Kapric konstruktora ili stvarna potreba?
Reklo bi se – vatrene moći nikad nije dovoljno. Mnogo puta smo pomislili da je o sistemu ”Kalašnikov” (brojna porodica originalnog, licencnog, kopiranog i modifikovanog oružja može se nazvati sistemom) sve rečeno i napisano. Shodno tome, već duže vreme šalju ga u penziju smatrajući da ga je prevazišlo vreme, no veteran se ne predaje. Početni, genijalno jednostavni sistem, kroz decenije se razvijao i izbegavao zamke raznih vrsta. Prilagođavao se kalibrima, dodatnoj opremi, tehnologiji izrade, novim materijalima i , naravno, taktičkim zatevima. Današnji kalašnikovi (i njihovi bezbrojni derivati) u odnosu na pretka od pre više od sedam decenija izgledaju kao spejs šatl, kako se to obično u žargonu kaže. Kako mu uspeva da još uvek bude ”u modi”?
OPŠTI IZGLED DESNA STRANA OPŠTI IZGLED LEVA STRANA
Obrni-okreni, uvek mu se vraćaju. Odgovor je svima poznat: početna konstrukcija i danas budi znatiželju i kreativnost kod konstruktora koji se svaki put iznenade šta je sve još neotkriveno i kakve još mogućnosti postoje. Podseća me ta pojava na Fordov model ”T” (Tin Lizzie). Sa današnjim automobilima ima zajedničko elementarne delove – motor sa pratećim uređajima i četiri točka (da pojednostavim poređenje). Sve ostalo je napredak u mašti, dizajnu i tehnologiji.
Da razjasnimo, kad smo već kod tog imena, jednu leksičku finesu. Imena oružja pišu se malim slovom (kalašnikov), za razliku od imena fabrika (fabrika ''Mercedes'' proizvodi vozila mercedes, ''Kolt'' proizvodi revolvere kolt), no navika se već uvukla u praksu. I sam često koristim navodnike ponekad, iz poštovanja prema našim čeličnim ljubimcima, ali i da izbegnem nejasnoću ako su dva ista termina blizu jedan drugom u rečenici.
Upravo zbog neslućenih mogućnosti, ne iznenađuje ideja da se napravi višecevni kalašnikov. Zvanična oznaka tog primerka je AO-63 (автомат опытный – eksperimentalni automat). Sovjetsku automatsku pušku s dve cevi za kalibar 5,45 na 39 mm razvili su 1986. godine Simonov i Tkačov u Centralnom naučno-istraživačkom institutu ”Precizna mehanika” u gradskoj oblasti Podoljsk (istoj onoj gde se nalazi Centralni arhiv MO RF).
Razvoj nije počeo iz hira ili naučne radoznalosti. ”Točmaš” (kako glasi akronim ”Precizne mehanike”) prijavio se na konkurs OS RF za perspektivnu jurišnu pušku nove generacije. Oružje se na ispitivanjima pokazalo obećavajućim. Maksimalna brzina paljbe bila je 6.000 metaka u minuti, a praktična 850. Prema vrlo strogim, čak rigoroznim kriterijumima konkursa samo su AO-63 i opitni obrazac Nikonova ispunili zahteve koji se odnose na preciznost dejstva. Interesantno je da je Tkačov već pokušavao ranije sreću s modelima АО-38, АО-46 и АО-62, u tada novom (za Sovjete) kalibru 5,45 mm, no nikada nije uspevao da skrene pažnju na njih. Kada je izašao konkurs, smatrao je da je došao pravi trenutak.
Kao osnova za ovo oružje uzeta je jurišna puška AK-74 kalašnikov. Šta je kod ovog ”obrasca” (kako Rusi vole da zovu ekeperimentalne modele oružja, dok oruđa nazivaju ”objektima”) novo i različito? Uprkos dvema cevima, odnosno dupliranim delovima, opšti komplet mehanizma je većim delom isti. Okvir (magacin, šaržer) razlikuje se od standardnog jer je troredan, a i brzina gađanja koju smo već naveli je povećana, te time i vatrena moć. U poluautomatskom režimu (kako Rusi nazivaju dejstvo kratkim rafalima), brzina je bila nešto veća – 850 metaka u minuti. Naravno, u režimu jedinačne paljbe dejstvovalo se samo iz jedne cevi. Mehanizam zatvarača krije osnovnu tajnu: podešen je da kašnjenje između hitaca bude 0,01 sekundu. To je bilo dovoljno da paljba dveju cevi ne utiče jedna na drugu i ne otežava dejstvo. Ova puška bila je samo 20 centimentara duža od standardnog kalašnikova, uz 15 metaka više; opšte mišljenje komisije bilo je da je ona za jedan i po put prevazišla uzorni model AK-74.
