Yugo Zbrojovka M37

Paralelno sa radom na adaptaciji ”šoša”, Artiljerijsko-tehničko odeljenje Kraljevine SHS (Jugoslavije) je počelo i sa testiranjem novih inostranih konstrukcija puškomitraljeza. 

Uporedne probe pokazale su da je trenutno najkvalitetniji čehoslovački puškomitaljez 7,9mm Zbrojovka Brno vz.25 (koji je ispitivan uz primenu originalne, čehoslovačke municije 7,9x57mm vz.23), iako se još uvek nalazio u fazi usavršavanja. Na konačno opredeljenje za ovo oružje uticali su i spoljnopolitički faktori. U to vreme vladalo je uverenje da ekspanzionistička politika Italije preti da ugrozi ne samo Kraljevinu SHS, nego i da razbije ”Malu Antantu”.

U tom svetlu, ministri odbrane SHS i ČSR, generali Jan Sirovi (Jan Sirovy, 1888-1970) i Dušan Trifunović, 10. jula 1926. potpisali su sporazum o snabdevanju jugoslovenske vojske u slučaju rata. Beograd je ugovor ratifikovao 30. jula ali, zbog sumnji u platežnu sposobnost druge strane, Prag je odugovlačio sa ratifikacijom. 

Ugovor o isporuci PM 7,9mm M1926 (l.k. ZB vz.26) ipak je potpisan sa Čehoslovačkom državnom Zbrojovkom 1. septembra 1927 godine, znači, samo nekoliko meseci nakon što je usvojen ”konačni model” (definitivního vzoru), a pre početka serijske proizvodnje za čehoslovačku armiju. Nije potpuno jasno zašto se toliko žurilo sa opredeljenjem za oružje nedovoljno ispitano u domaćim uslovima i uz domaću logistiku, ali se smatralo da je glavni uticaj za ovakvu odluku imao Milivoje Joksimović. Nabavka puškomitraljeza je realizovana u okviru kredita u visini od milijardu Kč sa rokom otplate od 4 godine, počev od budžetske 1928/1929 godine.

Ugovorom je bila predviđena isporuka 2000 PM 7,9mm M1926 sa priborom u vrednosti od 20.786.915,38 Kč i 3000 PM 7,9mm M1926 sa priborom u vrednosti od 50.826.544,88 Kč. Osim toga, sa čehoslovačkim Ministarstvom narodne odbrane je potpisan i ugovor prema kome bi Škodini zavodi iz Plzenja (Akciová společnost, dříve Škodovy závody v Plzni), uz artiljerijski materijal, Kraljevini SHS isporučili i 20.000 pušaka 7,9mm vz.24 u vrednosti od 18.406.011 Kč. Škoda je angažovala Zbrojovku iz Brna kao subkontrakotra, tako da je ukupna vrednost nabavki iz Brna iznosila 89.232.555,88 Kč. To je značilo da su puškomitraljezi nabavljeni po jediničnoj ceni od 14.165,31 Kč  a puške – 920,3 Kč. No, iako je isporuka PM tekla po planu, Kraljevina SHS je, kao što se ČSR i plašila, kasnila sa otplatama duga.

”Zbrojovka” je 15 maja 1927 pripremila za ekspediciju prvih 1500 PM vz.26. Fabrika je zaključno sa 9. avgustom 1928. komisiji za prijem naoružanja MViM Kraljevine SHS  isporučila 2000 puškomitraljeza, isporuka narednih 1500 komada očekivala se do kraja 1929, a ostatak od 1500, uključujući i rezervne delove – do 1. juna 1930 godine. Prema izveštaju od 7. septembra 1929, Jugoslovesnka komisija je do 7 septembra 1929, od završenih 1150, primila 1050 puškomitraljeza, a u novembru iste godine 1929 godine je za prvu seriju od 2000 PM isplaćeno 6.578.629,35  Kč, za drugu seriju od 3000 PM M1926 izdani su bonovi u vredosti od 694.520,65 Kč, dok za treću tranšu od 20.000 pušaka 7,9mm vz.1924 nije bilo ništa uplaćeno. Istina, čehoslovačko Ministarstvo finansija je fabrici na račun 2. i 3. tranše dalo garancije u visini od 17.500.000 Kč. To je, praktično, značilo da je MViM u novembru 1929. Zbrojovki dugovalo, uključujući i kamate, 81.659.405,38 Kč.

