Načelnik generalštaba Ukrajinskih oružanih snaga, general Valerij Fedorovič Zalužni, u svom intervjuu za The Economist od 1 decembra 2023, zaključio da bi bio potreban ogroman tehnološki iskorak da bi se sukob sa Rusijom pokrenuo sa mrtve tačke.

„Najverovatnije neće biti dubokog i lepog prodora“. Reagujući na ovu izjavu, Zelenski je „savetovao“ generala da se ograniči na odbranu i da se ne upušta u poslove van svog domena. Ubrzo je ukrajinski predsednik naredio regionalnim guvernerima da „obustave svaku komunikaciju“ sa Zalužnim a lično je počeo direktno da komunicira sa zapovednicima nekih rodova vojske, poput Sirskog i Oleščuka.

Iako ove vesti uglavnom potiču od proruski nastrojene ukrajinske Strane, činjenica je da u njima ima istine i da se jaz između vojnog vrha i Zelenskog samo produbljuje. Šta više, i The Economist je još 28. novembra pisao „da su odnosi između ukrajinskog predsednika i njegovog načelnika vojske užasni“.

Na sve to se 2. decembra nadovezao Asia Times, pričom da general Zalužni i ruski general Valerij Gerasimov tajno pregovaraju o sporazumu koji bi potencijalno mogao da okonča rat u Ukrajini. Bez obzira koliko je ovaa vest tačna, već kršenje principa subordinacije samo po sebi je pogubno po ukrajinsku odbranu i unutrašnju politiku.

Primera radi, ruski mediji su preneli pa odmah i povukli vest kako je priču vezanu za tajne mirovne pregovore objavio Seymour Hersh. No, lampica je zasvetlela: sveznajući Asia Times je 2. decembra ekspresno preneo i ovu vest.

Zelenski je brzo shvatio štetnost iznošenja u svet vesi o mogućem unutrašnjem sukobu. Uz to, verovatno je dobio i podatke da mu opada popularnost u zemlji. Da bi bar u svetu prikazao unutrašnju solidarnost, za Associated Press je navodno izjavio da „nema dovoljno snage da se brže postignu željeni rezultati. Kijev nije uspeo da postigne željene rezultate tokom letnje kontraofanzive“.

Istraga krivice za propast kontraofanzive

Navedeni unutrašnji sukobi rasplamsali su se naročito nakon propasti tako dugo reklamirane ukrajinske kontraofanzive. Naravno, za neuspeh je trebalo naći i dežurnog krivca. E, tu se umešao “veliki rat” sa one strane Atlantika. Ukrajinski vojni vrh je za zastoj (blago rečeno) okrivio pritisak, nerazumevanje i nedovoljnu pomoć zapadnih saveznika (čitaj SAD), dok su Amerikanci zdušno krivili Kijev.

Washington Post je otišao tako daleko da je angažovao čak „30 vrhunskih ukrajinskih i američkih vojnih stručnjaka“ da analiziraju razloge propasti kontraofanzive i njihove nalaze je publikovao 4. decembra. U najkraćem, vojni eksperti NATO su navodno smatrali da je udar trebalo započeti što ranije – sredinom aprila. Ali, ukrajinska strana je na svaki mogući način odlagala početak konraofanzive, pozivajući se na potrebu da se prikupi još opreme.

Sjedinjene Države su se zalagale za snažnu ofanzivu u jednom pravcu, ali ukrajinska komanda je htela da napadne u isto vreme na tri pravca, rasipajući svoje snage. Zapadni stručnjaci su navodno veoma pažljivo procenili šanse za kontraofanzivu: „Modeliranje je pokazalo da ukrajinske oružane snage mogu u najboljem slučaju da dođu do Azovskog mora i odseku ruske trupe na jugu za 60 do 90 dana.

Američki obaveštajci su bili skeptičniji i dali su 50% šanse za uspeh. Međutim, ukrajinsko rukovodstvo je bilo previše samouvereno. Beskorisna odbrana Bahmuta, koju je pokrenuo Kijev, angažovala je trupe tako neophodne za (kontra)ofanzivu.

Prvi neuspesi i veliki gubici u ljudsvu i tehnici su navodno zaprepastili Zalužnog i on je obustavio aktivnu ofanzivnu taktiku: „Četvrtog dana, videvši spaljenu zapadnu opremu, Zalužni je naredio trupama da obustave ofanzivu.

Umesto da pokuša da probije rusku odbranu masovnim napadom uz podršku artiljerije, kako su predlagali njegovi zapadni savetnici, Zalužni je odlučio da njegovi vojnici napadaju peške, u malim grupama od po 10 ljudi.

Detalji izveštaja

No, neke delove izveštaja zapadnih i ukrajinskih stručnjaka ipak treba preneti detaljnije kako bi se shavatile tvrdnje obeju  strana za propast kontraofanzive.

