U leto 1988. godine američka 82. Vazdušno-desantna divizija izvodila je vežbe u skokovima padobranom. Statičko uže jednog od padobranaca nije se otkačilo i nesrećnik se našao u kritičnom položaju. Na žalost, to nije bio film ”Rambo II”; vojnik nije bio u stanju da sam preseče uže. Što je još gore, ni instruktor ni članovi posade aviona nisu imali oštar a kamoli padobranski nož. Čitava epizoda završila se tragično po padobranca.
Iste godine, zbog kvara na motoru fantoma F-4, dva pilota Vazduhoplovne nacionalne garde Oregona katapultirala su se i bezbedno slustila u Tihi okean. Pre napuštanja vazduhoplova uputili su poruku mayday (SOS), koju je uhvatila komanda i odmah uputila spasilački helikopter. Zbog ledeno hladne vode faktor vremena igrao je presudnu ulogu. Spasioci su vrlo brzo stigli do mesta udesa, ljudi-žabe su iskočili iz helikoptera da bi pilote izvukli iz vode. Na nesreću, ni piloti ni spasioci nisu imali nož kojim bi žrtve oslobodili užadi padobrana. Nakon 25 minuta napornog rada, iz vode je izvučen samo jedan polusmrznuti letač, ali i ljudi-žabe, takođe ugroženi hipotermijom. Helikopter je morao da ronioce i pilota odmah preveze u bolnicu i ponovo se vrati po drugu žrtvu. Međutim, njemu više nije bilo spasa; samo zato što niko nije imao oštar nož, pilot se smrzao u vodi.
Nož je najstarije oružje proizvedeno ljudskom rukom; prvi komadi grubo obrađenog kremena u vidu sečiva sreću se još u pleistocenu. Istovremeno, to je jedino hladno oružje koje je preživelo napredak tehnologije i tehnike i bez koga je nezamisliv opstanak ”vojnika buducnosti”. Ovde ne razmatramo savremene borbene noževe koji su sinonim specijalnih snaga vojske i policije. Naša tema je najobičniji preklopni nož, više alatka nego oružje, od koga često zavise životi mornara, pilota i padobranaca. Jedino njime čovek se može brzo osloboditi užadi i pojaseva padobrana ili sedišta i spustiti sa drveta na koje se slučajno zakačio, ili izvući iz blata, vode ili zapaljenog aviona.
Američki piloti i padobranci su u Drugom svetskom i Korejskom ratu nosili jednu vrstu preklopnog noža sa sečivom dužine 80 mm – padobranski nož Mk.2 (popularni ”Presto”) firme ”Schrade Cultery Company of Walden” iz Njujorka. Ova konstrukcija je odabrana zbog kompaktnosti, bezbednosti u transportu i mogućnosti otvaranja samo jednom rukom. Tokom 1958. godine američko vazduhoplovstvo je razvilo novi padobranski ”survajval” nož (nož za preživljavanje) MC1 (M724OR); u suštini, firma ”Camillus and Schrade” je samo redizajnirala stariji tip Mk.2. Istovremeno, padobranski instruktori neoficijelno su koristili privatne noževe (GI, TL-29), skautske peroreze, a često i preoštrene noževe iz vojničkog kompleta za jelo (MRI kit knife). Amerikanci su smatrali da bajoneti kao što su njihov najnoviji M9 ili M7, kao i borbeni noževi tipa ”Glock” ili novi nemački ”Kampfmesser”, nisu pogodni za pilote i padobrance.
Kako se osloboditi užeta
Prelaznu ocenu dobio je samo nemački padobranski nož sa gravitacionim sečivom ali i njemu je stavljena primedba na veliku masu i dužinu sečiva (90 mm). Konačno, ekspert Chuck Carwan (1947-2008) je rešio da dizajnira ”idealan” pilotski i padobranski nož. Karvan je bio pripadnik SOF, svršeni pitomac Vest Pointa, imao je završen kurs za operacije u džunglama Paname, vazduholpovno-desantnu padobransku školu u Fort Beningu, majstorsku skakačku školu, oficirski kurs specijalnih snaga i školu rendžera. Služio je u Prvoj konjičkoj diviziji u Vijetnamu, 5. i 10. SF grupi, MASO i 0330.