 Do 21 marta 1930 godine ”Zbrojovka” je sklopila 1500,  od toga testirala 1300, a jugoslovesnkoj komisiji predala 1250 PM. U isto vreme, iz desete i, deliično, 11 serije, izuzeti su ugovoreni rezervni delovi, čija se isporuka očekivala 15 aprila. Do 4 aprila je završeno je i predato na pakovanje poslenjih 1500 puškomitraljeza. Pakovanje je dovršeno 21. maja (izveštaji ZB Brno od 4 aprila i 21 maja 1930) a svi puškomitraljezi su isporučeni 12. juna iste, 1930 godine. Novo oružje, pod oficijelnom oznakom ”Puškomitraljez 7,9mm model 1926”, odmah je podeljeno jedinicama I, II, i IV armijske oblasti te prvoj i drugoj konjičkoj diviziji. Serijski brojevi puškomitraljeza 7,9mm M26 (ZB vz.26) koji su se nalazili u naoružanju jugoslovenske vojske od 1929. do maja 1938. godine bili su: 4001-6001; 15.253-16.401; 17.249-18.401: 19.910-20.610. Na levoj strani sanduka nalazio se naziv proizvođača – ”ČESKOSLOVENSKÁ ZBROJOVKA, AKCIOVÁ SPOLEČNOST, BRNO” a na desnoj – oznaka modela: ”LEHKY KULOMET vz.26”. 

U Tabeli je dat pregled eskpedicije puškomitraljeza ZB vz.26 (7,9mm M1926).

Zastoj u isplati dugovanja MViM zavodima Škoda iz Plzenja, a time i Zbrojovki iz Brna, odrazio se na izradu pušaka. Tokom 1928 godine, kada su puškomitraljezi uveliko isporučivani, proizvodnja pušaka se ne spominje. Tek u Tehničkom izveštaju Puškarnice ZB od 23. februara 1929, navodi se da je izrađeno 10.727 od 20.000 kanija za bajonete ali da je dalja produkcija obustavljena a gotove kanije predate drugim kupcima jer do tog trenutka nije izvršena nikakva uplata od strane naručioca. Na pritisak MNO ČSR, koje se pozivalo na garancije domaćeg Ministarstva finansija, fabrika je ipak nastavila proizvodnju tako da je do 8. juna 1929. dovršeno 20.000 pušaka, 14.200 bajoneta i 8000 kanija, a izrada preostalih 5800 bajoneta i 12.000 kanija planirana je do 20. juna. Iste godine vlade ČSR i SHS pokrenule su pitanje jugoslovenskih dugova. Naime, proizvođač (ČZ Brno) je bio zaštićen od kreditne nesposobnosti naručioca jer je troškove proizvodnje pokrivala domaća vlada navedenim avansima. S druge strane, Prag je 1930 godine odbio naplatu jugoslovenskog kredita u naturi, poljoprivrednim proizvodima, jer je ovu robu povoljnije nabavljao u SAD. Jugoslovenska strana je kao jedini adut imala primedbe na funkcionalnost isporučenih puškomitraljeza ali je u decembru 1929 – januaru 1930. ipak bila primorana da izda bonove u vrednosti polovine sume predviđene po trećoj stavki Ugovora od 1. septembra 1927.  Shodno tome, Uprava Zbrojovke 7. februara 1930. navodi da se trenutno vrši prijem i pakovanje 10.000 pušaka sa bajonetima u kanijama, a druga polovina od 10.000 komada je upravo dovršavana. Fabrika je 21 marta iste godine, na osnovu emisije jugoslovenskih bonova, u Beograd uputila 10.000 pušaka vz.24 sa bajonetima a preostalih 10.000 je privremeno pozajmljeno MNO ČSR.

”Zbrojovka” se nadala da će ”Škoda”, odnosno, Beograd, preuzeti celu ugovorenu količinu od 20.000 pušaka. Kako je 21 marta  Jugoslaviji dostavljena samo polovina ugovorenog oružja, fabrika je do 21 maja 1930. proizvela još 10.000 pušaka, 10.000 kanija za bajonete i 4030 bajoneta, a do 27. juna – preostalih 5970 bajoneta. Kompletan kontigent je uredno zapakovan i otpremljen u centralno fabričko slagalište. Ovo oružje se 7. januara 1931. još uvek nalazilo u skladišitu čekajući isporuku naoručiocu. 

