Hitlerov ‘Nummer Eins’ – Focke-Wulf Fw 200 Condor

Omiljeni firerov avion nije, naravno, bio ono što je danas Number One, ali ga je Hitler veoma često koristio. Baveći se automobilima koje je preferirao vođa, na više mesta smo naišli na dokumentovanu tvrdnju da je on (bar za evropske pojmove) preteča ”leteće predizborne kampanje”, neuobičajene za to vreme.

Tako je stizao u toku dana da pređe do tada nezamislive relacije. Između ostalog i na taj način bio je daleko ispred svoje konkurencije. Avion koji je koristio u većem delu svoje kratkotrajne, užasne vladavine (podsetimo da je vladao samo 12 godina) bio je ”Foke Vulf Fw 200 Kondor”, među saveznicima poznat pod nadimkom ”Kurir” (Courier, od latinske reči cursus – nagnut, brz, trčeći). 

Kakav je to bio avion? Treba reći da veliki avioni jesu jedno od retkih oblasti gde se Nemci nisu proslavili, za razliku od ostalih sredstava, pa čak i brodova. Četvoromotorni višenamenski avion-monoplan za duge linije, koncipiran je kao putničko-transportni lajner, no on je najveći deo svog radnog staža proveo u Ratnom vazduhoplovstvu Nemačke (Luftwaffe). Služio je kao istureni morski izviđač i bombarder. Godine 1924. obnova Nemačke zahtevala je i velike zahvate u saobraćaju, a posebno u narastajućem vazdušnom transportu.

Na čelo Uprave građanske avijacije u Ministarstvu transporta postavljen je kapetan Brandenburg, nekadašnji oficir RV i štićenik Ministarstva odbrane. Od tog momenta kreće poznati scenario – sve što se konstruisalo za građanske potrebe bilo je pod direktnim uticajem vojske, sve do 1945. godine. Već 1933. godine praktično je obustavljen rad na komercijalnim avionima. Novac je išao samo na projekte koji su mogli bez  velikih ulaganja da se prilagode za bombarderske i transportne verzije.

Nemci su s pravom žurili, nezavisno od osvetničkih ambicija. Zašto? U SAD je krajem tridesetih godina počela eksploatacija izvanrednog komercijalnog aviona ”DC-3”. Ministarstvo vazdušnog transporta Nemačke je, uvidevši zaoštravanje konkurencije na tržištu međunarodnih usluga i ugrožavanje ”Lufthanze”, rešilo je da podrži izradu komercijalnih aviona. Dve godine kasnije, početkom 1936. raspisuje konkurs za novi avion.

Sačinjen je projektni zadatak. Tražilo se da avion bude mnogo brži nego dotadašnji, sa kapacitetom od 25 putnika i četiri člana posade. U julu iste godine filma ”Foke Vulf” predstavila je svoj plan. Ministarstvo je odobrilo plan. Zaključen je ugovor između kompanije ”Dojče Lufthansa” (”Deutsche Lufthansa”) i fabrike s obavezom da prvi prototip poleti novembra 1937. godine, a drugi već u februaru naredne godine. Pojavljuje se ime koje je već bilo poznato u svetu aeroindustrije – najsvestraniji konstruktor te decenije bio je Kurt Voldemar Tank.

On je bio tehnički direktor ”Focke-Wulf Flugzeugbau GmbH”, a imao je i poslovnih sklonosti. S predsednikom borda ”Lufhtanze” formulisao je koncept četvoromotornog aviona s relativno velikim opterećenjem krila, sposobnog da jedri zbog velikog raspona i površine krila, pa bi tako bio konkurentan na prekookeanskim letovima. To je kasnije uticalo na njegove manvevarske sposobnosti, no sam koncept je bio izuzetno dobro primljen od strane planera ”Lufhanze”. 

Tokom leta 1936. godine urađeni su projekti i maketa  trupa aviona. Ministarstvo mu je dalo službenu oznaku ”Fw.200 Kondor”, mimo reda u registru. Tank je smatrao da će takva oznaka biti privlačan, primamljiv brend na međunarodnom tržištu. Zaista, po rasponu krila i proporcijama, on je ličio na kondora. Delovao je moćno i ohrabrujuće. Na prvom prototipu bili su američki motori ”Hornet S1 EG” renomirane firme ”Pratt & Whitney” (East Hartford, Konektikat) jer motori ”BMW-132G” nisu dostavljeni na vreme. Ispitivanja su počela jula 1937. godine, a šestog septembra prvi put je poleteo sa fabričkog aerodroma u Bremenu.

