Rad na novom domaćem automatu započeo je, praktično, odmah nakon obustavljanja proizvodnje M1949 (1954. godine). Na prvi konkurs bilo je prijavljeno 8 prototipova: 6 iz kragujevačke Zastave (poznatih konstruktora, poput Đurđa Matića, poslovođe odeljenja neautomatskog oružja Milana Ilića, te Danila Cukića), jedan iz Instituta naoružanja Uprave za vojnotehnička istraživanja i razvoj JNA (rešenje kapetana I klase Todora Cvetića) i jedan iz Uprave artiljerije (kontrolnog organa UA pri Zastavi, kapetana I klase Ljuba Mijomanovića). Kragujevački automati uglavnom su se bazirali na modelu iz 1949; Mijomanović je prijavio nemački ERMA MP-40, prekalibrisan na municiju 7,62h25 mmTT, dok je Todor Cvetić konkurisao sa potpuno novim rešenjem oružja sa slobodnim zatvaračem. Cvetićev model najbolje se pokazao. Tokom drugog kruga testova, jedini je izdržao probu na 27.000 metaka (samo 7 zastoja). Tako je u naoružanje JNA usvojen automat 7,62mm M1956 (radni kodirani naziv artikal 11).
U osvajanju proizvodnje i ispitivanjima automata, između ostalih, učestvovao je i stručnjak Instituta naoružanja, major, dipl inž Milan Vasiljević. Tokom 1956. godine izrađeno je 20 primeraka, neophodnih za trupna ispitivanja. Serijska proizvodnja artikla 11 (M1956) započeta je 1960; do 1975 (kada je proizvodnja obustavljena), “Zastava” je vojsci i policiji isporučila 88.889 automata 7,62 mm M56. Inače, 1965. godine, za potrebe izvoza, izrađena je i ograničena serija istog oružja u kalibru 9 mm Parabellum (M65).
Samo zbog izvesne vizuelne sličnosti sa Mpi-40, često se navodi da je domaći automat M1956 rađen po uzoru na konstrukciju Hajnriha Folmilera (Heinrich Vollmer, 1885-1961) i zavoda ERMA (kod nas pogrešno nazivan Šmajserom). No, između ova dva oružja postoje bitne konstruktivne razlike.
Automat M56 je radio na principu trzanja slobodnog zatvarača, a dejstvovao je sa otvorenim zatvaračem (sa početkom automatskog ciklusa sa zatvačem u zadnjem položaju). Udarna igla je bila integralni deo zatvarača, na kome se nalazio izvlakač sa oprugom, donosač metaka i kružni otvor za ručicu. Povratna opruga, smeštena u sanduku, bila je većeg prečnika od onog kod MRi-40, bez teleskopske obloge. Iz automata se moglo dejstvovati jedinačno i rafalnom paljbom. Regulator vatre, smešten ispred branika obarače, bio je poprečnog tipa, sličan onom na modelima M1949 i M49/57. Sastojao se iz poluge pravougaonog preseka sa polukružnim izrezom za razdvajač i obostranog nareckanog dugmeta sa jasno vidljivim natpisima ”jed.”(inačno) i ”rafal.”(no). Potiskivanjem levog dugmeta regulatora udesno, do položaja kada je na njemu bio čitljiv natpis ”jed.”, poluga se postavljala na pravac kretanja razdvajača. Nakon opaljenja, prilikom kretanja zatvarača unazad, poluga regulatora sprečavala je da razdvajač deluje na polugu obarače, odnosno, da zadnji krak zapinjače zadržava zatvarač u zadnjem položaju. Prilikom potiskivanja desnog dugmeta ulevo (da je čitljiv natpis ”rafal.”), urez na polugi se dovodio na pravac razdvajača.
Ručica zatvarača istovremeno je predstavljala i kočnicu. U cilju blokiranja zatvarača u prednjem ili zadnjem položaju, ručicu je trebalo zaokrenuti za 90° u smeru suprotnom od kazaljke na satu. U ovom položaju, na gornjoj površini ručice je bilo čitljivo ”ukočeno”. Kada bi se ručica zaokrenula u suprotnom smeru, zatvarač se kretao slobodno a na ručici je bio vidljiv natpis ”otkoč”(eno). Sanduk je, u suštini, imao kanal duž koga se kretala ručica zatvarača.