Kako će se pokazati, Jugoslavija preostalih 10.000 pušaka nije isplatila i preuzela. U cilju prevazilaženja problema isplate, kralj Aleksandar je još 4. aprila 1930. godine za poslanika u Pragu odredio čoveka od poverenja, generala Petra Pešića. No, ni Pešić nije uspeo da pronađe rešenje. Fabrika je uskladišteno oružje koristila da dopuni narudžbine za MNO ČSR ili strane naručioce. Do 8. marta 1933. iz ”jugoslovenskog” kontigenta je izuzeto 7200 pušaka, 8688 bajoneta i 6505 kanija, kojima su kompletirane hitne narudžbine MNO ČSR (7200 pušaka sa 3813 bajoneta, od toga 2183 bez kanija) i ino-kupca ”J.Č” (4875 bajoneta sa kanijama). Na skladištima je ostalo 2800 pušaka, 1312 bajoneta i 3495 kanija, pa je predloženo da se kontigent dopuni do ugovorene količine. MNO ČSR se 12 jula 1933. saglasilo da se ”jugoslovenski” kontigent dopuni sa 7200 pušaka i 8700 bajoneta sa kanijama (znači, i oružje izuzeto za MNO i za kupca ”J.Č”), što je izvršeno zaključno sa 13. oktobrom iste godine. Šta više, 13 oktobra je u cilju obezbeđenja dovoljnih rezervi, kontigent ”pojačan” sa dodatnih 225 pušaka, tako da se na skladištima nalazilo 10.225 ”jugoslovenskih” pušaka. Pozajmnice sa ovih stokova vršene su i narednih godina. Februara 1935. izvestan broj ”jugoslovesnkih” bajoneta sa kanijama isporučen je Boliviji. Konačan pokazatelj da Jugoslavija nema nameru da preuzme preostalih 10.000 pušaka predstavljala je nabavka rezervnih delova za oružje iz prvog kontigenta. U proleće 1935 je, naime, MViM naručilo 5000 ručica za zatvarače, 3000 poklopaca dna magacina, 3000 zadnjih prstenova, 1000 bajoneta i 2000 kanija za puške 7,9mm vz.24 (jugoslovenska oznaka M24č, M24a).  Narudžbina je dovršena do 27. aprila a isporučena 10 maja 1935.godine. 

Bez obaveza da više na skladištu čuvaju svih 10.000 7,9mm vz.24, Čehoslovaci su aprila 1935 preostale bajonete prodali Boliviji a jula iste godine 7600 jugoslovenskih pušaka je isporučeno Litvaniji. Konačno, tokom februara 1936, Zbrojovka Brno je sve preostalih 2625 pušaka iz ”jugoslovenskog” kontigenta prodala Čileu. U zaključku izveštaja, pisanom 21 februara 1936, navodi se da je, nakon isporuke oružja Santjagu, ”utešno što je ispražnjeno skladište pušaka koje više nisu bile prvog kvaliteta”.

Puškomitraljezi 7,9 mm PM.M.37 (vz.30J) i teški mitraljezi 7,9mm TK vz.37 (ZB-53)

