Kada izađe iz kasarne i krene na marš, vojnik može da se pouzda, kada je reč o logistici i snabdevanju, najpre (a često) samo u sebe i u ono što sa sobom ponese. Ako ga prate intendanti to znači da je sve dobro i po planu, ali ako ne stignu – tu je platneni, polivinilski ili kožni prijatelj, jedan od retkih koji nam čuva leđa – ranac. Eto još jedne reči koju doživljavamo kao našu, izvornu, a koja dokazuje da malo toga u našem jezičkom fundusu jeste zaista naše, ili se ona tako odomaćila da je doživljavamo kao svoju (delija, varoš, kafana, hiljada, manastir, itd). Ranac je reč koja nam je došla iz hrvatskog kao direktan kalk nemačke reči Ranzen, ranzei. Koliko je pruski uticaj na vojni rečnik veliki uverili smo se mnogo puta do sada. Čak i imenica ruksak (koja još više podseća na neku slovensku reč, našeg jezika poreklo) je iz nemačkog! Der Rucksack se kod nas uvukao u praksu preko ruskog jer su oni takođe usvojili naziv Рюкза́к. Danas je u ruskoj vojnoj terminologiji zvanični naziv заплечная сумка (torba za rame).
Ranac su koristili i koriste mnogi. U današnje vreme veoma je popularan, praktično neizostavan, kod učenika (kod kojih je zamenio čuvene đačke torbe), biciklista, dostavljača, planinara, turista, sportista i putnika kao ručni prtljag. Ipak, najviše je poznat po vojnoj upotrebi. Prvi primerak ranca otkriven je slučajno. U Ectalskim Alpima (Ötztaler Alpen, Venoste, Tirol) 19. IX 1991. godine nađen je kožni ranac čiji je vlasnik bila mumija Eci (Ötzi). Dvojica turista iz Nirnberga, Helmut i Ekig Simon uradili su ono što su arheolozi bezuspešno pokušavali decenijama. Ipak, približno vreme i mesto nastanka prvih ranaca nisu utvrđeni jer su se oni pojavili na više mesta u Africi, Evropi, Aziji i Sredjoj Americi, što znači da su ljudi spontano došli do istovetnog rešenja jer su imali iste potrebe – da putuju, istražuju, osvajaju i – sve nose sa sobom. Improvizacija je bilo bezbroj, a sve su zavisile od materijala. Tako su u Sibiru otkrili ranac od drveta i konopaca, a širom sveta pronalazili su odlično sačuvane primerke od kože, vune, vinove loze (!) i brezove kore. Naravno, osnovna razlika između primitivnih, drvenih ranaca i ovih kakve mi znamo je u tome da se na ove savremene mogu prikačiti razne vrste pričvršćivača, kajiševa, ”čičak traka”, modula, itd.
Vojnici i ratnici smesta su shvatili značaj ovog dela opreme. Zato nije ni čudo što su maja 2021. godine u Herkulanumu (danas Ekolano u Kampanji, Italija) kraj kostiju oficira Plinijeve flote našli oklop i ranac sa stolarskim alatom! Oficir nije uspeo da izbegne lavinu zemlje koja je 79. godine pokrenuta erupcijom Vezuva pa je tako od oksidacije i raspadanja sačuvan i ranac. Ranac je bio pravougaonog oblika. U vojsci Marija Gaja ratnici su nosili žito kao osnovnu hranu u vreći, a opremu u korpi od pruća. Džingis-kanovi ratnici, pojam nomadskih ratnika, sa sobom su nosili sve, od oružja, preko hrane do posuđa, u kožnim vrećama.
