Convair F-102 Delta Dagger

U trenutku nastajanja, F-102 je bio najnapredniji lovac, prvi sposoban za efikasno dejstvo u svim vremenskim uslovima i za letenje nadzvučnim brzinama. Osim toga, od samog početka razvijan je za upotrebu vođenih projektila vazduh-vazduh. Glavna mu je namena bila odbrana severnoameričkog kontinenta od sovjetskih bombardera. Naime, nakon okončanja Drugog svetskog rata, ili bolje rečeno pri samom njegovom kraju, odnosi Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza naglo su se pogoršali. U takvom političkom okruženju, u oktobra 1947. godine, sovjetsko ratno vazduhoplovstvo prvi je put javnosti prikazalo svoje najnovije strateške bombardere Tupoljev Tu-4, u osnovi kopiju američkih B-29 Superfortress. Bila je to tek najava novijih, znatno savremenijih strateških bombardera s mlaznim pogonom. Novoformirano, ili bolje rečeno osamostaljeno, američko ratno vazduhoplovstvo (dotad je formalno bilo u sastavu kopnene vojske) dobilo je zadatak da u najkraće vreme opremi svoje skvadrone lovačkim avionima, koji će sovjetske strateške bombardere naoružane nuklearnim oruţjem obarati i pre nego što stignu do glavnog dela Sjedinjenih Američkih Država. Posle će se ta odbrana proširiti i na Kanadu.

Par lovaca F-102A u letu iznad Juţnog Vijetnama.
Par lovaca F-102A u letu iznad Juţnog Vijetnama.

Zbog toga je američka avijacija raspisala konkurs za novi nadzvučni lovački avion, sposoban da deluje u svim meteo uslovima. Projekat je bio poznat kao interceptor 1954. Pri čemu je broj 1954 označavao godinu uvođenja u naoružanje. U razvoj ovog lovca su iskorišćena i iskustva nemačkih konstruktora, koji su se bavili problemom delta krila. Za pogon prvih serijskih F-102 odabran je turbomlazni motor Westinghouse J-40, dok se ne dovrši razvoj znatno snažnijeg Wright J-67 (licencno proizveden britanski Bristol Olympus). Sa motorom J-40, F-102 je mogao postići za ono vreme solidnu brzinu od 1,88 maha na visini od 18600 metara, dok je s J-67 trebao dostići brzinu od 1,93 maha na visini od 20600 metara.

U decembru 1951. godine postalo je potpuno jasno da motor J-67 i nišanski sistem MA-1, neće biti spremni za ugradnju u prve serijske primerke F-102A.

Zbog nastalih problema RV SAD je odlučilo da razvije privremenu verziju F-102A, dok je potpuno razvijena verzija nosila oznaku F-102B. Tako su silom prilika za F-102A odabrali zastareli sistem za kontrolu vatre, Hughes E-9, koji je u osnovi bio tek modifikovani E-4. Posle većih izmena i poboljšanja, E-9 je posle preimenovan u MG-3. Kako je kašnjenje u razvoju J-67 i MA-1 bilo sve veće, odlučeno je da se umesto F-102B razvije potpuno novi F-106, koji je u operativnu upotrebu uveden tek u juna 1959. godine. Motori J-40 su imali problema s pouzdanošću, tako da su serijski primerci dobili slabiji motor Pratt 4 Whitney J-57. Sve u svemu letne osobine F-102 nisu bile bolje od F-86D Sabre, koji je već bio u operativnoj upotrebi. Do kraja 1953. godine nagomilalo se toliko problema, tako da je F-102 bio pred otkazom projekta. Nastali problemi primorali su kompaniju Convair da pristupi redizajnu aviona, modifikovali su krilo kako bi se poboljšala upravljivost i smanjili su prečnik trupa na određenim mestima. Ugradili su i jači motor J-57-P-23 potiska 76,4 kN. Tako poboljšani avion je tokom testova premašio brzinu zvuka od 1,2 maha.

Prva operativna jedinica RV SAD opremljena lovcima Delta Dagger postao je 327. lovačko-presretački skvadron. Tokom operativne upotrebe F-102A je često prizemljivan. Najviše je problema bilo s nepouzdanim stajnim trapom, koji je i nakon višestrukih modifikacija još uvek bio nepouzdan. Osim toga javili su se i problemi sa vazdušnim kočnicama smeštenim između izduvnika turbomlaznog motora i stabilizatora.

Glavno naoružanje aviona činili su projektili vazduh-vazduh, sa poluaktovnim radarskim navođenjem AIM-4E Falcon i sa infracrvenim navođenjem AIM-4F Falcon.