Za palicama je bio lično konstruktor. Uočeni su propusti, izvršene prepravke i u oktobru on je imao tehnički prelet drugog prototipa. Već u novembru oba prototipa  prikazani su publici na aerodromu u Berlinu. Probni letovi u leto 1938. godine obavljeni su i na jednoj od linija za koje su projektovali avion: Berlin-Solun-Kairo. Srednja brzina bila je 304 km/h, a već posle mesec dana ”Kondor” je preleteo Atlantik. Sve ovo privuklo je kupce pa je danska kompanija ”DDL” naručila dva komada. Tank je toliko bio ubeđen u kvalitet svog mezimčeta da je sklapanje tri probna aviona u jesen 1936. godine išlo paralelno sa pripremom devet predserijskih aparata. Prvi opitni ”Fw.200-V1” (”D-AERE”) nazvan ”Saarland” poleteo je 27. jula 1937. godine, samo 12 meseci i jedanaest dana posle početka radova, a za komandama je opet bio Kurt Tank.

Motor ”Prat & Whitney C1E-G Hornet”, u konfiguraciji zvezde sa devet cilindara davao je snagu od 875 KS. Uskoro je poleteo i ”Kondor V3 – D 600 Imelman III” koji je ime dobio po čuvenom asu iz Prvog sv. rata, Maksu Imelmanu. Ovaj aparat postao je lični avion Adolfa Hitlera. Jedan od dva preostala probna aviona naručilo je Ministarstvo avijacije kao vladin avion. Drugi i treći aparat su već imali motor ”BMW 132” koji je bio licencni ”Hornet”. Prvi ”Kondori” mogli su u punom konforu da ponesu 26 putnika i prelete 3.000 kilometara bez dopune. Serija ”V” pojavila se krajem 1939. godine i povećala je dolet na 3.560 kilometara, no tada je već počeo rat, pa je putnička avijacija obustavljena. Avionu nije bilo suđeno da krene komercijalnim linijama, a ”Lufthanza” je dobila ukupno četiri aparata. Poslednja dva komercijalna aviona dostavljeni su ”Lufhtanzinoj” sestrinskoj kompaniji u Brazilu (”Syndicato Condor”) gde su korišćeni do 1947.godine.

Rat je pokazao vrednost koncepta da se komercijalna sredstva konvertuju u vojna; tako je bilo i sa ovim avionom. ”Lufvafe” je opremila ”Kondor” za borbene zadatke. Zadatak je bio složen jer je na njemu ipak mnogo toga nedostajalo (bomboluci, zaštitna sredstva, specifični komunikacijski sistemi). Napravljena je modifikacija ”Fw-200 C” koja je bila spremna za korišćenje kao strateški bombarder i daljinski izviđač. Petog maja 1940. godine Hitler lično naređuje Petoj vazdušnoj floti da podrži nemačku vojsku u Narviku (Norveška, severni polarni krug). Tada se prvi put pojavljuju ovi avioni u borbenoj situaciji. Prva četiri ”Fw 200C-0” (nenaoružani transporteri) bili su raspoređeni u ”K.Gr.z.b.V.105” (borbena grupa posebne namene) koja je delovala u Norveškoj. Oni su odigrali glavnu ulogu u snabdevanju nemačkog desanta. Tada su se već pojavili i naoružani ”Fw 200C-0”. Oni su raspoređeni u bombardersku eskadrilu ”I/KG.40”. Prve napade ”Kondor” je izveo po združenim snagama Engleske, Francuske, Poljske i Norveške dejstvujući po živoj sili i brodovlju.  Tada je uočen i glavni eksploatacioni nedostatak vojne verzije: usled montiranja dodatne opreme i tereta za vreme borbenih manevara, opterećenje trupa je bilo krajnje neravnomerno. Bez obzira što se ta preopterećenost nije osećala u letu, prilikom sletanja deo trupa iza krila bi se odlomio. Tako je izgubljeno najmanje osam ”Kondora”. 