Na prednjem i zadnjem delu kanala nalazio se kružni otvor sa prečnikom većim od širine samog kanala. Istovreemeno, neposredno iza glave ručice zatvarača nalazilo se rebro pravougaone forme sa širinom koja je odgovarala širini kanala a visina – prečniku kružnih otvora. Tako je u vertikalnom položaju (ručica okrenuta 90° suprotno od kazaljke na satu), rebro sprečavalo kretanje ručice duž kanala a time i samog zatvarača. Osim ovog jednostavnog i efikasnog rešenja, na ručici je bio montiran utvrđivač zatvarača koji je sprečavao neželjeno (slučajno) opaljenje oružja – manu koju su imali prethodni domaći, ali i svi inostrani modeli automata. Upravo iz tog razloga, Uprava pešadije je od konstruktora zahtevala da reši ovaj problem. Cvetićev utvrđivač je, naime, na vertikalnom kraku imao kvadratni izrez, dok je opruga pod donjim krakom utvrđivač držala priljubljenim uz sanduk. Na prednjem delu sanduka nalazila se bradavica. Prilikom neželjenog kretanja unapred ili u krajnjem prednjem položaju zatvarača, bradvica je ”zaskakala” u otvor utvrđivača, obezbeđivala sigurno rastojanje (1,2-2mm) između fiksne udarne igle na zatvaraču i čela čahure u ležištu i time sprečavala slučajno aktiviranje kapsle.
Prilikom povlačenja zatvarača unazad, strelac je obuhvatom ručice zatvarača savlađivao silu opruge, čime se utvrđivač zaokretao oko osovine, zub ”iskakao” iz proreza i time oslobađao zatvarač.
Obloga sanduka sa pištoljskim rukohvatom i branikom obarače izrađivana je od crne plastike. Obloga je, prema konstruktorovoj zamisli, sa unutrašnje strane imala naizmenična polukružna rebra – distancere između sanduka i obloge, što je omogućavalo strujanje vazduha, hlađenje i smanjenje vibracija. Koliko je ova ideja bila ispred svog vremena ukazuju loša iskustva saНK-G36, izražena u Afganistanu 2001. godine, kada je, usred pregrevanja cevi i uticaja toplote na polimerske obloge, dolazilo do zastoja pa i otkazivanja oružja. Automat se punio zakrivnjenim okvirom kapaciteta 30 metaka 7.62x25mmTT. Konačno, automat M56 je imao preklopni skeletni metalni kundak.
Zanimljivo je da je Uprava pešadije naknadno tražila da automat ima i mogućnost montaže noža – bajoneta. Cvetić je konstruisao skladan, praktičan nož sa dvoseklim sečivom, plastičnim koricama i bočnom kliznom bravom. No, tada se pojavio novi zahtev – da nož bude ”unverzalan”, odnosno, da na rukohvatu ima i preklopno šilo. Smatralo se, naime, da je šilo neophodno za vodiče tovarnih grla brdske artiljerije i mornare (bušenje dodatnih rupa na kaiševima, brzo raspetljavanje čvorova i sl.). Kada je izrađena probna serija ovog tipa noževa, ustanovilo se da su skupi za proizvodnju te se ostalo pri standardnom bajonetu M1956.
Automat M56 je za ono vreme predstavljao odlično oružje i danas je nepravedno zanemaren. Navedimo da je major Cvetić,11. novembra 1960. godine za Automat 7,62mm sa nožem dobio Pronalazačko svjedočanstvo Pov. 1224/60 P-1406, koje mu je, po ovlašćenju državnog sekretara za poslove Narodne odbrane Ivana Gošnjaka (1909-1980) uručio načelnik uprave Vojnoteničkog instituta, generalpukovnik Vladimir Matetić (1911-?).
Na odluku taktičkog korisnika da se obustavi dalja proizvodnja automata, uticalo je uvođenje AP 7,62 mm M70, za koju se smatralo da će “pomiriti” taktičko-tehničke zahteve puške i automata. S druge strane, “Zastavini” stručnjaci imali su jasnu predstavu o značaju automata za blisku borbu. Još tokom samoinicijativnog razvoja Familije automatskog oružja Zastava (FAZ), model sa preklopnim kundakom (M64B) tretiran je kao automat. Kada je JNA 1970. godine usvojila FAZ, automatska puška M70A, dužine sa sklopljenim kundakom, bez noža, 640 mm (znači, kao i M56), praktično je preuzela ulogu klasičnih automata.
TTH PP obr.1956:
- Masa, kg: 3,060 (bez okvira), 3,460 (sa okvirom i nožem)
- Dužina , mm: 640 (sa prklopljenim kundakom) / 865 (sa ispravljenim kundakom)
- Dužina cevi, mm: 250
- Žlebova: 4
- Metak: 7,62×25 mm TT
- Kalibar, mm: 7,62
- Princip rada: slobodni zatvarač
- Kadenca,metaka/min: 600
- Početna brzina zrna (Vo), m/s: 500
- Hranjenje: Okvir sa 30 metaka
Stara I prava mašina…. VALTER JE OBOZAVAO