Karvan je postavio sedam osnovnih zahteva: da je nož lagan, kompaktan, da sa lakoćom seče najlonski statički konopac ali i teške pojaseve, da ima zaobljen, tup vrh (prilikom sečenja konopaca ili pojaseva sečivo se zavlači između tela i konopaca pa ne sme ozlediti kombinezon ili samog vojnika), da je opremljen gajtanom (vrsta temnjaka koja sprečava gubljenje noža), da se iz opreme ili kombinezona može lako dohvatiti bilo kojom rukom i da se može otvoriti jednom rukom. Ovim zahtevima najviše je odgovarao poznati ”Gerber bolt action”, koji je dizajnirao Walter Wells ”Blackie” Collins (1939-2011). Čak Karvan je kontaktirao Doug Hutchens-a, menadžera firme ”Gerber”, koji je sa zadovoljstvom prihvatio razvoj oružja-oruđa po postavljenim zahtevima. Prototip Mark II Combat noža upućen je na testiranje u čuvenu 1st Special Forces Group. Američki specijalci su oružju dali pozitivne ocene pa je uvoden u standardnu opremu tokom Vijetnamskog ratta kao Gerber Mk. II.
Legendarna 63. padobranska brigada Vojske Jugoslavije još od svojih adolescentskih dana tragala je za idealnim borbenim i padobranskim nožem. Veliki doprinos pravom vrednovanju ovog starog ali neophodnog oružja dao je Stojan Jović, pripadnik brigade od 1953. do 1977. i njen komandant od 1969. do 1977. godine. Naši padobranci su jedno vreme dužili nož M.51 (rađen po uzoru na sovjetski M.40), izrađena je i jedna ograničena serija dvoseslkih, kratkih noževa u metalnim kanijama a potom su usledili eksperimenti sa lepezom borbenih noževa bivše zemunske ”Impe”.
Mornarima puno znači
Stručnjaci bivše Vojske Jugoslvije su postavili nove taktičko-tehničke zahteve za pilotski i padobranski nož koji su se uglavnom pokpapali sa idejama Čaka Karvana. U to vreme, realizaciji zadatka opet se prihvatila ”Impa”. Tako je nastao pilotsko-padobranski nož M-97. Ovo oružje-oruđe imalo je preklopno sečivo sa ”Bakovim” (Mod.110) ”liner-lock” bravljenjem (bravljenje oprugom u liniji sa sečivom). Konveksno-konkavna oštrica je na udubljenom delu bila nazubljena što je olakšavalo rezanje pojaseva od balističkog platna odnosno najlonskih konopaca.
Na teluću se nalazila jedna vrsta ”skinera” koji je olakšavao sečenje tanjih užadi. Vrh je bio zaobljen čime je izbegnuta mogućnost samopovređivanja. Sečivo se moglo lako otvoriti i zatvoriti jednom rukom. Na kraju plastičnih, čekiranih korica zelene boje, nalazio se otvor za gajtan sa mesinganom čahurom.
Osovina sečiva takođe je bila smeštena u mesinganoj čahuri i jedina je mana što nije imala mogućnost povremenog pritezanja. Dužina sečiva je iznosila je 90 mm, dužina rasklopljenog noža – 210 mm a masa oko 120 grama. Nož je uspešno prebrodio stroge testove Tehničkog opitnog centra (TOC) i uveden je u standardnu opremu pilota i padobranaca. Uskoro se za isti nož, samo sa tamno-plavim koricama, opredelila i Helikopterska jedinica MUP Srbije.Tada se razmišljalo da se M-97 ponuditi i Ratnoj mornarici, kojom je bivša, krnja Jugoslavija, još uvek raspolagala. Naime, mornari se tokom službe na brodu često sreću sa problemima sečenja užadi, od čega im kad-tad zavisi život i bezbednost plovila.
U austrougarskoj mornarici ”mornarski nož” – preklopni nož sa drvenim koricama, čeličnim sečivom dužine 115 mm sa zaobljenim vrhom i gajtanom, propisan je još 1891. godine. Potpuno isti nož preuzela je Mornarica Kraljevine Jugoslavije (M1936) ali i Ratna mornarica FNRJ odnosno SFRJ (M1955 i M1971). Istina, mornari na plovilima RM JNA skoro nikada nisu nosili ovu korisnu alatku-oružje. Nakon nastanka Vojske Republike Srbije i Rečne Flotile kao naslednika bivše mornarice, ostalo je otvoreno pitanje izbora idealnog radnog noža.