Posle toga tokom srednjeg veka ranac se ne pojavljuje. Zamenile su ga torbe svih vrsta. Očigledno je da se srednjevekovni ratnici nisu uzdali u višak tereta već su od naselja do naselja, od utvrđenja do utvrđenja rešavali probleme snabdevanja kupovinom, otimanjem i pljačkom. Unifikacijom i industrijalizacijom ratovanja ranac se na velika vrata vraća u stroj, pa već krajem XVIII veka on je neizostavni deo opreme svih armija. Najpre ga uvode, ko bi drugi, Francuzi 1747. godine, a zatim u austrijskoj i ruskoj vojsci vojnici dobijaju po dve torbice za hranu, odeću i pribor. Torbice i ranci su pravljeni od čvrstog platna (nepromočive cerade zvane ”Mekintoš” nazvanoj prema pronalazaču) i šiveni ručno; tehnologija izrade razvijala se sve do današnjih vremena kada se primenjuju poliestri, plastika, impregnirani materijali svih vrsta i oblika. Građanski, ali i vojni ranci sada imaju i elektronsku opremu, pa se na njima mogu naći gopro kamere, GPS uređaji, antene, razni ekrančići za bolje snalaženje u prirodi itd.
Trenutni trend vojnih ranaca poznat je po skraćenici ”M.O.L.L.E” ( ”Modular Lightweight Load-carrying Equipment”) – modularna laka oprema za prenosive terete. Primat u ovom razvoju pripada Amerikancima koji zbog svoje ekonomske moći i vojno-političkog uticaja nameću svoja rešenja, makar i ne bila najbolja. I druge zemlje imaju sebi odgovarajuća rešenja, ali je u principu usvojen taj modularni način komponovanja ranca: na osnovnu konstrukciju mogu se dodavati razni podvesni elementi koji služe stalno ili privremeno za najrazličitiju opremu, od one neborbene do izrazito borbene. Tako se sada na rancu savremenog vojnika mogu videti razne elektronske instalacije, ali i ubojna sredstva, veš, hrana, tečnost, itd,
Uglavnom, današnja opšta slika je obeshrabrujuća. Pogled na vojnika koji na leđima ima ranac koji podseća na dostavljače sada popularnih delivery servisa po gradovima jeste uznemirujući. Savremeni ranci zauzimaju celu figuru vojnika od šlema do ispod pojasa (donjeg dela leđa), ostavljajući malo mesta za oružje koje je vekovima bilo stavljano ”o desno rame”, duplirajući vojnikovu siluetu.
Kako se s prenosnim ličnim teretom borio i bori ratnik s ovog prostora? Uzor su i nama bili Nemci. Oni u XIX veku uvode leđni ranac sa naslonom na opasač radi lakšeg rasporeda tereta. Britanci imaju sličan, u obliku putničke torbe od kože sa naslonom na slabine, dok se austrijski (telećak) i ruski ranci oslanjaju na fišeklije. Početkom XX veka vojnici su izvesno vreme umesto ranca nosili dve torbe oko vrata. Nešto ranije, 1893. godine Francuzi usvajaju revolucionarni ranac koji u osnovi ima drveni ram u obliku paralelopipeda, što neodoljivo podseća na današnje rance. Dok nisu usvojili rance, srpski ustanici su najpre nosili ono što su imali – torbu uprtnjaču, dok se u ”Ustrojenju garnizonog voinstva” iz 1845. godine propisuje torba kosturna. Tek 1882. godine arhive beleže da su srpski vojnici imali vunenu torbicu (šarenicu), a od 1904. godine u upotrebi je torba na uprtače. Za vreme Prvog svetskog rata korišćena je od 1916. godine torba francuskog tipa (la musette). Između dva rata torba je bila bele, a zatim sive boje. Čuveni ”telećak” koji smo viđali na našim neprijateljima, bio je izrađen od impregniranog pamučnog platna i pravougaonog je oblika. Prednja strana ima dva dela koji se otvaraju sa leve i desnne strane. Otvor se zatvara kožnim poklopcem koji ima džep na unutrašnjoj strani. Očigledno je da se mislilo o svakom centimetru prostora. Na bočnim spoljnim stranama je kožni kaiš sa pređicama za vezivanje šatorskog krila i šinjela, a uprtači su kožni i stabilni na gornjem delu. Takav ranac donedavno su koristili vojnici Nemačke i Švajcarske. Kod Rusa je dugo bio zastupljen legendarni mješok (мешок) od debelog pamučnog platna, oblika uzdužno raečenog valjka. Otvor se zatvarao pamučnom pertlom, a uprtači su od istog materijala.
