no zbog sistematičnosti teksta navedimo je taksativno:

  • Činovi vojnika i mornara:
    • Kaplar / mornar prve klase.
    • Podnarednik.
    • Narednik.
  • Činovi podoficira:
    • Narednik-vodnik treće klase (vazduhoplovni vođa treće klase) / mornarički vođa treće klase.
    • Narednik-vodnik druge klase (vazduhoplovni vođa druge klase) / mornarički vođa druge klase.
    • Narednik-vodnik prve klase (vazduhoplovni vođa prve klase) / mornarički vođa prve klase.
  • Činovi oficira:
    • Potporučnik / poručnik korvete.
    • Poručnik / poručnik fregate.
    • Kapetan druge klase / poručnik bojnog broda druge klase.
    • Kapetan prve klase / poručnik bojnog broda prve klase.
    • Major / kapetan korvete.
    • Potpukovnik / kapetan fregate.
    • Pukovnik / kapetan bojnog broda.
  • Činovi generala i admirala:
    • Brigadni general / kontraadmiral.
    • Divizijski general / viceadmiral.
    • Armijski general / admiral.
    • Vojvoda.

Postojala su i zvanja vojno-tehničkih činovnika. Oni su rangirani po klasama, a ovde vidimo i njihove pandane u oficirskim činovima:

  • Viši vojni činovnik prve klase/ Brigadni general.
  • Viši vojni činovnik druge klase / Pukovnik.
  • Viši vojni činovnik treće klase / Potpukovnik.
  • Viši vojni činovnik četvrte klase / Major.
  • Niži vojni činovnik prve klase / Kapetan Prve klase.
  • Niži vojni činovnik druge klase / Kapetan Druge Klase.
  • Niži vojni činovnik treće klase / Poručnik.
  • Niži vojni činovnik četvrte klase / Potporučnik.

Posle Drugog svetskog rata i kratkotrajne DFJ, proglašena je FNRJ, a Jugoslovenska armija uspostavljena je 24. aprila 1946. godine po ugledu na Sovjetski savez, čime su ukinuti svi do tada važeći činovi, pa i čin vojvode. Usložnjavanjem društvenog i državnog uređenja, sistem Oružanih snaga SFRJ dobio je brojne sastavne delove – JNA, TO, SRVS, strukturu ONO i DSZ i miliciju. U jednoj od ovih formacija (uključujući i one koje bi bile naknadno formirane prema diskrecionom pravu saveznog sekretara za narodnu odbranu) građanin je mogao dobiti ratni raspored. Činovi u KoV odgovarali su činovima u RV i PVO, dok su oficirski i generalski činovi u RM i RRF vođeni tradicionalno, prema klasama brodova. Obveznici u rezervnom sastavu imali su ispred čina prefiks rezervni, a u slučaju aktiviranja zadržavali su čin. Obično se govorilo o  nižim i višim oficirskim činovima (poručnik-kapetan prve klase, major-pukovnik), ali nije bilo formalne razlike u oficirskim privilegijama.  

NAŠIVKE - ŠEVRONI RUSIJA
NAŠIVKE – ŠEVRONI RUSIJA

Činovi vojnika, mornara i pitomaca srednjih vojnih škola bili su: razvodnik, desetar i mlađi vodnik. Pitomci škola za rezervne oficire imali su činove: razvodnik, desetar, mlađi vodnik i vodnik (poznatiji kao “staža“, odnosno vodnik-stažista). Činovi pitomaca škola za aktivne oficire (“vojnih akademija“) bili su: razvodnik, desetar, mlađi vodnik i vodnik prve klase.

Podoficirski činovi: vodnik, vodnik prve klase, stariji vodnik, stariji vodnik prve klase, zastavnik i zastavnik prve klase.  Oficirski činovi su počinjali od potporučnika, nastavljali sa poručnikom (poručnik korvete), kapetanom (poručnik fregate), kapetanom prve klase (poručnik bojnog broda), majorom (kapetan korvete), potpukovnikom (kapetan fregate) i pukovnikom (kapetan bojnog broda). Generalski činovi su bili : general-major (kontraadmiral), general-potpukovnik (viceadmiral), general-pukovnik (admiral), general armije (admiral flote) i general. Čin generala uveden je 1955. a ukinut 1974. i trebalo je da se dodeljuje zameniku VK. Jedini kandidat za taj čin bio je Ivan Gošnjak. Maršal je tretiran kao zvanje i ukinut je smrću Josipa Broza Tita.

