Beograđanin Lazar Jovanović je bio izvrstan konstruktor i naivan poslovni čovek. Tridesetih godina 20. veka ustupio je svoje patente švajcarskoj firmi a ona je to umela da iskoristi za sebe.
U sportskom streljaštvu pištolji slobodnog izbora predstavljaju kraljeve strelišta” i služe za postizanje vrhunskih rezultata. Samim tim i njihov kvalitet mora biti vrhunski. Međunarodna sportska federacija (SNS) je za pištolje slobodnog izbora propisala samo municiju (5,6 mm odnosno .22l.r.) i zabranila optičke i teleskopske nišane kao i rukohvat koji bi pružao oslonac iza korena šake kojom se oružje drži. Pištolj je mogao imati ortopedski odnosno rukohvat ergonomski prilagođen šaci strelca, mehanizam za okidanje sa ubrzačem („šnelerom”), produženu cev i precizno podešljive nišane
„Zlatno doba” pištolja slobodnog izbora bilo je između dva rata. U manjim ili većim manufakturama, radionicama i fabrikama nastao je niz modela koji će, uz manje ili veće modifikacije, i danas služiti kao uzor kako treba da izgleda takmičarsko oružje. Jedan od najslavnijihmodela iz tog perioda je „Rekord” M.210 (ANSCHUTZ RECORD MATCH PISTOL MODEL 210) firme „Udo Anšic’’ iz Cela-Melisa (Udo Anschütz, Zella-Mehlis). Pištoljem M.210 je legendarni Šveđanin Torsten Ulman osvojio svetska prvenstva 1935. i 1937. i zlatnu olimpijsku medalju 1936. godine.
„Rekord” M.210 se zasnivao na blok-zatvaraču (po sadašnjim „autoritetima” tipa Martini); imao je slecijalni „šneler”. mikrometarski nišan pomeren iza sanduka tako da je nišanska linija produžena bez izmene dužine cevi i izvrsnu ortopedsku dršku Međutim do danas niko nije precizirao ko je bio konstruktor ovog proslavljenog oružja. „Anšicov” Mod. 210 zasnivao se na idejama i rešenjima Beograđanina Lazara Jovanovića.
Lazar Jovanović je 16. jula 1932 „Upravi za zaštitu industrijske svojine” (Patentnom zavodu) prijavio dve konstrukcije: ..streljačke puške” sa specijalnim verikalnim blok-zatvaračem i „streljačkog pištolja” sa obrtnim blok-zatvaračem. Oba oružja su bila opremljena „šnelerom”, ortopedskim kundakom i nizom tehničkih inovacija revolucionarnih za to vreme. Jovanović je 1. januara 1933. dobio patentne listove za oba rešenja: 10.491 za pištolj i 10.492 za pušku. Međutim, pokazalo se da je Jovanović, iako izvrstan konstruktor, bio vrlo naivan i nesnalažljiv poslovan čovek. Bez mnogo razmišljanja. on je oba patenta ustupio staroj švajcarskoj firmi (osnovana 1841) „Karl Vidmer’’ iz Sent Galena.
Švajcarci su odmah osvojili proizvodnju revolucionarnih streljačkih pušaka i pištolja slobodnog izbora pod nazivom ,.Model Vidmer L.J”. Iza skromnih latiničnih inicijala ni tada, a pogotovo nakon skoro jednog veka, niko nije mogao prepoznati anonimnog beogradskog konstruktora i jednog od prvih članova streljačke reprezentacije Kraljevine Jugoslavije. Što je još gore. čim je istekla važiost patentnih listova, „Vidmer” je oružje hladnokrvno „prekrstio” u „Model Internacional” i tako izbrisao čak i nagoveštaj da iza superiorne konstrukcije stoji čovek sa Balkana. Da stvar bude do kraja tragična po Lazara Jovanovića, „Vidmer” je deo ideja ustupio firmi „Anšic” koja ih je do maksimuma iskoristila na famoznom ‘’Rekordu” Mod. 210.
Ojađeni Jovanović je na marginama svetskih sportskih časopisa, u kojima su Švajcarci pompezno reklamirali svoje oružje i uspehe na internacionalnim takmičenjima, rezignirano dopisivao da su u pitanju njegove konstrukcije. Zabeleške na nemačkom, engleskom i srpskom nije čitao niko drugi sem samog autora. Nakon rata, pokušao Je da preduzme racionalnije poteze; svoja rešenja je zaštitio u Kanadi (701.688 od 14. februara 1956), Belgiji (555.006 od 14. avgusta 1957). SAD (2.952.934 od 20 septembra 1960) i (konačno) Švajcarskoj (261.410 od 15. maja 1949. i 370 675 od 30 avgusta 1963). Međutim, za ovako nešto bilo je isuviše kasno. Jovanovićeve konstrukcije veđ su bile prevaziđene a na takmičenjima su se pojavili mnogo moderniji pištolji.