Prve zamerke iznete još u nemačkom centru za obuku

Pet meseci pre početka ukrajinske kontraofanzive, 16. januara 2023, tadašnji načelnik Združenog generalštaba SAD, general Mark A. Milley, posetio je vojnike 47. posebne mehanizovane brigade na vojnom poligonu Grafenwöhr u Nemačkoj. Poseta je usledila samo nekoliko dana nakon prispeća Ukrajinaca  u Nemačku. Vojjnike 47. brigade je zatekao kako uvežbavaju gađanje nepokretnih meta iz mitraljeza 7,62 mm M240B.

Milley je od američkih instruktora informisan kako pokušavaju da simulišu rusku taktiku i izgrade rovove i druge prepreke sa kojima će se Ukrajinci suočiti u borbi. General ih je upozorio da će polaznici obuke biti u stanju da se suprostave Rusima ako se dobro obuče „da pucaju i da manevrišu“.

Naime, predviđena strategija predstojeće kontraofanzive zahtevala je koordinisane manevre masovnih pešadijskih snaga, tenkova, oklopnih vozila, inženjerije i artiljerije. Kod armije SAD odnosno NATO, ista strategija je podrazmevala i snažnu vazdušnu podršku ali, Ukrajinci na tako nešto nisu mogli računati. 

47. posebna mehanizovana brigada Magura (vp. A4699),  opremljena zapadnim oružjem i tehnikom, izabrana je da bude „udarna pesnica“ kontraofanzive. No, u razgovoru sa Ukrajincima, Milley je saznao se uglavnom radi o tek mobilisanim dvadesetogodišnjacima i sredovečnim ljudima, bez ikakvog borbenog iskustva.  

47 brigada – pesnica ukrajinskog  plana kontraofanzive

Naime, 47. je bila novoformirana jedinica, 15. novembra 2022. razvijena iz posebnog puka u brigadu. Kada je odlučeno da se učesnici planirane kontraofanzive obuče u Nemačkoj, ukrajinski vojni vrh je odlučio da tamo upute vojnike novoformirane jedinice a da iskusnije brigade u zimu 2022-2023 na frontu zadržavaju Ruse.

Više od godinu dana rata je, prema zapadnim procenama, uzelo težak danak od oko 130.000 mrtvih ili ranjenih ukrajinskih vojnika. Tako su čak i najelitnije borbene brigade uglavnom  bile sastavljene od regrutovanog ljudstva. Prema rečima jednog od zapovednika 47. brigade, oko 70% vojnika nije imalo nikakvo borbeno iskustvo.

Rukovodstvo je takođe bilo upadljivo mlado — njen komandant, potpukovnik Oleksandr Oleksandrovič Sak, imao je 28 godina, njegov zamenik – 25, a štabni narednik Valerij Dergijovič Markus – 30 godina. 

No, Ukrajinci su smatrali da je mladost velika prednost; mladi oficiri su bili sposobniji da brzo apsorbuju NATO taktiku. Stariji oficirski kadar je, naime, još uvek bio pod uticajem naučenog sovjetskog načina ratovanja.

U nemačkom centru za obuku ukrajinski vojnici su stekli  utisak da američki instruktori ne shvataju razmere sukoba protiv moćnijeg neprijatelja. Tokom obuke, Amerikanci „nisu uzeli u obzir prisustvo ogromnog broja dronova, utvrđenja, minskih polja i drugih prepreka na frontu“. 

A šta sa dronovima?

Ukrajinci su u  Grafenwöhr doneli svoje dronove u nadi da će im strani instruktori pomoći da usavrše svoje veštine u rukovanju istima. No, instruktori su u početku odbili  ovaj zahtev pravdajući se da u ranije utvrđenom programu obuke ovako nešto nije bilo predviđeno.

S druge strane, Amerikanci su tvrdili kako je nakon informacija koje su pristizale sa fronta upotreba dronova ipak bila uključena u obuku. Prema ukrajinskim borcima, američki program je ipak imao i neke koristi, kao što je napredna obuka u borbi u zimskim uslovima i prilagođavanje artiljerijskoj vatri.

No, većina onoga što ja naučeno u Nemačkoj, odbačeno je kada su oko glava zazviždali prvi ruski meci. „Taktiku smo morali da usavršavamo tokom same bitke i malo toga što smo naučili u Nemačkoj moglo je biti od koristi“, izjavljivali su Ukrajinci nakon početka kontraofanzive. 

S druge strane, visoki američki zvaničnici su tvrdili da nikada nisu očekivali da će dvomesečna obuka transformisati ove trupe u snage slične NATO. Umesto toga, namera je bila da se vojnici nauče da pravilno koriste nove zapadne tenkove i borbena vozila te da se „opismene u osnovama pucanja i kretanja“.

Otezanje sa početkom kontraoganzive

Kada su se u proleće 2023. vojnici 47. brigade vratili u Ukrajinu, očekivali su da će odmah početi kontraofanziva. Početkom maja, brigada se premestila bliže liniji fronta, skrivajući svoje Bredlije i drugu zapadnu opremu u drvoredima ruralnog Zaporožja. Oznake brigade na vozilima bile su maskirane kako meštani naklonjeni Rusima ne bi otkrili njihovu lokaciju.

