Spomenik Vojvodi Vuku

Slušaj ovaj članak

Jedan od najpoznatijih učesnika četničke akcije i zapovednik Dobrovolјačkog odreda potpukovnik Vojin Popović – Vojvoda Vuk (1881–1916) završio je 32. klasu Niže škole Vojne akademije, zajedno sa Vojislavom Tankosićem i Kostom Todorovićem. No Vojin Popović je bio jedan od najkvalitetnijih i najdisciplinovanijih oficira, koji je četničke jedinice transformisao u ozbilјne dobrovolјačke odrede, sa značajnom borbenom vrednošću. Upravo zbog svojih stavova bio je i jedan od najomilјenijih zapovednika među vojnicima. 

Potpukovnik Vojin Popović poginuo je kod Sive stene, na Gruniškom visu, 16/29. novembra 1916. godine. Na mestu pogibije postavlјena je jednostavna mermerna ploča sa urezanim natpisom „Овде паде / Војвода Вук / 16. XI 1916 г.” 

Saborci su Vukovo telo preneli do pruge uskog koloseka Skočivir – Bač – Florina, odakle je vozom, prugom Florina – Voden – Vertekop, prebačen do Soluna. Telo je na stanicu prispelo 18. novembra/1. decembra u 6 časova i preneseno u srpsku (hilandarsku) crkvu Sv. Save u ulici Kamvunion broj 1 (Kamvounion, na Hipodromu). Opelo je izvršeno 19. novembra/2. decembra u 15 časova, a činodejstvije je obavio iguman Metodije (svetovno Života S. Milovanović), brigadni vojni sveštenik na Solunskom frontu i vojni sveštenik Komande Mesta u Solunu, uz sadejstvo četiri sveštenika. Činu su prisustvovali svi naši generali koji su bili u Solunu, osoblјe Vrhovne komande, izaslanici savezničkih štabova, dr Arčibald Rajs, oficiri i građanstvo. Za vreme službe odru je prišao izaslanik generala Morisa Saraja (Maurice-Paul-Emmanuel Sarrail, 1856–1929), tada zapovednika Savezničkih armija na Istoku (Armées alliées en Orient) i uz uzglavlјe položio francuski Ratni krst (Croix de guerre). Govor u crkvi održao je iguman Metodije Milovanović i „predstavnik naroda iz novih krajeva Todorović”, a zatim je pogrebna povorka krenula ulicama Egnacija (Egnatia) i Langada (Lankada) ka vojničkom groblјu Zejtinlik u ulici Langada br. 192. Sprovod je pratila vojna počasna četa, muzika Kralјeve garde i italijanska vojna muzika. Pred grobom je govorio četnik Uroš Petrović. 

Sutradan, 20. novembra/3. decembra, u Ratnom dnevniku štampan je nekrolog Vojvodi Vuku iz pera poručnika Žana (Jean-Charles-Louis Regnault, 1893–1970), sina generala Šarla Renjoa (Charles Regnault, 1856–1937), zapovednika francuske 122. pešadijske divizije (122e Division d’Infanterie). Istovremeno, francuski general Saraj je savezničkim armijama uputio Naredbu u kojoj je naveo da je „potpukovnik Vojin Popović iz Srpske vojske pokazao nenadmašnu hrabrost i polet bez primera, odupirući se dugo na čelu svojih dobrovolјaca na sektoru Lerin – Biklište, gde je učinio velike uspehe. Od početka srpske ofanzive on je neizmerno doprineo postignutim uspesima sve do trenutka kada je slavno poginuo na čelu svojih trupa”.

Nakon sahrane proslavlјeni zapovednik dobrovolјaca, zaboravlјen od zvaničnih vlasti, počivao je sve do 1923. godine među hilјadama srpskih vojnika u Solunu. Naime, Glavni odbor Četničkog udruženja, u dogovoru sa porodicom, tek 29. maja 1923. doneo je odluku da se telo potpukovnika Popovića, 24. juna, prenese u Beograd. No članovi sekcije za prikuplјanje priloga Odbora za prenos vojvode Vuka sastali su se tek 8. septembra 1923. u prostorijama Narodne odbrane, u Miloša Velikog br. 14, kako bi razmotrili da li raspolažu sredstvima neophodnim za realizaciju ideje. Nakon obezbeđenja finansija, ekshumacija je konačno izvršena 24. septembra, a kovčeg je vozom, sa solunske stanice, krenuo 26. septembra u 6 časova. Kompozicija je svečano dočekivana u Đevđeliji, na stanici Sv. Đorđa u Strumici, u Velesu i Skoplјu. Voz je u Skoplјu, gde je kompozicija i prenoćila, dočekao general Emilo Belić (1877–1942). Put je nastavlјen 27. septembra u 6 časova, sa svečanim dočekom u Bujanovcu, a voz je u beogradsku stanicu stigao iste večeri u 20.20 časova. 