Kao suparnik pojavio se obrazac konstruktora Nikonova. Šta je nudio? Časopis ”Nauka i tehnika”, pozivajući se na zaključke ruskih oružara, naglašava da obrazac Nikonova do prvog zastoja ima 40.000 ispaljenih metaka, a to je jedan i po put bolje nego AK-74. Fabrički inžinjeri IŽMAŠA tvrde da je ta puška dvaput efikasnija od AK-74, a jedan i po put od M 16 A2. Tada je obrazac dobio ime – abakan, pa je usvojen i ušao u naoružanje 1997. godine.
Šta je odlučilo prilikom izbora (osim spomenutih brojnih konkursnih uslova?). Kako stoje stvari, obe puške (Simonov-Tkačova i Nikonova) pokazale su zavidne performanse, a obrazac AO-63 pokazao je mnogo bolju tačnost! Prevagnula je surova ruska škola jednostavnosti vodeći se industrijskim ograničenjima i logistikom! Konstrukciona šema i percepcija promena u proizvodnji (nove mašine, novi standardi kod skladištenja, rukovanja, itd) prelomili su da na konkursu pobedi puška Nikonova. Ona nije nudila mnogo izazova fabrikama i logistici, a bila je korak napred u odnosu na model AK-74. Stoga su pragmatični Rusi odustali od objektivno bolje i perspektivnije puške.
No, to nije prvi put da bolji model usled ukupnih okolnosti ustupi mesto lošijem, ali prijemčivijem. Već i u rusko-sovjetskoj istoriji oružja takvih primera ima mnogo. Izabrani model sada je poznat celom svetu kao AN-94 abakan. Kad smo već kod tog imena, za one kojima je to promaklo da navedemo da je abakan dobio ime po reci i najvećem gradu oblasti Hakasija na istočnom delu RF prema Mongoliji, u Srednjoj Aziji.
O dilemama prilikom odlučivanja o izboru između ova dva modela poznati ruski istoričar Maksim Jeremejev je rekao: ”Istorija, naravno, ne voli odlaganja i polovična rešenja. Imam osećaj da bi se situacija sa AO-63 i posle usvajanja komplikovala i otezala, a uvođenje u naoružanje odugovlačilo. Istina je da bi način punjenja, evakuacija gasova i uopšte koncepcija dočekani kao utopija ili bar vrlo rizičan pokušaj. U svakom slučaju, masovna proizvodnja ne bi tekla lako. U samoj upotrebi vreme sklapanja i rasklapanja automatske puške bi se praktično udvostručilo, u poređenju s klasičnim modelima. Morala bi da se prilagodi i energija municije (reč je o milijardama metaka), a sama komisija nije se u prethodnom postupku bavila ukupnom pouzdanošću koncepta oružja, posebno sa stanovišta prihvatanja u trupi. Kada se pojavila AO-63 svesno je puštena priča o njoj i ona je vrlo efikasno poslužila izvesno vreme kao ”strašilo za NATO”. Međutim, korak ka funkcionalnom malokalibarskom oružju s njom nije mogao u datim okolnostima da se ostvari i to objašnjava izbor obrasca Nikonova u završnoj fazi selekcije”.
SANDUK OKVIR-MAGACIN
Isforsirana i uz mnogo upornosti, konstrukcija AO 63 ostala je na nivou maštovitog projekta, a mesto u trupi zauzele su jednostavnije i prijemčivije puške. Većina vojnih stručnjaka mišljenja je da ovakva jurišna puška nema budućnost. Paradoksalno je da OS RF nisu usvojile ovu pušku, međutim, CNII ”Točmaš”, ali i drugi biroi i sada rade na analognim projektima. To za konstruktore AO 63 nije velika uteha, ali jeste priznanje da su otvorili Pandorinu kutiju ideja i da prva koja je odatle izletela nije zaboravljena. Po običaju, na dnu je ostala nada da će ovakvo oružje jednog dana ipak stići do trupe, ako ga (zajedno sa svim drugim barutnim oružjima) ne oteraju u istoriju laseri i druge, nama sada nepoznate, tehnologije.
Fama oko ovog ”strašila za NATO” (kako su senzacionalisti voleli da naslovljavaju tekstove o ovom oružju) ipak je potrajala, pa je on u jednom filmu bio i ”glumac”. U filmu ”Crveni škorpion”, snimljenom 1989. godine, pojavljuje se ta famozna dvocevna automatska puška. Međutim, reč je o odlično modifikovanoj i zakamufliranoj južnoafričkoj pušci R-1, koja je varijanta modela FN FAL. Eto, Mihail Kalašnikov i njegovo čedo i danas na razne načine pobuđuju pažnju ne samo konstruktora već i filmskih scenarista. O broju filmova i serija u kojima se koristi izvorni kalašnikov ne treba, razume se, trošiti reči ni vremena. Nemamo ih dovoljno.