Jedan od retkih izuma koji je najpre služio građanstvu, pa je zatim ”obukao uniformu”. Bodljikava žica (engl. Barbed wire ili razor wire, rus. колю́чая про́волока, fr. Fil de fer barbelé, nem. Stacheldraht), pojavila se najpre u SAD, gde je trebalo na ogromnim teritorijama, pašnjacima i livadama, sprečiti nekontrolisano kretanje, gubljenje i krađu stoke.
Izum je bio toliko jednostavan da su se ljudi dugo pitali kako se toga niko ranije nije setio. Istorija prepreka je posebna priča i vezana je za razvoj tehnologije materijala i same izrade.
U Teksasu, najvećoj američkoj saveznoj državi posle Aljaske (teritorija je veličine dve nekadašnje Jugoslavije), stočari su na taj način mogli da unaprede, organizuju i zaštite svoju proizvodnju. Čak i nekvalifikovani radnik s lakoćom je mogao da postavlja ove prepreke jer za njih nije bilo potrebno nikakvo posebno znanje, već strpljenje i pažnja da se sami ne povrede.
Na razvoj SAD, posebno njenog juga i srednjeg zapada, mnogo su uticali Francuzi, pa se i oni javljaju kao izumitelji. Dokumentovano je da je ograda od bodljikave žice prvi put predložena 1860. godine, a patentirana 1865. godine. Luj Fransoa Žanin patentirao je dvostruku živu sa metalnim zubima (trnjem, bodljama) u obliku dijamanata. Izum je lako pronašao svoju namenu kada je Majkl Keli iz države Njujork predložio da se ona koristi u stočarstvu. Dalje je već praksa izbacila nova i lakša rešenja, pa je 1872. godine farmer iz Ilinoisa Henri Rouz osmislio ogradu za stoku od dasaka na kojima su bili pričvršćeni komadi žice. Patentirao ju je u maju 1873. godine na jednoj poljoprivrednoj izložbi. Time je pokrenuo i druge kolege da ovaj jednostavan izum dalje unaprede, pa su Isak Elvud, Džozef F. Gliden i Džejkob Hejš poradili na tome. Uspešniji je bio Gilden jer je napravio bodljikavu žicu koja je rešila glavni problem: kako brzo, jevtino i uspešno napraviti stotine kilometara takve žice, a ne samo nekoliko metara za izložbu. To je uradio tako što je žicu sekao u specijalnom mlinu za kafu (!) i takve bodlje omotavao oko žice. Da se šiljci (popularno nazvani ”trnje”) ne bi pomerali, on ih je fiksirao drugom žicom. Tako je nastala bodljikava žica kakvu poznajemo.
Elvud je otkupio polovinu Glidenovih prava i u julu 1874. godine s njim osnovao ”I.L. Ellvood Manufacturing Co”. Počeli su s radom u njegovom dvorištu. Potrebe su bile ogromne, pa je Gliden svoju polovinu patenta prodao kompaniji ”Vashburn and Moen” u državi Masačusec. Samo godinu dana kasnije, 1875. u SAD je prizvedeno 270 tona žice, a do 1900. godine preko 150.000 tona. Već 1905. godine taj broj premašio je 200.000 tona.
Na ovom mestu treba odati počast najvećem pronalazaču, a to je priroda! Francuzi su priznali da su prilikom traganja za ovakvim izumom inspiraciju imali u drvetu Robinia pseudoacacia, odnosno bagremu. Jednostavno, pitali su pastire šta stoka najviše izbegava. Ostalo je bilo stvar domišljatosti , tehnologije i preduzetništva, a toga u doba industrijske revolucije nije nedostajalo.
Bodljikava žica na bojnom polju
Kako se dogodilo da ovaj proizvod relativno kasno stigne na bojno polje? Razlozi su pre svega taktičko-operativne prirode. Način ratovanja je dugo nametao statični, fortifikacijski način ratovanja, gde su prepreke bile u obliku nasipa, eskarpi, kontraeskarpi, šanaca, kanala i drugih fortifikacijskih elemenata. Rat se rešavao u pojedinačnim velikim bitkama, dok su pokreti i marševi služili za pregrupisavanje.