Nakon prijema PM 7,9mm M1926, počele su da se iskazuju prve mane novog oružja. Primera radi, još tokom fabričkih testova u Brnu pokazalo se da cev, ako se nakon zamene ne zabravi spojnica, tokom prvog opaljenja može izleteti iz ležišta i do 6 metara! Konstruktor Vaclav Holek je već na prelaznom modelu vz.27 ovu manu otklonio tako da se opaljenje nije moglo izršiti ukoliko spojnica nije zabravljena. No, na funkcionalnost ”zbrojovke” najviše je uticala razlika između čehoslovačke municije ”7,9mm M.24/S” sa tzv. ”lakim” zrnom (vz.23 ostrý – lehký, ”S”, oko koje je čitava konstrukcija i razvijena), i jugoslovenske, 7,9mm M1924sS, sa ”teškim, duplošpicastim” zrnom. Osim toga, jugoslovenski barut je tokom sagorevanja brže prljao pozajmnicu gasova i gasni cilindar. Tokom 1929 i 1930 godine izvršena je uporedna proba ”zbrojovke” sa adaptiranom ”šošom” (Chauchat) M1915/26. Francuski kapetan ”S” je atašeu Deltalu podneo izveštaj prema kome su se na probama u VTZ Kragujevac, decembra 1929, te u Pešadijskoj školi gađanja u Sarajevu, septembra 1930, PM 7,9mm M926 pokazali lošijim od 7,9mm CSRGA M15/26. Kako je 1927. godine najviše uticaja na opredeljenje za čehoslovačko oružje imao general Joksimović, on je u saradnji sa direktorom VTZ i v.d. načelnika Artiljerijsko-tehničkog odeljenja, generalom Živojinom Terzibašićem (1878-1943), formirao Komisiju koja je 1. do 9. aprila 1930. u Kragujevcu sprovela dodatna ispitivanja puškomitraljeza. Prema zaključcima komisije, ZB vz.26 se ipak pokazao superiornijom od ”šoše”.  No, MViM je još 9. januara 1930. bilo primorano da izda Naređenje Pov.A.S.Br,11617/29  o ”upotrebi i anagažovanju (municije)” koja će biti navedena u ”nazivima i pregledima (municije) za… automatsko oružje”. U ”Pregledu” Pov.Đ.Br.9543 od 11. novembra 1932, izričito je navedeno da su ”puškomitraljezi državnog tipa iz Čehoslovačke (ZB vz.26) regulisani u pogledu nišana za ”laku špicastu municiju nemačke (7,9mm M98”S”) ili čehoslovačke izrade (M24”S”, vz.23 ostrý – lehký)”, te da se ista izdaje samo za ovu vrstu oružja.

Marta 1935 godine MViM je započelo pregovore o daljim nabavkama puškomitraljeza. Jugoslavija se sada nalazila u povoljnijoj poziciji; osim što je čehoslovačkog proizvođača uslovljavala da otkloni mane uočene na ZB vz.26,  zahvaljujući povoljnim ponudama belgijskog ”Fabrik Nasionala” (nuđeni su PM ”Fusil-Mitrailleur Browning FN Cal. 7,9mm Mle.1930” i ”Fusil-Mitrailleur Browning FN Cal. 7,9mm Mod.D”), mogla je da diktira i cene.  

Zbrojovka je još 1934 godine ponudila da Jugoslaviji isporuči novu partiju od 10.000 ZB vz.26 i proda licencu za njihovu proizvodnju. MViM je ovu ponudu uslovilo rokom isporuke do 1937. godine. Kako fabrika nije bila u stanju da ispuni ovaj uslov, problem je pokušala da premosti tako što bi od domaćeg MNO pozajmila potreban broj PM M26 koje bi, kasnije, nadoknadila novijim modelom ZGB-33, razvijenim za Britaniju. No, čehoslovačka armija je još u junu 1932 godine imala manjak od 3% PM M26, pa je odugovlačilo sa odgovorom. U martu 1935, kada se MNO najzad odlučilo da prihvati ponudu Brna i ustupi fabrici stare PM M26 za potrebe eksporta u zamenu za novije modele, Jugoslavija je već bila u stanju da postavlja nove uslove po pitanju kvaliteta i cene. Beograd je, naime, prednost davao belgijskoj verziji Brauninga (BAR u verziji M30 ili M.D). Plašeći se da gubitak jugoslovenskog tržišta može uticati na prestiž te da se može nepovoljno odraziti i na tekući veliki posao sa Rumunijom (isporuka 18.103  ZB vz.30 – puşti-mitraliere ZB md. 1930), ministar odbrane Bradač (Bohumír Bradáč, 1881-1935) a potom i Mahnik (František Machník, 1886-1967), kao i vojni  atašei u Beogradu, pukovnici Hajek  (František Hájek, 1894-1943) i Mali (Josef  Malý, 1893-1941), vršili su pritisak na Zbrojovku da snizi cene i ponudi nove modele (jugoslovensko MViM je stalno isticalo mane PM M26). Čehoslovačka je na testove poslala usavršeni PM vz.30 (sa regulatorom gasova, koji se već prodavao Rumuniji) pa čak i PM vz.34, koji je još uvek bio u razvojnoj fazi. Kako su se i ovi modeli pokazali osetljivim na varijacije u kvalitetu i tipu municije 7,9x57mm, konstrukcioni biro u Brnu razvio je specijalno za jugoslovensku vojsku potpuno novi puškomitraljez, vz.30J (J od jugoslovenski).