Program sahrane Vojvode Vuka usvojen je tek u kasnim satima 22. septembra. Ispraćaj, za koji je bio zadužen pukovnik Alimpije Marjanović (1874–1940), trebalo je da počne 30. septembra u 9 časova. Programom je bilo predviđeno da pred Ministarstvom vojnim govor održi pukovnik u penziji Pavle E. Jurišić (klani drug vojvode Vuka, inače bratanac generala Pavla Jurišića-Šturma), na Terazijama četnički vojvoda Ilija Ž. Trifunović Birčanin (1887–1943), a pred zgradom Univerziteta rektor dr Bogdan Gavrilović (1864–1947). Svečani prenos tela sa stanice na Novo groblјe započet je prema planu, 30. septembra u 9 časova. Na stanici je činodejstvovao bitolјski episkop Josif (svetovno Cvijović, 1878–1957), nakon čega se povorka uputila ka groblјu. U procesiji su učestvovali stari četnici, predstavnici patriotskih udruženja i veliki broj poštovalaca Vojvode Vuka, ali bez predstavnika zvaničnih vlasti. Povorka je, ulicama Nemanjinom i Miloša Velikog, stigla do zgrade Ministarstva vojnog, gde je, prema programu, masi trebalo da se obrati pukovnik Jurišić ili neko od predstavnika vojske. Nažalost, niko se nije pojavio. Tako je povorka nastavila Terazijama i Knez Mihailovom do Saborne crkve, gde je u 11 časova ponovo činodejstvovao episkop Josif. Tek tu je kovčeg sačekala vojna muzika, kralјev ađutant konjički potpukovnik Velimir Dimitrijević (1883–1945), ministar vojni general Petar Pešić (1871–1944) i češki ambasador Jan Šeba (1886–1953). Kovčeg je ispred crkve postavlјen na lafet i povorka je ulicama Kralјa Petra i Vasinom dospela do zgrade Univerziteta (Kapetan-Mišino zdanje), gde se masi, umesto rektora, obratio akademik dr Vladimir Ćorović (1885–1941). Sledeća stanka je napravlјena pred Narodnim pozorištem, gde je Vojvodu Vuka pozdravio čuveni Dobrica Milutinović (1880–1956). Povorka je do Novog groblјa stigla u 14 časova. Telo je svečano položeno u grobnicu, gde i danas počiva. Na ploči je urezan tekst „За слободу Отаџбине живот је свој дао / потпуковник Војин Поповић / Војвода Вук / 1880–1916”.

Još tokom priprema za prenos, u Beogradu je osnovan Odbor za podizanje spomenika Vojvodi Vuku sa dr Mihailom Šuškalovićem (1861–1931) na čelu, čije je sedište bilo u Miloša Velikog br. 14. Nekoliko dana nakon sahrane, 8. oktobra 1923, i Ministarstvo prosvete je donelo odluku da se pristupi „prikuplјanju priloga po osnovnim školama za podizanje spomenika Vojvodi Vuku”. Odbor Mihaila Šuškalovića (koji, nažalost, neće doživeti otkrivanje spomenika) za kratko vreme sakupio je dobrovolјne priloge u visini od 450.000 dinara; od te sume izdvojeno je 150.000 dinara za staranje o ćerki Vojina Popovića, a za ostatak novca je, bez konkursa, izrada spomenika naručena od poznatog vajara Đorđa Jovanovića (1861–1953). Jovanović je model spomenika završio do sredine oktobra 1929, te je isti poslat u Čehoslovačku na izlivanje. No tada se razvila diskusija o lokaciji spomenika. Prvobitno je izneta ideja da se statua postavi ispred Studentskog doma Kralјa Aleksandra I (Bulevara kralјa Aleksandra br. 75, dovršen 1928. prema projektu Georgija Pavloviča Kovalјevskog). No 4. marta 1930. u Politici se pojavila vest da će „spomenik Vojvode Vuka koji je izradio g. Đorđe Jovanović biti jedan od najlepših ukrasa Kalemegdana, a zajedno sa Meštrovićevim ’Pobednikom’ ostavlјaće lep i dubok utisak veličine našeg naroda”. Na drugoj sednici Odbora za podizanje spomenika u Beogradu, 9. septembra 1930, specijalno odabrana Komisija je zaklјučila „da ne bi bilo nepodesno mesto na zvezdi, koju na Topčiderskom novom putu čini ono veliko raskršće (’Topčiderska zvezda’)”. Ubrzo se odustalo i od te ideje, pa iako je, osim bronzane figure, do kraja novembra 1933. bilo završeno i kameno postolјe, beogradska Opština još uvek nije odlučila na kom mestu postaviti spomenik. Konačno, nakon uklanjanja austrougarske fontane „Viribus unitis” (iz vremena okupacije Beograda) i parternog uređenja, opredelila se za park na Topličinom vencu.

