Po svem sudeći kod Rusa u dubokoj pozadini još uvek vlada ležernost i opuštenost. Nakon dve godine ratovanja na aerodromima ne postoji dovoljno zaštitnih konstrukcija.
Retki su čak i uobičajeni, inače prastari gabioni, koji savršeno štite avione i od udarnih talasa i od fragmenata. Mreže i kavezi protiv dronova, bez obzira na opštu zastupljenost na frontu, ne postoje na aerodromima u unutrašnjosti.
Uzlet aparata kada preti raketni udar (što, inače, Oružane snage Ukrajine odlično rade) ili se ne koriti ili je isuviše spor. Konačno, ne koriste se ni baloni za radarski nadzor.
Ako se preračuna cena svih ruskih aviona i helikoptera uništenih na zemlji dronovima, diverzantskim akcijama i raketnim napadima, onda bi ovaj novac bio dovoljan za izgradnju lučnih betonskih skloništa na svim aerodromima koji se koriste u SVO.
Svaki neprijateljski napad na aerodrom sastoji se od skupa mera koje treba da izazovu maksimalnu štetu. Obaveštajni organi unapred prikupljaju maksimalnu količinu podataka kako bi procenili vreme i mesto na kojima je moguće naneti maksimalnu štetu raspoloživim oružjem.
Tako je 17. oktobra 2023. aerodrom Berdjansk pogođen kasetnom modifikacijom rakete MGM-140 ATACMS. A upravo pre ovog napada Ukrajinci su izviđačkim sredstvima određivali koordinate za precizno lansiranje projektila i praćenje nanete štete.
Kada je reč o odbrani, važno je razumeti da ne postoji „srebrni metak“. Odbrana svakog aerodroma zahteva složen skup mera. Kao prvo, to je rad kontraobaveštajne službe koja treba da spreči prikupljanje informacija za napad; drugo, ažurna i snažna protivvazdušna odbrana, koja treba da presreće neprijateljske leteće mete; konačno, to je skup opreme i tehnike koja bi umanjila efekat štete od uspešno izvedeng neprijateljskog udara.
Tehnologije zaštite aerodroma nisu ništa posebno sofisticirane. Tokom Drugog svetskog rata, inžinjerijske trupe svake zemlje su namerno gradile kamuflirane aerodrome i aerodrome sa mamacima.
Čak i 1999 godine lažne piste i kvalitetne makete su pokazale punu vrednost tokom agresije daleko nadmoćnijeg NATO na SR Jugoslaviju. Dve decenije kasnije tehnologije su uunapređene i nije lako danas brzo izgraditi lažne aerodrome sa mamcima u vidu maketa Ka-52.
No, to ne sprečava Ruse da rasporede veliki broj šatorskih hangara (većeg od broja samh helikoptera). Šta više, propisima su i predviđena šatorska skloništa i maskirni kompleti opremljeni gabionima, kao i preraspoređivanje helikoptera tako da neprijatelj ne može precizno da proceni tačku za nanošenje maksimalne štete.
Na terenu je zabeleženo da se u cilju obezbeđenja zaštite postavljaju gabioni između bočnih strana letilica parkiranih na otvorenim prostorima. Ovo, naravno, nije panakeja – svemoguće rešenje koje će spasiti letilice od direktnig pogodaka.
Međutim, u nedostatku čak i jednostavnih hangara i nepostojanja volje da se oni izgrade, dvostruki red gabiona može zaštititi letilice na zemlji od fragmenata drona ili rakete detonirane u blizini. Ne zaboravimo, ni jedan zaštitni prsluk i šlem ne štite 100% vojnika od pogibije ili ranjavanja. No, svakakosmanjuju broj izbačenih iz stroja. Isto važi i za avio-tehniku.
Tvrdi se da i crteži, gume i dušeci postavljeni na i oko aviona „savršeno“ služe jednoj svrsi – zamagljivanju radarskih potpisa i prevari optičkih sistema selektivnog tipa, koji će se, kada vide boje na betonu, postati zbuniti i promašiti pravu metu. No, postoje dronovi sa televizijskim navođenjem i sva druga oružja sa korekcijom sa satelita i jednostavnim INS. I jedni i drugi su monopenzivni za ove crteže.
Znači, ako zanemarimo skupe betonske kaponire, avioni se mogu štititi i priručnim, jeftinim i pomalo primitivnim sredstvima kao što su:
- Kamuflažne mreže. Ispod njih se ne može razaznati da li je prava meta ili samo drvene makete. Mreže bi trebalo da budu u boji piste.
- Makete u punoj veličini, često menjanje položaja letilica najmanje jednom u dva dana, uključujući i svu okolnu opremu – zvučnike, stepenice, creva, kolica, itd.
- Gabioni, kutije ili vreće sa zemljom.
- Ostavljanje minimuma aviona na aerodromima.
- Rasprored na stajankama na najvećim mogućim rastojanjima. Pri tome, ova mesta se moraju stalno menjati.
Vidimo da se kao zaštita letilica (bar delimična) često spominju gabioni. U suštini, radi se o sredstvu poljske fortifikacije koje se koristi još od Starog veka. Kod nas su bili popularni tokom Prvog i Drugog ustanka, ratova 186-1878 pa i na Solunskom frontu, 1916-1918.
U američkom Grašanskom ratu 1861-1865 to je bilo jedno od gravnih elemenata poljskih utvrđenja. U suštini, radi se o korpi pletenoj od trske i ispunjenoj zemljom. Naravno, slične su i vreće ili kutije sa peskom ili zemljom ali – pravi gavion je pletena trščana korpa.
Gabioni se po širini i visini mogu postavljati u jednom, dva pa i više redova i zaista služe kao odlična zaštita od streljačke vatre, darnog eksplozivnog talasa, gelera i šrapnela.
Na društvenim mrežama su ćeste fotografije gabiona oko ruskih aviona kojima se mnogi, bez vidljivieg razloga, podsmevaju. Istina, oni su prevazđeni usmislu betonskih zaklona i kaponira ali u jihobom nedostatku – štite letilice koliko – toliko.
Trebali su da razvuku žice oko aviona i da izdaju nekoj lokalnoj perionici veša da suše tu na povetarcu, to bi im bila podjednaka zaštita, šta im ovo znači, u fazonu ako nam unište jedan avion da krhotine ne odu na drugi, pa koliko bi za tu drzavu koštalo da naprave hangare, pa čak su i ameri u iraku pravili hangare planirane na godunu dana korišćenja, pitaj boga koliko će ovo trajati u ukrajni.