No, naređenje za napad nikako nije stizalo. U brigadi su zaključili da je element iznenađenja propušten. Jedan od zapovednika jedinice otvoreno je izjavio da političko rukovodstvo „nije trebalo da najavljuje kontraofanzivu skoro godinu dana. Tako je neprijatelj j znao odakle ćemo doći.”

Amerikanci i Ukrajinci su imali različite planove

Milley i drugi visoki američki vojni oficiri uključeni u planiranje ofanzive zalagali su se da Ukrajinci grupišu snage na jednom ključnom pravcu u Zaporožju.

Ideja je bila da brojnost i kombinacija pešadije, zapadne borbene tehnike i artiljerije omoguće savladavanje krute ruske odbrane i osiguraju uspešan prodor u pravcu Melitopolja i Azovskog mora. Ukrajinski plan je, međutim, bio da se udar izvede na tri pravca — na jugu, duž dva različita puta do Azovskog mora, kao i u istočnoj Ukrajini, oko Bahmuta.

Ukrajinci su, naime, smatrali da bi slanje velike grupacije na jednu tačku na jugu ostavilo snage na istoku ranjivim i omogućilo Rusima da zauzmu tamošnju teritoriju. Prema njihovim zamislima, novoformirani 9 armijski  korpus, na čelu sa 47. posebnom brigadom, trebalo je da napadne duž glavne osovine kontraofanzive, ka Melitopolju.

Plan je zahtevao da 47. brigada i druge jedinice 9. korpusa probiju prvu rusku liniju odbrane i zauzmu Robotinо. Nakon toga, u drugom talasu, u borbu bi se uključio rezervni 10. armijski korpus, pomažući prodor na jug.

U ukrajinskim redovima je vladalo mišljenje da predstoji relativno lak zadatak i da će Robotino biti zauzato za najviše dva dana. 

Mine su bile spremne da dočekaju Ukrajince

Nekoliko dana nakon pokretanja kontraofanzive, komandant 47. brigade, potpukovnik Sak, obišao je rusku poziciju koju su njegove trupe zauzele. Između napuštenog materiala, posebno je zapazio topove za borbu protiv dronova sa termovizijskim uređajima i male bespilotne letelice.

Osim toga, navodno je zarobljena i mapa sa rasporedom ruskih minskih polja. Prema ovom dokmentu, samo na jednom delu fronta, na površini od 16 km², bilo je postavljjeno 20.000 mina! Saku je postalo jasno „da se neprijatelj pripremio i da je znao za ukrajinski napad“.

Zanimljivo je da je antiruskoj medijskoj mašineriji posebno dobrodošao pronađeni propagandni plakat sa natpisom „Borba za tradicionalne porodice“. Naime, na plakatu su dva muškarca koja se ljube bila precrtana crvenim X a do njih su bili prikazani muškarac i žena sa dvoje dece.

Lepi tenkovi lepo gore

S druge strane, Amerikanci su verovali da je Ukrajina mogla da napravi značajniji napredak većom upotrebom jedinica za kopneno izviđanje i smanjenjem oslanjanja na snimke sa bespilotnih letelica, koje nisu bile u stanju da otkriju zakopane mine, žice mina iznenađenja i druge zapreke.

Inače, region Zaporožja se uglavnom sastoji od ravnih, otvorenih polja, a Rusi su izabrali uzvišenja za izgradnju ključne odbrane. Odatle su protivtenkovskim projektilima čekali konvoje borbenih vozila Bredli i tenkova Leopard. Vozilo za čišćenje mina je uvek predvodilo čopor — i prvo je gađano uz pomoć izviđačkih dronova.

Oko 60% ukrajinske opreme za deminiranje je oštećeno ili uništeno u prvim danima, rekao je visoki zvaničnik ukrajinske odbrane. „Oslanjanje naših partnera na oklopni manevar i proboj nije uspeo. Morali smo da promenimo taktiku.” U roku od nedelju dana od početka kontraofanzive, timovi sapera radili bi u sumrak, kada je bilo dovoljno svetlo da ručno razminiraju teren.

No, ipak je bilo dovoljno svetla da ih Rusi primete i vatrom eliminišu. Često, kada bi ukrajinski vojnici stigli do ruskih rovova, otkrili bi da su i oni minirani. Osim toga, umesto da se povlače, Rusi su držali svoje položaje čak i pod teškim artiljerijskim bombardovanjem, što znači da su Ukrajinci morali da stupaju u blisku borbu sa ličnim naoružanjem.

Jedan pripadnik ruske inženjerijske jedinice 810 posebne gardijske brigade mornaričke pešadije  je izjavio kako je „Rabotino bilo jedan od najtežih zadataka. „Morali smo da damo sve od sebe da sprečimo neprijatelja da se probije. Kao saperi i inženjerci, morali smo da miniramo sve prilaze i pešadiji i njihovim vozilima. Čuveni Leopardi gore, a mi smo se trudili da gore sjajno“.