U JNA su postojale dve vrste ranaca – vojnički i oficirski, kao i vojnička torbica. Vojnički ranac je bio od impregniranog pamučnog platna, oblika uzdužno rasečenog valjka, čija je ravna strana bila visoka 43 centimetra. Na unutrašnjoj strani našiven je džep s poklopcem. Zatvarao se gajtanom u obliku pertle koji se provlačio kroz rupice ojačane aluminijumskim alkama i poklopcem u obliku potkovice. Uprtači su u gornjem delu fiksirani, platneni. Levi uprtač na donjem delu ranca imao je jednu vrstu karabinjera za lakše skidanje ranca ukoliko su ramena zauzeta drugom opremom. Oficirski ranac je bio nešto bogatiji, sa tri spoljna džepa i kožnim uprtačima. Na uprtačima su se s prednje strane u visini grudi nalazili kožni nastavci za lakše držanje i odmaranje ruku tokom marša. Oni su mogli da se regulišu po dužini. Torbica je bila takođe veoma važan deo opreme jer je u miru korišćena za nošenje obroka, pribora za ličnu higijenu i održavanje opreme, i drugih sitnih stvari. Zamena za njih došla je u obliku ratnog ranca u različitim bojama. On je četvrtastog oblika, na prvi pogled manji od svog prethodnika, ali pravilnim pakovanjem u njega može da stane mnogo više materijala.
Vojska Srbije takođe prati trendove. Za prenos ličnog prtljaga koriste se borbeni ranac (kako se službeno zove) i transportna vreća. U borbeni ranac staju:
- U glavnom prostoru :
- Suvi dnevni obrok hrane.
- Ručna bomba.
- Rezervna municija.
- Pribor za jelo ”M-89”.
- Pribor za čišćenje puške ili navlaka za puškomitraljez/mitraljez.
- Maskirna mreža za šlem.
- Hleb.
- U prednjoj pregradi:
- Signalna svetiljka.
- Konopčić za šatorsko krilo.
- Jedan par čarapa.
- Sapun.
- Maramica.
- Ručnik / frotir.
- Komplet za individualno zagrevanje hrane.
- Pribor za ličnu dekontaminaciju.
- Protipožarni aparat za ličnu zaštitu (’’PPA H-1’’ 0,3).
Na ranac se pakuje šatorsko krilo i stavlja šlem, a kada u rancu nije pribor za jelo u njega se pakuju šinjel / vetrovka / pelerina ili maskirna mreža ili zimska bluza. Kad smo već spomenuli transportnu vreću koja se na ratištu često nosi odvojeno ili se nalazi u blizini položaja, u nju se načelno pakuju: vojničke duge gaće, dva para vojničkih gaća kratkih, letnje maskirno odelo, dva para pamučnosintetičkih čarapa, dve letnje potkošulje, zimska potkošulja, ručnik-frotir, jedna letnja univerzalna košulja, pribor za sitne opravke, pribor za čišćenje, pribor za ličnu higijenu, a po potrebi i borbeni ranac. Taj raspored zavisi od količine i vrste municije i MES jer oni su na ratištu najvažniji, ali i od doba godine. Tako se leti u vreću pakuju šinjel/vetrovka/pelerina, zimska vojnička bluza, džemper, rukavice, zimsko maskirno odelo, potkapa, dva para vunenih čarapa (dokolenice), dva para dugih vojničkih gaća, dve zimske potkošulje, vojničke kratke gaće, ručnik-frotir, pribor za sitne opravke i čišćenje, pribor za brijanje i ličnu higijenu. Kao što vidimo, praktično je ceo sadržaj kasete iz kasarne preseljen u ova dva predmeta. Raspored i priroritet pakovanja određuje nadležni starešina u skladu s vremenskim prilikama, vrstom zadatka, situacijom na bojištu, mogućnošću bivakovanja, itd. Opremu vojnik može da nosi na sebi ili sa sobom. Sve u svemu, evo još jednog dela vojničke opreme koji neće uskoro otići u penziju, naprotiv. Njegov značaj će sve više rasti, onako kako bude rasla autonomija pojedinog vojnika na bojištu.