Već u leto 1940. godine Ratna mornarica (Kriegsmarine) zatražila je od ”Luftvafe” pomoć u potrazi za konvojima i pojedinačnim brodovima koji su stizali u Veliku Britaniju, pa je već s početkom avgusta na tom zadatku počelo da deluje oko 15 ”He 111” i šest do osam ”Fw 200” morske grupe ”Zapad”. ”Fw-200C” delovali su iz reona Bordoa. Rad na specijalizovanom avionu ”He-177” zašli su u ćorsokak i ”Kondor” se ustalio u poslu daljinskog izviđača-bombardera. U to vreme britanska trgovačka flota bila je potpuno nespremna za odbranu iz vazduha pa je tonaža brodova koje su potopili ”Kondori” na dan 9. II 1941. godine bila već 363.000 brt. ”Kondori” bi obično presekli preko Biskajskog zaliva, polukružno zaobišli britanska ostrva napadajući usput nenaoružane brodove i sleteli bi u baze Trondhjem ili Stavanger u Norveškoj. Stizali su i da izvrše noćne napade na reon Liverpula. Najveći uspeh ovih aviona bio je uočavanje i napad na linijski brod ”Britanska imperija” koji je plovio pod zastavom kompanije ”Kanadien Pacifik”, 26. oktobra 1941. godine. Na 120 kilometara od luke Donegal Bej  ”Kondori” su ga načeli, a podmornica ”U-32” dovršila dva dana kasnije, pa je 42.348 tona otišlo na dno. Tim povodom sam Čerčil je ovaj avion nazvao ”Katastrofom Atlantika”. Sve vreme tih operacija na Atlantiku dopunjavana je oprema raznim lokatorima i pojačavano oružje, tako da je ”Kondor” postao opasna ptica, potpuno opravdavajući svoje ime. 

Deo ”Kondora” je krajem 1942. godine prebačen na Sredozemno more radi transporta, a u januaru isti zadatak, ali mnogo teži, čekao je ove avione na staljingradskom ratištu. Grupa aviona dobila je kodni naziv ”Specijalno preduzeće Staljingrad” odnosno ”K.Gr.z.b.V.200”. Najpre su bili bazirani na aerodromima na periferiji Staljingrada, ali zbog suženja kotla prešlo se na prebacivanje tereta padobranima. Osamnaesetog januara 1943. godine grupa je prebazirana iz mesta Staljino u Zaparožje, odakle je nastavila sa zadacima snabdevanja trupa sve do njihove predaje. Planeri u ”Luftvafe” procenili su da je ovaj avion isuviše skup da bi se ovako izlagao opasnostima. Tokom pet dana oni su bombardovali pruge i puteve u reonu Staljingrada posle čega su prebazirani u Berlin. Tamo su stupili na dužnost u novoformiranu grupu ”8./KG. 40”. U nju su ušle i ponovo formirane prva i druga eskadrila koje su letele na ”He-177”. Jedan ”Fw 200C-3”’ (F8+GW, W. Nr. 0034) bio je zaplenjen u Staljingradu i poslat na ispitivanje u ”NII VVS RKKA” (”Государственный лётно-испытательный центр Министерства обороны имени В. П. Чкалова – državni centar za letna ispitivanja Ministarstva odbrane ”V.P. Čkalov”). 

Tokom 1943. godine ”Kondor” se vraća na zadatak daljinskog izviđača kako bi postepeno zamenio ”Ju-290” i počeo je da se koristi samo za napade na transporte. Posle naoružavanja brodova u konvojima, ”Kondori” su počeli da primenju taktiku napada s najmanje četiri aparata. Jedan bi javljao gde se nalazi meta, a ostali bi unakrsno napadali. Na kraju godine pojavio se ”Fw 200C -8” koji je sprecijalno napravljen kao nosač vođenih raketa ”Henšel Hs 293A”. Za to je bilo osposobljeno i nekoliko aparata ”Fw 200C-6”. Oni su nosili dve rakete na specijalnim ojačanjima u spoljnim gondolama motora. ”Fw 200C-6” iz sastava ”III/KG.40” prvi je izveo borbeni zadatak 28. decembra 1943. godine. Jedan od tako naoružanih ”Kondora” oboren je pre napada na cilj od strane ”Sanderlenda”, specijalno naoružanog za presretanje nemačkih izviđača. Nekoliko poslednjih ”Kondora” iz serije ”C-8” imali su produžene motorne gondole radi nošenja najnovije verzije rakete ”Hs-293”. U to vreme ”Kondor” je kao protivbrodski avion bio već kompromitovan. Gubitkom baza u Biskajskom zalivu jedna od eskradrila grupe ”III/KG.40” bila je prebazirana u Norvešku, a ostali su preleteli u Nemačku.