Tek kada je pokretljivost pešadije postala izražena, a moć artiljerije takva da je utvrde nisu više mogle biti prepreka, prelaskom na rovovski rat i bodljikava žica je stigla u stroj. Ona se pokazala kao izuzetno efikasno pomoćno (a na mnogo mesta i glavno) inžinjerijsko sredstvo. Njene glavne osobine bile su: laka za postavljanje, jevtina, mobilna; efikasno je mogla da se brani na mnogo različitih načina (miniranje, pokrivanje mitraljeskom vatrom, a kasnije i uvođenjem struje). Pri tom su se prepreke od nje u različitim oblicima lako pravile i od priručnih materijala.
Što je najvažnije, pokazalo se da je bodljikava žica veoma žilava i otporna na minsko-eksplozivna sredstva. Da bi se napravio prolaz u prepreci, trebalo je najpre doći do nje kroz minsko polje, zatim je minirati nesrazmerno velikom količinom eksploziva jer je gustina prepreke relativno mala. Bolje rečeno, bila je potrebna masa eksloziva da bi neki fragment pogodio i pokidao žicu…a posle toga treba pešadija da krene kroz tu brešu koja je već pokrivena uraganskom paljbom s protivničke strane. Treba računati i s tim da se, usled ekonomičnosti, ta žica često pravila od običnog čelika koji lako rđa, što je kod nezaobilaznih ranjavanja izazivalo i dodatne komplikacije, odnosno trovanja kod vojnika. O prolasku kroz minska polja i otvaranju breši u preprekama od bodljikave žice već smo pisali.
Sve te osobine brzo su uočene od strane vojske koja je uvek pažljivo pratila građanske izume. Već kod opsade Sevastopolja 1855. godine francuska vojska koristila je ovakve prepreke i to veoma uspešno. Ruska vojska je morala da traži druge načine da pobedi frontalnog neprijatelja. Sledeća prilika za njenu proveru bio je Burski rat od 1899-1902. godine. Ipak, Prvi svetski rat je u kolektivnom pamćenju ostavio najviše traga, pa prva pomisao i slika koja se kod nas stvara jesu upravo rovovi i kilometri pojasa bodljikave žice.
Tehnički podaci o njoj nisu uopšte senzacionalni. To je proizvod čiji je izum u rangu ”tople vode”, pa ipak je i na njemu trebalo poraditi. Ona po konstrukciji može biti jednostruka, dvostruka i trostruka. Jednostruka je od čelika s kvadratnim presekom (firkant) da bi sprečila rotiranje bodlji. Dvostruka bodljikava žica se najčešće koristi za obezbeđenje fortifikacijskih objekata (pasivna, pomoćna prepreka) i ima dve žice sa upletom dužine oko 50 mm. Žica je prečnika do 3 mm, gvozdena, savitljiva i često otporna na rđanje. Za poboljšanje nerađujućih svojstava žica može biti i pocinkovana. Otporna je na kidanje do 40 kp/mm². Bodlje su dužine oko 20 mm na svakih 100-150 mm, i obično imaju 4 šiljka od 2 komadića žice. Za jedan kilometar jednoredne ograde treba oko 800 kilograma bodljikave žice, za dvorednu 2.400, a za trorednu 3.200 kg. Pri tom se koriste čelični izuvijani piketi dužine do dva metra sa uvijanjima u četiri do pet tačaka. Te ”petlje” služe da inžinjerija brzo i lako, uz pomoć rukavica i osnovnih alata provuče i namontira žicu.
Pored bodljikave žice postoji i bodljikava traka. Ona, za razliku od žice, nanosi mnogo veće povrede i može da zaustavi čak i laka vozila-točkaše. Ne može se savladati bez posebnog alata ili masovnog granatiranja i miniranja, što branitelju daje vremena za reakciju. Ukoliko se napadač povredi na njoj, što je veoma lako moguće, može doći i do smrtnog ishoda usled krvoliptanja.
Ovaj izum nije ni francuski, ni američki, već nemački. Usled nedostatka žice Nemci su u Prvom svetskom ratu koristili ovu traku kao poslednje sredstvo. U isto vreme Francuz Bruno smislio je veoma jednostavan i delotvoran način za pravljenje prepreka: namotavanje bodljikave žice na bubanj i brzo montiranje dobijene spirale pomoću dugih motki. Tako su te prepreke dobile naziv ”Brunova spirala”. Posle Prvog svetskog rata nemački pronalazač Horst Danert izumeo je novu vrstu bodljikave trake: namotao je žicu izuzetne čvrstoće u spiralu i onda bi tako namotanu brzo odmotao duž zadate linije. Tako razvučenu spiralu zakucao je za zemlju dugačkim čeličnim klinovima koji su podsećali na pikete. Srestvo je bilo tako efikasno da su i Britanci počeli da je kopiraju na početku Drugog svetskog rata, a u nedostaku originalnog čelika koristili su čak i jevtinu, lakolegiranu žicu koja dobila nadimak ”žuti Danert”.