Jedina ozbiljnija upotreba F-102A u ratu bila je u Vijetnamu. Naime, u marta 1962. godine delovi 590. lovačko-presretačkog skvadrona prebačeni su u vazduhoplovnu bazu Tan Son Nhut blizu Sajgona, kako bi osigurali vazdušni prostor od vazdušnog udara severnovijetnamskog vazduhoplovstva. Posle su F-102A korišćeni i u neposrednim borbenim misijama, uglavnom kao pratnja za bombardere B-52 Stratofortress. U gotovo deset godina upotrebe iznad Vijetnama izgubljeno je samo 15 F-102A Delta Daggera. Od toga četiri su izgubljena na zemlji zbog napada snaga Vijetkonga, a osam je izgubljeno zbog kvarova u letu.

Iako je razvijan kao „čistokrvni“ lovac-presretač, F-102A je u Južnom Vijetnamu i Kambodži korišćen i za misije podrške snagama na zemlji. Kako lovci Delta Dagger nisu mogli nositi bombe, to jeste nisu imali nišanske uređaje prilagođene njihovoj upotrebi, a ni topove, morao se pronaći jedinstven način kako ih upotrebiti u jurišnim zadacima. Rešenje problema bilo je nadasve jedinstveno: za jurišne zadatke koristili su se projektili Falcon s infracrvenim sistemom vođenja. Avioni F-102 Delta Dagger bi delovali noću i tražili izvore toplote (kamionske motore) na Ho-Ši-Minovom putu, te na njih navodili infracrvene uređaje svojih raketa Falcon. Piloti bi ponekad čak lansirali i rakete Falcon s poluaktivnim radarskim navođenjem ako bi se njihovi radari uspeli vezati za cilj. Iako piloti nisu mogli biti sigurni jesu li pogodili cilj, ponekad bi videli sekundarne eksplozije. Ta taktika očigledno nije bila posebno uspešna, a uz to je bila vrlo skupa, te su F-102 uskoro počeli delovati isključivo danju. Pritom su za napade na ciljeve na zemlji koristili NRZ FFAR. Tokom 1965. godine lovci Delta Dagger su obavili čak 618 napada raketama FFAR, uz gubitak samo jednog aviona (oboren je dejstvom PVO).

Tokom šezdesetih godina XX veka, lovce F-102 Delta Dagger su počeli zamenjivati novopridošli lovci: McDonnell F-101B Voodoo i Convair F-106 Delta Dart. Tako se već sredinom 1961. godine broj operativnih F-102A u RV SAD sveo na samo 221. Do kraja 1969. godine većina još uvek operativnih lovaca Delta Dagger prebačena je u jedinice nacionalne garde SAD. Poslednji F-102 povučeni su iz upotrebe oktobra 1976. godine.

Početkom 1968. godine oko 50 F-102A i TF-102A isporučeno je turskom ratnom vazduhoplovstvu, kao zamena za lovce F-84F Thunderstreak. U operativnoj su upotrebi ostali sve do sredine 1979. godine kad su zamenjeni lovcima F-104G Starfighter. Zbog potreba ravnoteže snaga između dva „saveznika“ unutar NATO, 1969. godine je 19 F-102A i pet TF- 102A isporučeno i grčkom ratnom vazduhoplovstvu. U operativnoj su upotrebi ostali sve do 1978. godine kad su zamenjeni lovcima Mirage F-1CG. Ne postoje podaci da su se turski i grčki F-102A ikada direktno sukobili.

  • Proizvođač: Consolidated Aircraft Co. (Convair). Namena: Jednomotorni mlazni lovački avion, jednosed. Verzije: F-102A, F-102B, TF-102A.
  • Pogonska grupa: Jedan turbomlazni motor Pratt & Whitney J-57-P-25, potiska 76,5 kN sa dopunskim sagorevanjem. U unutrašnjim rezervoarima 4107 litara goriva, a u vanjskim dopunskim rezervoarima 815 litara goriva.
  • Dimenzije: Razmah krila 11,61 m; dužina 20,83 m; visina 6,45 m; površina krila 64,57 m2; m.pr. 8777 kg; m.maks. 14300 kg.
  • Karakteristike: Brzina – maksimalna na visini od 12190 m 1340 km/h (1,25 maha). Brzina penjanja 66 m/s. Operativni vrhunac leta 163460 m. Dolet 2172 km.
  • Naoružanje: 24 NRZ kalibra 70 mm FFAR Mighty Mouse ili 6 VRP V-V AIM-4 Falcon ili 2 rakete V-V AIM-26A/B Nuclear Falcon ili 1 raketa V-V AIM-26A/B i 3 VRP V-V AIM-4.
  • Razvoj: Prvi let YF-102 24. oktobra 1953. godine. Tokom leta bilo je određenih problema. Prvi let YF-102A 20. decembra 1954. godine. Prvi primerci uvedeni u upotrebu juna 1955. godine. Završetak proizvodnje aprila 1958. godine. Ukupno proizvedeno 875 aviona.
  • Korisnici: Grčka, SAD, Turska.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.