Konačno, 30 jula 1936 godine predstavnici MViM Kraljevine Jugoslavije i MNO ČSR potpisali su Ugovor A.T.2530 o nabavci 15.000 PM M30J (lehki klm, l.k. ZB vz.30J, jugoslovenska znaka M1937) i otkupu licence za proizvodnju istog modela. Vrednost ugovora iznosila je 32.500.000 Kč, sa rokom naplate od 5 godina. Prvi deo Ugovora podrazumevao je isporuku 15.000 PM u vrednosti od 32.500.000 Kč, sa tim što bi 5000 PM M30J bilo zamenjeno za 5000 PM M26, isporučenih Kraljevini SHS u periodu od 31. jula 1928. do 12. juna 1930. godine.

Čehoslovačka strana je smatrala da je Jugoslaviji učinjen veliki ustupak, računajući da su puškomitaljeze, praktično, ustupili po jediničnoj ceni od 1970 Kč (računali su da je naplaćeno samo 10.000 jedinica), iako im je tržišna vrednost bila između 3500 i 4000 Kč. Pri tome, nije uzeto u obzir da su PM M26 1928 godine takođe bili naplaćeni (70.826.544,88 Kč), te da je fabrika iz Brna, odmah po povlačenju oružja, maja 1938, svih 5000 puškomitraljeza prodala Kini.

Drugi deo ugovora, vredan 6.600.000 Kč, podrazumevao je:

1. izradu planova adaptacije stare hale V odeljenja (fabrika pušaka M1924) u pogon za proizvodnju puškomitraljeza;
2. isporuku konstruktivnih crteža delova PM i crteža mernih i kontrolnih instrumenata i alata;
3. isporuku spiska sirovina;
4. pružanje svih drugih podataka i informacija, za kojima se ukaže potreba tokom proizvodnje;
5. isporuku sirovina za izradu 1000 puškomitraljeza i,
6. pomoć čehoslovačkih stručnjaka prilikom izrade 1000 puškomitraljeza.

Konačno, treći deo ugovora podrazumevao je isplatu interesa u visini od 6.200.000 Kč.

Za razliku od kontigenta PM ZB vz.26, na kojima su svi natpisi bili na češkom, ugovorom je bilo predviđeno da se na sanducima 15.000 PM M30J/M37, izrađenim u Brnu, utiskuje grb Kraljevine Jugoslavije, oznaka modela (ZB M. 37), serijski broj i naziv proizvođača na srpskom, ćirilicom  – ”ЧЕХОСЛОВАЧКА ЗБРОЈОВКА А.Д. БРНО” (bočno)  i latinicom – ”ČS. ZBORJOVKA A.D. BRNO” (odozgo na sanduku). Nakon početka proizvodnje u Kragujevcu, model bi bio označen kao ”П.м.М.37” a naziv proizvođača je trebalo da glasi ”ВОЈНОТЕХНИЧКИ ЗАВОД КРАГУЈЕВАЦ” (bočno),  odnosno, ”ВОЈНОТЕХ. ЗАВОД КРАГУЈЕВАЦ” (odozgo na sanduku).

