Gedžet (engl. gadget) je opšti naziv za tzv. ”pametne sprave” koje su jednostavnih oblika i funkcija, predodređene uskom krugu korisnika. Za razliku od tzv. ”normalnih” sprava za masovnu upotrebu, gedžete odlikuje dizajn koji pre svega podseća na improvizaciju zbog svog siromašnog, jevtinog izgleda; gedžeti su rešeni ”kompleksa niže vrednosti” i onaj ko ih je smišljao nije se nosio ambicijom da se takmiči sa standardnim spravama iz neke oblasti, već da napravi nešto što će biti maksimalno korisno u datom trenutku. Tako je i sa vojnim gedžetima – izuzetno retkoj vrsti sprava jer vojska, kao što je opšte poznato, više preferira temeljno napravljene stvari kojima se lako ovladava i mogu dugo da služe različitim korisnicima.
”PP-90” je sve, samo ne to. Prema ruskoj vojnoj lingvistici ova ”sprava” svrstana je u klasu ”пистолет-пулемёт”. Kod nas je to automat, kod Hrvata kratka strojnica, Englezi ga zovu Submachine gun, a Nemci Maschinenpistole – mašinski pištolj, što je gotovo isto kao ruski naziv. Znajući da Rusi nisu gadljivi na strane izraze jer su mnogi usvojeni u vojnom i građanskom govoru (ротмистер, бухгалтер, акселбант, абразура, вахта, верф, јегер, itd), možemo prihvatiti da se ovaj gedžet svrstava u automate. Među korisnicima ima popularan naziv ”transformer” i sigurni smo da nema potrebe objašnjavati odakle mu baš takav nadimak. On nije rezultat maštovitosti nekog dokonog dizajnera u konstrukcijskom birou ili predmet opklade, već narudžbina Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije. Osnovni zahtev bio je da se napravi specijalni, sklapajući automat za skriveno nošenje. Rečeno – učinjeno: u Konstruktorskom birou u Tuli dohvatili su se posla, a za prototip ili uzor poslužio im je američki automat ”FMG” koji je razvila kompanija ”ARES”, o čemu će kasnije više biti reči. Pokušaj proizvodnje ovog automata zabeležen je u gradu Uralskom (Kazahstan) u zavodu ”Metalist”, ali bez uspeha.
Koji je osnovni problem bio kod konstrukcije ovakvog oružja? Tehnički, odnosno konstruktorski, svakako nije. Ovakvu skalameriju mogu osmisliti studenti na nekoj od vežbi kako bi pokazali da su ovladali osnovnim odnosima kod ličnog naoružanja (upotrebljivost, masa, dužina, jednostavnost upotrebe, standardizacija izrade i eksploatacije, itd). Šta je onda problem? Taktika upotrebe je ono što ga razlikuje od drugih modela.
Nositi skriveno oružje može samo posebno obučen pripadnik MUP ili OS i to ne u svakoj prilici. Ukoliko su pripadnici ličnog obezbeđenja, već su svojim položajem i stavom uočljivi. Ako su na tajnom zadatku, rizik nošenja je još veći jer postoji mogućnost da ih neko pretrese, ili da naiđu na rutinsku kontrolu kolega koji ne znaju za njihovu akciju. Sve u svemu, reklo bi se da je ovo oružje napravljeno da ga pojedinac upotrebi jednom, u nekom presudnom trenutku. Faktor iznenađenja, najvažnija stavka u zahtevu izrade ovakve sprave tada je generalno potrošen. Jednom viđen u akciji, brzo postaje ”junak” glasina, pa i sve veštijih fotografa, pa se efekat znatno umanjuje. Međutim, očigledno je da su naručioci imali i to na umu kada su postavili tt zahteve za automat ”PP-90”, znajući gde će ga, kada i ko upotrebiti.
Kako funkcioniše ovaj prikriveni automat?
Princip rada zasniva se na principu dugog hoda slobodnog zatvarača. Iz transportnog položaja koji po svemu podseća na neku pljosnatu kutiju na kojoj nijedan detalj ne liči na vatreno oružje, za tri do četiri sekude on se prevodi u borbeni položaj. Vešti strelci mogu da to urade i mnogo brže. Širenjem dva osnovna dela (cevi s mehanizmom za okidanje i kundaka), i njihovim dovođenjem u liniju od 180°, istovremeno se aktivira i rukohvat koji služi za smešaj okvira i nosač štitnika okidača. Strelac istom rukom podiže mušicu i nišan, a na levoj strani nalazi se regulator paljbe s tri položaja – automatski, pojedinačni i zakočeni. Regulatorom paljbe mogu lako upravljati i levoruki i desnoruki strelci. Ručica zatvarača nalazi se u ”kundaku” (odnosno limenoj kutiji ”П” profila, neposredno uz gornji deo rukohvata. Prostim potezanjem ručice utaknutim prstom i njenim otpuštanjem, zatvarač dovodi metak u cev i oružje je spremno za dejstvo. Zahvaljujući pravolinijskoj konfiguraciji kundaka i cevi, minimalna je mogućnost odskoka cevi, čemu doprinosi i težak zatvarač. Na ovom automatu sve je žrtvovano kompaktnosti i svrsishodnosti, pa su strelci naviknuti na to da mu ”ne traže manu”. A mane su, pre svega, ergonomske prirode, sa stanovišta klasičnih dugih cevi. Kratak kundak nameće strelcu položaj u kome mora nisko da spusti i nakrivi glavu, pri čemu obraz trpi prenos sile koju sa sobom kroz kundak nosi zatvarač. Automat se sklapa jednim potezom tako što se na spoju kundaka i dela u kome se nalazi cev s mehanizmom za okidanje pritisne jedno dugme-osigurač i oružje se sklopi bukvalno kao perorez, za manje od sekunde.