Postavljena traka imala je, međutim, jedan značajan nedostatak – mogla je lako da se reže specijalnim, pa i običnim bravarskim izolovanim makazma, stoga je osamdesetih godina počela da se ojačava uvijanjem dodatne bodljikave žice na postojeću armaturu. Ovakva prepreka zove se još i ”Convertina wire” (Francuzi, njeni izumitelji, zovu je Fil barbelé concertina. Ona se ponekad pogrešno naziva ”konstantinska žica”. Reč je o lingvističkom nesporazumu jer su dva latinska izraza za korupciju dovela do povezivanja s Konstantinom.
Sredinom šezdesetih godina spiralna bodljikava žica postala je standard u zaštiti važnih objekata, kako vojnih tako i građanskih, pa se može videti ne samo oko kasarni ili magacina, već i oko aerodroma, zatvora, važnih industrijskih objekata, toplovoda, vodoizvorišta, na većini granica, pa čak i na stadionima.
Bez obzira što je bodljikavu žicu ”proslavio” Prvi svetski rat, ipak su dve linije bodljikave žice, najpoznatije na svetu, vezane za građansku potrebu i obe za Australiju. ”Dog fence” ili ”Dingo fence” je ograda u Australiji dužine 5.614 kilometara (!). Ponekad se naziva i ”Veliki australijski zid”. Pravljena je da spreči masovnu migraciju divljih pasa koji su pretili čak i opstanku ljudi uništavajući useve i napadajući stoku. Međutim, ona nije jedina takva ograda. Godine 1907. godine Australijanci su u Zapadnoj Australiji izgradili ogradu dugačku 1.833 kilometra da bi se zaštitili od najezde zečeva i kontrolisali njihovo kretanje. Ona je bila kombinacija drveta, metala i žice; sačuvala je južne regione Australije od najezde zečeva. Većina ovih objekata stoji i do danas. Zvanični naziv ove ograde je ”Zečja zaštitna ograda br. 1” (”Rabbit-proof fence”). Sastoji se od tri niza ukupne dužine 3.256 kilometara.
Da li je bodljikava žica prevaziđena za upotrebu na ratištu danas? Kao što možemo videti, na bezbrojnim snimcima i fotografijama sa ukrajinskog ratišta retko gde se ona pojavljuje. Jasno je da je reč o drugačijoj vrsti taktike, ali i sredstvima kojima se sada takve prepreke mogu ukloniti. Međutim, napadno-odbrambena dejstva su menjala pozicije, tako da su prvobitno postaveljene prepreke od bodljikave žice zaobiđene.
Treba podsetiti da je Ukrajina bila veliki proizvođač i izvoznik bodljikave žice. Da se Ukrajina aktivno spremala za dejstva posle kojih je Rusija reagovala Specijalnom vojnom operacijom, svedoče otvoreni izvori upravo s ukrajinske strane. Tokom 2019. godine, u sklopu velikog projekta ”Stena” (”Zid”) na proleće su počeli veliki radovi na postavljanju spiralnih barijera tipa ”Egoza”. Rađeni su rokadni putevi, protivtenkovski rovovi i opremani punktovi za kontrolu kretanja po dubini fronta. O tome je javno izveštavala Pogranična služba Ukrajine. Na granici s Luganskom oblašću prokopano je 13 kilometara protivtenkovskih rovova i postavljeno više od šest kilometara spiralnih žičanih prepreka. Isto tako u Černigovskoj i Sumskoj oblasti tada su počele pripreme za inžijerijske radove masovnog tipa radi fizičkog obezbeđenja granice. Planirano je da se uradi oko 50 kilometara protivtenkovskih rovova, deset kilometara ograde od zavarene mreže, proširi i produži još 65 kilometara rokadnih puteva u pograničnom području i obezbedi oko stopedeset raskrsnica tih puteva radi neometanog manevra.
Kada se pogledaju ovi podaci, mnoge stvari koje su najavljivane početkom SVO postaju jasnije i logičnije.