Prema izveštaju fabrike iz Brna,  januara 1937.  je  planirano da se do 30. jula  Jugoslaviji isporuči 10.000 a do 31. decembra – još 5000 puškomitraljeza M37. U to vreme, u proizvodnji se nalazilo 3000 PM prve serije (stepen gotovosti 23%, predviđeni rok završetka 28. februar 1937) i 4000 PM druge serije (stepen gotovosti 7%, predviđeni rok završetka 7. maj 1937). U maju 1937, od 3000 PM prve serije bilo je dovršeno 99%, od 4000 PM druge serije – 80% a od 4000 treće serije – 41%. Rok isporuke druge tranše od 5000 PM pomeren je na 31. januar 1938. a Uprava se obavezala da će izrada daljih serija biti započeta u terminima koji garantuju završetak u planiranim rokovima. Oktobra 1937. realizovano je 99%  delova za 3000 PM prve serije, od kojih je montirano 2163 komada, upucano 2037 a predato za ekspediciju 1676; za 4000 PM druge serije izrađeno je 93% delova, za 4000 PM treće serije – 90% i za 4000 PM četvrte serije – 5% delova. Jugoslavija je prvu partiju od 2500 PM primila tek 29. novembra. Do 8. decembra montirano je, upucano i predato za ekspediciju još 500 PM prve serije; od 4000 PM druge serije dovršeno je 99% delova, montirano 1886 komada, upucano 1157 a predato za ekspediciju 880. Za 4000 PM treće serije izrađeno je 94%, a za 5000 PM četvrte serije – 1% delova. Pri tome, isporuka prve količine od 10.000 puškomitraljeza planiarana je do kraja januara, a ostalih 5000 PM – do kraja maja 1938. godine. Do 28. decembra 1937, Jugoslaviji je isporučeno 5000 PM, od narednih 5000 dovršeno je 97% a od ostalih 5000 – 30%, sa tim što je planirano da se dostava Beogradu okonča do aprila 1938 godine. Konačno, prema izveštaju od 19. februara 1938, 10.000 jugoslovenskih (Aj) PM je bilo dovršeno, 9000 isporučeno, a od naredne tranše, čija se ekspedicija očekivala krajem 8 nedelje tekuće godine (do 27.  februara 1938), komisija VTZ je u Brnu  primila 715 puškomitraljeza. Poslednja partija (3000 komada) od ugovorenih 15.000 PM 7,9mm M37, isporučena je sa 6 meseci zakašnjenja, 30. juna 1938 godine. Ako se uzme u obzir i dodatni kontigent od 500 puškomitraljeza od 19. marta 1940, Čehoslovačka je Jugoslaviji ukupno isporučila 15.514 PM M30J (Tabela 2).

U svakom slučaju, jugoslovenska verzija PM, osposobljena da koristi sve tipove municije 7,92x57mm, bez obzira na proizvođača, za Zbrojovku je predstavljala unosan izvozni artikal: od 1. decembra 1936. do 10. januara 1941, Portugaliji, Nikaragvi, Čileu, Boliviji i Venecueli isporučeno je 772 PM M.30J.

U vreme kada je Jugoslaviji isporučen i poslednji ugovoreni PM, realizacija dela Ugovora A.T.2530 koji se odnosio na uspostavljanje licencne proizvodnje u Kragujevcu, bio je daleko od realizacije.

Prema izveštaju fabrike u Brnu od 24. marta 1938,  isporuka mašina-radilica za Kragujevac odložena je do 4. aprila 1938. Kao razlog za zastoj navedeno je da je nemačka konkurencija iste strojeve nudila 33% jeftinije.

Detaljna analiza trenutnog stanja sa realizaciom Ugovora izneta je na osnovu izveštaja inženjera Slanog (pan ing Slaný), podnetog MNO u Pragu, 13. maja 1938 godine (D/10289).

Stavke od 1 do 3 iz Ugovora A.T.2530 su do maja 1938. ispunjene. Stavka  4 nije isunjena jer proizvodnja (puškomitraljeza) još nije bila započeta.  Što se tiče uslova iz stava 5, sirovine su se nalazile u Čehoslovačkoj spremne za ekspediciju ali, čekao se početak proizvodnje u Kragujevcu.  Što se tiče stavke 6, dvojica eksperata su bila delegirana u Kragujevac još početkom 1937 godine i tamo su osposobljavali i prilagođavali razne zatečene stare mašine. Početkom 1938 godine u Jugoslaviju su poslati i ostali stručnjaci tako da se 13. maja 1938. u Kragujevcu  nalazilo 12 predstavnika Zbrojovke.  U VTZ su se u to vreme dovršavali pripremni radovi za puštanje radionice u pogon, ali još uvek je nedostajalo dosta uređaja i mašina. Naime, bilo je neophodno nabaviti:

• 1. oko 35 mašina za alatnicu u vrednosti od 2,3 miliona  Kč. Brno je verovalo da će dobiti ovu narudžbinu; 
• 2. oko 360 mašina za mehaničarsku radionicu u vrednosti od 15,5 miliona kruna;  Brno je do maja 1938 računalo na ovu stavku ali svi su izgledi bili da će se nabavka mašina realizovati u Nemačkoj;
• 3. ostale nedostajuće mašine nisu bile navedene. Planirano je, naime, da ih klijent nabavi direktno, bez posredstva Brna, od čehoslovačkih proizvođača, no one još nisu bile naručene. Po svemu sudeći, SHS (Kraljevina Jugoslavija) je planirala da i njih kupi u Nemačkoj;
• 4. merno-kontrolni i stezni pribor i alat u vrednosti od 9 miliona kruna. Brno je računalo i na ovu isporuku (nezavisno od pozicije 1).

Inženjer Slani je i dalje zastupao tezu da se radilo o nepovoljnom  poslu po Čehoslovačku; otvoreno je izjavio da je cena za isporuku puškomitraljeza prema ugovoru iz 1936 godine toliko niska da, čak ako joj se doda  i vrednost naplaćene tehničke saradnje, ona predstavlja čist gubitak, odnosno, da je licenca i tehnička pomoć praktično ustupljena besplatno. Ukoliko se mislilo da će Brno profitirati na usporukama mašina i mernih i steznih alata, Slani se bojao da od tih nabavki u Čehoslovačkoj neće biti ništa. Šta više, čak je i čehoslovački ambasador u Beogradu, Vaclav Girsa (Václav Girsa, 1875-1954) u svojim izveštajima prodaju licence i PM M30J pisao pod navodnicima.

No, tokom iste, 1938 godine, MViM Kraljevine Jugoslavije je sa zavodima Zbrojovka iz Brna sklopilo ugovor o isporuci materijala u vrednosti od 29.068.752 Kč sa otplatom na 4 godine, zaključno sa budžetskom 1941/1942 godinom. Ovaj kredit je zbog razvoja spoljnopolitičke situacije realizovan za velikim zakašnjenjem. Naime, 15. marta 1939. nemačke trupe su ušle u Čehoslovačku a narednog dana je formiran Protektorat Češka i Moravska (Protektorat Böhmen und Mähren, Protektorát Čechy a Morava), pri čemu je Brno proglašeno glavnim gradom Moravsko-šleskih zemalja (Land Mähren-Schlesien, Země Moravskoslezská). Istovremeno, Čehoslovačka državna Zbrojovka Brno A.D (Československá zbrojovka v Brně a.s.) je, pod novim nazivom ”Zbrojovka Brno” (”Waffenwerke Brünn”), pripojena Državnim zavodima A.D. za proizvodnju oružja i mašina ”Reichswerke AG für Waffen- und Maschinenbau Hermann Göring”. 

Promena političke situacije i vlasničkih odnosa nije bitnije uticala na saradnju Zbrojovke i VTZ u Kragujevcu. MViM i Fabrika oružja Brno (sada deo koncerna Herman Gering), samo je reprogramiralo kredit iz 1938 godine. Tako su za mehaničarsku radionicu,  na kredit sa rokom otplate od 5 godina, nabavljene 363 mašine u vrednosti od 23.170.556,49 dinara (što tačno odgovara ceni od 15,5 miliona kruna za ”oko” 360 mašina, predviđenoj u izveštaju fabrike u Brnu od 24. marta 1938). U budžetu za 1939/1940 godinu predviđena je otplata 1/5 ovog duga i izdaci za dovršetak svih radionica: 1.050.000,00 dinara za instalacije, 16.000.000,00 dinara za nabavku alata i 12.918.793,00 dinara za početak fabrikacije – od toga, 4.713.475,00 dinara za radnu snagu i 8.205.318,00 dinara za sirovine.

Uprava fabrike u Brnu je 27. juna 1939. godine centrali holdinga ”Herman Gering” dostavala sledeći izveštaj:

”Prema ugovoru broj 2530 između MViM (Kraljevine Jugoslavije) i (čehoslovačkog) MNO od 30. avgusta 1936, a povodom isporuke oružja  i tehničke pomoći, ZB- Brno (trenutno) ukazuje  VTZ  Arsenalu u Kragujevcu  tehničku pomoć prilikom uspostavljanja linije za proizvodnju 1000 puškomitraljeza Model ZB 30J.  Relevantni  tehnički crteži su već dostavljeni a započeta je  isporuka mašina i alata. Mašine će biti isporučene  u prvom kvartalu 1940, nakon čega može početi  proizvodnja. Ovih dana, proizvodnja se organizuje pod rukovodstvom našeg g. inženjera V. Dvoračeka (Herrn Ing V. Dvořáček; verovatno p. Ing. Vořáček, kako stoji u izveštaju od 13. maja 1938) i 12 naših stručnjaka”.