Oružje koristi metak Makarov 9 x 18mm. Može da bude opremljeno laserskim obeleživačem ”LP-92”. Na cevi postoji i navoj za prigušivač. Čaure izleću na desnu stranu. Prvobitni modeli imali su mogućnost samo rafalne paljbe (računalo se da u odlučnim trenucima strelac mora da ispali što više hitaca, ne zbunjujući se oko manipulacije regulatorom), a model ”PP-90M” je dobio mogućnost i jedinačne paljbe. Mora se reći, bez obzira na ekstravagantnost ovog oružja, da ono nije baš omiljeno među korisnicima. Razlozi su mala mehanička čvrstoća (automat se klima), osetljivost na prljanje i relativno dugo vreme za dovođenje u borbeni položaj. Vešti strelci mogu kratke cevi da potegnu za mnogo brže vreme, čak oko jedne sekunde. No, automat je još uvek u službi i očigledno je da za to postoje razlozi, jer ovlašćeno službeno lice dužno je da procenjuje situaciju i da pravovremeno reaguje i bude pripravno. U tom slučaju, imaće dovoljno vremena da oružje dovede u borbeni položaj. Svakako ovo nije oružje za regrute i osnovnu obuku.
”PP – 90” koriste jedinice bezbednosti RF: MUP, FSO (Федеральная служба охраны – snage za zaštitu državnog vrha) i FSB (Федера́льная слу́жба безопа́сности – ranije KGB), kao i paravojna služba bezbednosti Kazahstana prvog poziva koja se bavi zaštitom topionica zlata. Pored te službe, oružje duže i kazahstanka finansijska policija, a izvestan broj predat je i kolekcionarima. Septembra 2003. godine 880 komada ovog oružja predato je Ministarstvu odbrane Kazahstana.
Oružje je konstruisao Vasilij Petrovič Grjazev, jedan od vodećih konstruktora zavoda u Tuli. Masa ”PP-90M” je 1,42 kg bez okvira, dužina mu je svega 270 mm u sklopljenom stanju, a rasklopljen je dugačak 485 mm. Dužina cevi je 203 mm, širina 32mm, visina u sklopljenom stanju 90mm, tako da automat sklopljen podseća na papir A/4 prepolovljen po dužini. Brzina gađanja je od 600 do 800 metaka u minuti. Efektivno nišanjenje je do 100 metara, magacin ima 30 metaka, a mušica i nišan su otvorenog tipa bez mogućnosti podešavanja (koje njemu nije ni potrebno). Sve na njemu je žrtvovano, kako smo već naveli, kompaktnosti i jednostavnosti, o čemu svedoče i tt podaci.
Međutim, ovo oružje nije originalno, kao ni automat iz kog je neposredno proistekao. U osnovi svih ovih kompaktnih automata leži ”MGD-PM-9”, automat koji je početkom pedesetih godina XX veka razradio francuski inžinjer Luj Debui (Louis Debuit). Automat nije doživeo serijsku proizvodnju. Konstruktor je koristio ideju kolege iz fabrike ”Gustloff-Werke”, Viktora Barnickea, koji je neuspešno konkurisao prilikom narudžbine Vermahta za novi puškomitraljez (usvojen je ”MG-42”). Kroz eksperimente, da bi se došlo do masovne proizvodnje, napravljeno je oko hiljadu ”MGD” u različitim varijantama i pokušajima, no svejedno on je odbijen, što zbog svog futurističkog, neobičnog izgleda, što zbog tradicionalizma armije. Godine 1956. ovaj patent prodat je licencno nemačkoj kompaniji ”Erma Werke” koja je napravila svega nekoliko primeraka ”Erma PM-9”, da bi i ona odustala od tog rešenja, na račun klasičnih konfiguracija.
Još goru sudbinu doživeo je ”ARES FMG-Folding Submachine Gun” koji je razradila kompanija ”Ares Inc” iz države Ohajo, SAD. Konstruktor Francis J. Warin (zaposlen u firmi koju su 1971. godine osnovali Judžin Stoner, veliko ime streljačkog naoružanja i Robert Bihun) godine 1986. razradio je unikatno samoodbrambeno oružje za političare i biznismene, patentirajući ga pod oznakom USA №4625621. Ideja je bila da se obezbedi iznenadna, velika vatrena moć na malim rastojanjima. Projekat nije naišao na razumevanje i posle samo osam oglednih primeraka od njega se odustalo, ali upravo je on poslužio kao uzor junaku ove kratke priče, automatu ”PP-90”. Na osnovu automata ”ARES FMG” Dejv Botmen (Dave Boatman) iz firme ”Juta Konor” napravio je vrlo sličnu kopiju koja je u sklopljenom stanju neodoljivo podsećala na ”motorole”, policijske radio-stanice tog vremena (osamdesetih godina). Poznat je još po oznaci ”UC-9 – Under Cover 9mm” koju je dobio u fabrici ”Management Corporation” koja je otkupila licencu od ”Jute Konora”.
Ni tu se priča o ”transformersima” ne završava. ”Magpul FMG-9”, vazdušno rekreativno oružje tajvanske konstrukcije, trebalo je ove godine, posle više od 14 godina od pojavljivanja, da izađe na tržište. Pouzdanih podataka o tome još uvek nema. Postoje i različiti ”gedžet” pištolji pa ćemo se njima posvetiti posebnom prilikom.