Ratnička karijera ”Kondora” sredinom 1944. godine sve više se vraćala osnovnoj nameni – transportnoj. Dva specijalizovana transportna ”Kondora” bila su spremna već 1942. godine. To su bili ”Fw 200C-4U1” i ”Fw 200C-4U2”. Na njima su bile kraće donje gondole.  Krajem rata jedan ”Kondor” zaplenjen je od strane Britanaca i korišćen je u RAFU, a tri su korišćena u polarnoj avijaciji SSSR (obeleženi brojevima ”SSSR-N400”, ”SSSR-N401” i ”SSSR-N500”, serijski broj  № 0199, nekadašnji nemački kod ”TA+MA”). Poslednji je izgubljen 23. aprila 1950. u nesreći kod Jakutska. Hitlerov ”Imelman III” triput je menjao maskirnu šemu, a ”Fw 200C-4/U1” bio je lični avion Hajnriha Himlera. Poslednji ”Kondor” leteo je u Španiji. Nekoliko oštećenih aparata sletelo je na njeno tle, pa su četiri otkupljena za potrebe španske vlade. Tri su kanibalizovana da bi se jedan koristio, pa i on je, na kraju kalendarske 1950. godine otpisan. Bio je to kraj za ovu letilicu.

Bio je to lep avion. Potpuno metalne konstrukcije, slobodnonoseći niskokrilac s četiri motora i uvlačećim stajnim trapovima. Imao je i brojne modifikacije. Neke smo spomenuli, no da ovde rekapituliramo:

• ”Fw 200A(Fw 200V)” aviolajner početne serije. Pet aparata predato je ”Lufhtanzi”. 
• ”Fw 200-S-1” preuređeni primerak pod imenom ”Brandenburg” za prelet Berlin-Tokio.
• ”Fw 200V10” -protoip daljinskog izviđača.
• ”Fw 200B-1” – transportni avion s motorima ”BMW 132Dc” snage 850 Ks, jedan primerak.
• ”Fw 200B-2” -transportni avion s motorima ”BMW 132H”, tri aparata. 
• ”Fw 200C-0” – Deset prepravljenih aviona serije V sa ojačanim trupom. Prva četiri bili su bez naoružanja, a ostalih šest su imali odbrambena gnezda s tri mitraljeza ”MG-15” 7,92 mm.
• ”Fw 200C-1” – daljinski izviđač/bombarder s podtrupnom gondolom, ojačanom odbrambenom grupom i mogućnošću vešanja četiri bombe kalibra 250 kg. 
• ”Fw 200C-2” – modifikacija na osnovi ”C-1” s poboljšanim motorskim gondolama, dopunskim podvesnim naoružanje i mogućnošću nošenja dve bombe po 250 kilograma ili dva tristalitarska rezervoara. 
• ”Fw 200C-3” – primerak s ojačanim krilima i trupom, s dva dodata mitraljeza ”MG-15” na bokovima i novim motorima ”Bramo 323 R-2”. 
• ”Fw 200C-3/U1” je umesto mitraljeza u nosu imao top ”MG-151” i turelu s topom 15 mm. 
• ”Fw 200C-3/U2”. Imao je novi nišan ”Lotfe -7D”, donji top zamenjen je mitraljezom ”MG-131”, a napred na gornjem delu umesto topa vraćena je turela ”Fw-19” s mitraljezom ”MG-15”.
• ”Fw 200C-3/U3”. Ova verzija imala je napred dva mitraljeza ”MG-131” u tureli ”EDL-131”.
• ”Fw 200C-3/U4”. Verzija s povećanim rezervoarima, dodatim strelcem, unifikovani su mitraljezi ”MG-131” a napred je vraćena turela ”Fw-19”. 
• ”Fw 200C-4”. Ova modifikacija tipična je po radaru ”Rostok”, a zatim i radaru ”Hohentvil”.
• ”Fw 200C-4/U1 (Werk-Nr 137)” brzi transportni VIP avion u jednom primerku.
• ”Fw 200C-4/U2 (Werk-Nr 138)”. Brzi transportni VIP avion analogan modelu ”C-4/1” sa salonom za 14 putnika, napravljen jedan primerk.
• ”Fw 200C-6”. Ovaj model poznat je po tome što je bio prvi avion koji je mogao da nosi protivbrodske rakete ”Henšel Hs 293. Modeli su označeni kao ”C-3/U1” i ”C3/U2”. Bio je opremljen radarom i automatskim sistemom za upravljanje.
• ”Fw 200C-8”. Najbolja verzija, specijalizovana samo kao nosač raketa ”Henšel Hs 293”. 

Ukupno je proizvedeno samo 276 aparata, pri tom u velikom broju verzija, što je sigurno bilo problem u održavanju. U odnosu na svoje takmace iz protivničkog tabora to je bilo malo, a svakako nedovoljno; Nemci su sve vreme rata lutali u generalnom opredeljenju u kome su lovci uvek bili dominantni prioritet. Uzimajući u obzir veličinu ratišta i ambicija koju su imali rukovodioci hiljadugodišnjeg rajha, neobjašnjiva je činjenica da su upravo transportni avioni bili najslabija tačka u tom lancu planiranja.