Navedeni termini nisu odgovarali jugoslovenskoj strani koja se nadala da će proizvodnja startovati znatno ranije. Tako je MViM početkom 1940. godine bilo primorano da u Brnu, po hitnom postupku, naruči još 500 PM M.37 (M30J), ali i 1000 teških mitraljeza 7,9mm TK vz.37 (ZB-53), koji su isporučeni do 19. marta, odnosno, 17. aprila 1940. godine (Tabele 2 i 4).

Do danas je bilo sporno pitanje ne samo broja puškomitraljeza M37 i rezervnih delova koji su u VTZ Kragujevac proizvedeni do početka rata, odnosno, prestanka rada fabrike i njene okupacije, nego i ukupnog broja PM M37 nabavljenih iz Čehoslovačke.

Proizodnja u Kragujevcu je u saradnji sa čehoslovačkim stručnjacima sa inž. Voračekom na čelu, započeta aprila 1940. i u roku od godinu dana kompletno je izrađeno 1000 PM – znači, u svemu prema ugovoru iz 1936. godine. U istom periodu pripremljeni su rezervni delovi od kojih se moglo sklopiti 3000 PM. Kako su serijski brojevi gotovog oružja predstavljali sled brojeva PM čehoslovačke produkcije, to znači da su se PM domaće izrade kretali u dijapazonu od s.br. 15.500 do s.br. 16.500 (14 PM su predstavljali probne modele van kontinualnog dijapazona serijskih brojeva). Ovo se slaže sa sačuvanim primecima PM M37 sa natpisom ”Vojno-tehnički Zavod Kragujevac” (s.br. 15.951, s.br. 16.002). 

Tačan broj PM M37 i rezervnih delova proizvedenih u Kragujevcu naveden je u službenom dopisu W.Nr. 1200/007 koji je Fabrika oružja Brno A.D, 4. septembra 1941, uputila Vrhovnoj komandi kopnene vojske Vermahta. Vrhovna komanda je preko Odeljenja za opremanje kopnene vojske, jula 1941 godine, dopisom Br. 2855.7.41 i nalogom 2/Vh-162-1648/41, od fabrike u Brnu naručila 3000 PM 7,9mm M30J. Rukovodstvu je postavljen zadatak da za proizvodnju iskoristi rezervne delove koji se nalaze u VTZ u Kragujevcu, ali i da ispita mogućnost nastavka proizvodnje oružja u samom VTZ. Stručni tim iz Brna je 4. avgusta 1941 nalogodavcu poslao dopis br. 11.333, iz koga se vidi da je u puškomitraljeskom odeljenju postojalo dovoljno izrađenih delova (polufabrikata) za sklapanje 3000 PM. No, nakon sagledavanja situacije na terenu, dopisom od 4. septembra Berlin je obavešten da zatečeno stanje proizvodne linije, nedostatak opreme, mernih alata i pribora, pogonske energije kao i radne snage, ne dopuštaju ponovno puštanje u rad puškomitraljeskog pogona VTZ Kragujevac. U istom izveštaju se navodi da je puškomitraljesko odeljenje u roku od godinu dana izradilo 1000 PM M37. Konačno, upoznato sa planovima Vojno-privrednog štaba Jugoistok, rukovodstvo je izrazilo želju da otkupi mašine iz Kragujevca.

Nemački Wehrmacht je sve zaplenjene jugoslovenske PM M1937 označio kao MG30(j) i uglavnom ih predao na upotrebu Waffen SS-u.

Posle 1945, nove Jugoslovenska Armija (JA, JNA) je sve zaplenjene puškomitraljeze (nemačke, češke, bugarske i predratne jugoslovenske) reparirala i na gornjem delu sanduka utisnula novi grb države FNRJ.