Tako razgranata  (i birokratizovana) armija imala je i klase vojnih službenika. Oni nisu imali pravo vođenja i komandovanja, iako bi u slučaju rata imali ista prava kao redovni starešinski kadar. Umesto zvezda na epoletama imali su sive (srebrnaste) rozete. U poređenju sa bojevim oficirima i starešinama, rangovi su ovako vođeni: vojni službenik (VS) devete klase – zastavnik; VS osme klase – zastavnik prve klase. VS sedme klase – potporučnik. VS šeste klase – poručnik. VS pete klase – kapetan. VS četvrte klase – kapetan prve klase (KIK). VS treće klase – major. VS druge klase – potpukovnik i VS prve klase – pukovnik. Oni su obavljali razna administrativna, pa i građanska zaduženja. Inače, JNA je imala i građanska lica na službi. Oni nisu nosili činove već im je opisivano radno mesto po potrebi. Najčešće su to bila zanimanja za koje vojno školstvo nije imalo racionalan program (razne vrste održavanja, puškari, termotehničari, itd). Sada se takva lica nazivaju Civilna lica na službi u VS i dele se na vojne službenike i vojne nameštenike. Vojni službenici su lica čija se radna mesta sastoje od poslova iz nadležnosti VS, a najčešće se odnose na opšte pravne, informatičke, materijalno-finansijske i sve druge administrativne potrebe. Vojni nameštenici su izvršioci pratećih pomoćno-tehničkih poslova.

Osamdesetih godina došlo je do “uokvirivanja“ epoleta, pa su i oficirski činovi od potporučnika zaključno sa kapetnom prve klase dobili borduru od zlatno žute srme, a činovi od majora do pukovnika dvostruku borduru. Izvesno vreme eksperimentisalo se sa nazivom mlađi oficir (pošto je neko smatrao da je podoficir omalovažavajući naziv).

Vojska Srbije je svoje činove prilagodila novonastaloj situaciji posle otcepljenja Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora i nije bilo mnogo promena u nazivima. U dizajnu je došlo do promena, a potpuno nove oznake osmislio je tadašnji major Jovica Milak, prerano preminuli cenjeni član foruma My City Military sa nadimkom Opfor. I te, nove oznake ostale su na tragu tradicionalnog izgleda, s tim što su umesto zvezdica ubačene rozete i učinjene još neke, manje, izmene. Pojavile su se razne našivke i značke s imenima, pripadnosti vidu ili rodu, jedinici, itd.   Reklo bi se da je to s dizajnerskog i psihološkog stanovišta dobar postupak jer ne treba odbaciti nešto što je u osnovi tradicije, a i u praktičnom smislu reči oni obveznici koji su služili u nekoliko različitih država (a da se nisu pomerili iz mesta stanovanja), moraju da imaju neku spoznajnu sponu u kolektivnom pamćenju. Neki činovi, kao što su mornarički, kapetana prve klase i vodnika prve klase, najpre su izbačeni da bi potom bili vraćeni krajem 2019. godine. Od 2006. godine uveden je čin brigadnog generala, odnosno čin komodora admirala u RRF, a čin generala armije (sa četiri rozete) preimenovan je u čin general-pukovnika.  Sada su na snazi sledeći činovi:

  1. Za profesionalnog vojnika – razvodnik, desetar i mlađi vodnik.
  2. Za podoficira – vodnik, vodnik prve klase, stariji vodnik, stariji vodnik prve klase, zastavnik i zastavnik prve klase.
  3. Za oficira u svim rodovima i službama, osim rečnih jedinica: potporučnik, poručnik, kapetan, kapetan prve klase, major, potpukovnik, pukovnik, brigadni general, general major, general potpukovnik i general.  U rečnim jedinicama to su: potporučnik, poručnik korvete, poručnik fregate, poručnik bojnog broda, kapetan korvete, kapetan fregate, kapetan bojnog broda, komodor, kontraadmiral, vice-admiral i admiral.

Izvesno vreme, posle 2000. godine,  postojalo je i zvanje generalštabnih oficira, po ugledu na “Zakon o ustrojstvu vojske“ iz 1883. godine. Ono je  ukinuto novom Uredbom, ali su nosiocima tih zvanja ostavljena sva prava koja su time stekli, uključujući i naziv pri predstavljanju. Tako se i moglo znati kada su, u kom periodu, sticali ta zvanja.