Po svemu sudeći, kao što je njegov prenos 1923. prošao bez prisustva oficijelnih vlasti, tako je i izbor mesta i otkrivanje spomenika odlagano više od jedne decenije iz političkih razloga (otpor prema bivšim članovima „Crne ruke”, kojima je pripadao i Vojvoda Vuk). Konačno, 23. oktobra 1936. spomenik je otkriven u prisustvu velikog broja građana i najviših predstavnika vlasti: komandanta Beograda generala Vojislava Tomića (1878–1937), komandanta Vazduhoplovstva generala Dušana Simovića (1882–1962), načelnika Glavnog generalštaba generala Milutina Nedića (1882–1945), članova Vojnog saveta generala Milana Milovanovića (1874–1942), Emila Belića i Milana Nedića (1877–1946), komandanta Garde generala Aleksandra Stankovića (1879–1948), pomoćnika Ministra vojske generala Milorada Petrovića (1882–1981), izaslanika kralјa Petra II ađutanta pukovnika Radovana Popovića (1893–1967), poslanika Senata i Narodne skupštine i bivšeg predsednika Vlade Ljubomira Davidovića (1863–1940), te majke, supruge i ćerke Slobodanke počivšeg Vojina Popovića. Činodejstvovao je episkop prizrenski Serafim (svetovno Sava Jovanović, 1875–1945) sa protojerejem Nikolom D. Božićem (protoprezviterom okruga beogradskog), jeromonahom Gerasimom Jurišićem, sveštenikom Đorđem Berenđijom i vojnim sveštenikom Lukićem, a na jektenija je odgovarao hor pevačkog društva „Car Uroš”. Posle svečanosti predstavnik Četničkog udruženja advokat Milan Aćimović (1898–1945) predao je spomenik na čuvanje predstavniku Beogradske opštine Milanu Nešiću (1886–1970).

Prema opisu iz 1929, „spomenik se sastojao iz statue vojvodine, izlivene od bronze i visoke 3 metra na jednom kamenom pijadestalu visokom 5 metara. Vojvoda je (bio) predstavlјen u šumadijskom narodnom odelu sa redenicima oko pasa i sa puškom u desnoj ruci. Levom rukom je pokazivao napred u pravcu neprijatelјa. Pijadestal će biti izrađen od belovodskog kamena. Pored imena Vukova na njemu će biti četnički grb i natpis ’За слободу и част отаџбине’.”

Na visokom postolјu u obliku zarublјenog kvadra postavlјena je bronzana skulptura vojvode Vuka u prirodnoj veličini. Vojvoda je naoružan karabinom, u pokretu, a levom rukom pokazuje na jug, na oblasti koje još nisu bile oslobođene. Odeven je u narodnu nošnju, odeždu četničkog vojvode sa plaštom i kapom sa kokardom. Na podnožju skulpture urezan je potpis autora „Ђ. Јовановић 1929”. Visina figure je 2 m, postolјa 4 m, dok je širina postolјa 1,5 m. Tekst utisnut na frontalnoj strani postamenta glasi: „Војвода Вук / 1880–1916”, a na bočnim stranama postamenta postavlјene su ploče sa uklesanim imenima mesta i gradova (po sedam na svakoj) u čijim je oslobađanjima učestvovao: na desnoj ploči – „Челопек, Куманово, Битољ, Елбасан, Брегалница, Самуровића Ада, Лозница”, a na levoj – „Јадар, Конатица, Београд, Власина, Кајмакчалан, Сива Стена, Груниште”. Postolјe je na četiri ugla ojačano manjim potpornim stupcima. Pri vrhu postamenta je u plitkom relјefu oblikovan lovorov venac, na koji su sa sve četiri strane plasirane oznake četničkog pokreta: lobanja sa ukrštenim kostima. 

Ostavite Vaš Komentar: