Kako unovčiti tragediju i teorije zavere
Jednu od najvećih tragedija u istoriji XX veka u SAD svakako je predstavljalo ubistvo predsednika Džona Kenedija. No, ovaj atentat je postao i tema možda najvećeg broja teorija zavera, koje su aktuelne i danas. Manje je poznato da su upravo ove činjenice mešetari pokušali da iskoriste i debelo unovče prodajom oružja koje je korišćeno u Dalasu, 22. i 24. novembra 1963. godine. Bez zalaženja u verodostojnost zvanične verzije ubistva Kenedija i Li Harvej Osvalda, ovde pratimo upravo sudbinu inkriminisanog oružja i pokušaje manipulacije istim.
Istorijat puške kojom je u Dalasu, 22. novembra 1963, ubijen 35. predsednik SAD, John Fitzgerald Kennedy, godinama su istraživali Obaveštajna služba italijanske armije (Servizio informazioni forze armate, SIFAR) i američki Federalni istražni biro (FBI).
Osnovni, pešadijski model prvog italijanskog višemetnog oružja na bezdimni barut, razvijen oko metka 6,5x52mm, usvojen je 29 marta 1892 pod nazivom ”Fucile di fanteria modello1891”. Zatvarač oružja je predstavljao modifikovano rešenje preuzeto sa nemačke ”komisijske” puške M1888 a magacin kapaciteta 6 metaka bazirao se na Mannlicher-ovoj kondtrukciji. Glavne ”autore” puške činila je ”Commissione delle Armi Portatili della Scuola central di Tiro di Fanteria di Parma” u kojoj je glavnu ulogu odigrao vodeći tehničar I klase torinskog Arsenala, Salvatore Carcano. Zbog prepoznatljivog magacina, oružju je ubrzo ”prišiven” pridev ”Mannlicher-Carcano”. Za artiljerce, inženjeriju i druge ”specijalne snage” (truppe speziali), italijanska armija je 6. maja 1900. usvojila nešto kraću ”Moschetto Modello 91 per truppe speziali”. Italijani su 1938. godine odlučili da oružje M1891 adaptiraju za municiju 7,35×51 mm i učine ga ergonomski praktičnijim. No, nakon izbijanja Drugog svetskog rata, proizvodnja pušaka 7,35 mm je obustavljena a novodizajnirano oružje je prilagođeno staroj municiji 6,5 mm. Tako je nastala puška 6,5mm M1891/38TS; masa oružja iznosila je 2900 g a ukupna dužina – 927 mm. Još od nastanka prvog modela, glavni proizvođač ”Mannlicher-Carcana” uglavnom je bila ”Fabbrica d’Armi di Terni” a proizvodna cena je iznosila 313 lira (16 dolara). Tokom oba rata, što zbog samog oružja, što zbog municije 6,5 mm, puška je stekla neopravdano lošu reputaciju koju je zadržala i do danas.
Nakon završetka rata, većina varijanti pušaka M91 i M91/38 odložena je u skladišta arsenala u Terniju. Italijansko ministarstvo odbrane je 1959. godine odlučilo da najveći deo ovih pušaka, kao zastarele vojne viškove, proda na komercijalnom tržištu. Sve do ”olovnih godina” (pojave urbanog terorizma) i donošenja restriktivnih zakona, u (tada) Zapadnoj Nemačkoj, mali distributeri su preko ”Deutsches Waffen Journal”-а puške M91/38 nudili po ceni od 85 maraka. Krajem 1959, italijansko Ministarstvo je 570.745 pušaka ponudilo i kupcima iz SAD. Na raspisanom tenderu pobedila je italijanska podružnica njujorške firme ”Adam Consolidated Industries Incorporation” sa sedištem u rimskoj Via Sirte 62. Američko-italijanski konzorcijum je, naime, ponudio 3,6 dolara za bolje očuvane i 1,12 dolara za puške, karabine i muskete M91/38 u lošijem stanju. Korporacija je sa italijanskom vladom potpisala ugovor vredan 1.776.659,54 dolara a kao garanciju, u ”Banco di Roma S.p.A.”, uplatila je avans od 592.000 dolara. Kako je puške trebalo reparirati i konzervirati, ”Adam” je angažovao italijanskog oružara Lučijana Rivu (Luciano Riva) iz okoline Breše (Brescia). Riva se obavezao da sve puške estetski i funkcionalno sredi za maloprodaju po jediničnoj ceni od 1,72 dolara. Za ovako obiman posao Rivi je bio potreban početni kapital pa je sklopio ugovor sa braćom Luisom i Irvingom Feldsotom (Louis and Irwing Feldsott) iz Njujorka, suvlasnicima kompanije ” Crescent Firearms Inc.”.
Zahvaljujući kapitalu Feldsotovih, Riva je izgradio veću radionicu u mestu Storo, gde je iz Ternija prebacio 489.910 ”Mannlicher-Carcana”. Do kraja avgusta 1960. reparirao je 44.490 pušaka ali Amerikanci su uočili niz propusta na oružju a nisu bili zadovoljni ni tempom realizacije posla. Tako je ugovor sa Rivom raskinut uz uslov da dovrši preostalih 445.420 primerka prema zadatim normama a reparacija 80.835 pušaka koje nije preuzeo poverena je drugoj kompaniji. Prva Rivina isporuka od 520 sanduka sa po 10 pušaka je 28. septembra 1960. kamionom upućena u Đenovu. Ovde su sanduci 30. septembra ukrcani na brod ”Elettra Fascio” kompanije ”Villain e Fassio e Compagnia Internazionale di Genova Societa Riunite di Navigazione S.p.A.”. Brod je 16. oktobra uplovio u njujoršku luku i usidrio se kod Džerzija (Jersey City).
Ostatak oružja koje je Riva sukcesivno isporučivao, 24. oktobra 1962. je smešteno u carinsko skladište na terminalu Harborside. ”Adam Konsolidejtid” je distribuciju oružja na američkom tržištu poverio ”Kresentu” braće Feldsot sa kojima je, u vreme transakcije, delio prostorije u zgradi na njujorškoj Petoj aveniji (404 Fifth Avenue). Da bi robu pripremio za maloprodaju, ”Kresend” je angažovao oružara Freda Rapa (Fred Rupp) koji je u svojoj radnji u Perkasiju (Perkasie, Pennsylvania) svaki komad očistio od kosmolina, detaljno pregledao i testirao. Po nalogu ”Kresenta”, Rap je 21. februara 1963. prvu tranšu od 10 sanduka sa 100 pušaka poslao čikaškoj trgovačkoj kući ”Klein’s Sporting Goods Inc., 4540W Madison St., Chikago” Pola Miltona Klajna (Paul Milton Klein). U sanduku označenom brojem 3376 nalazilo se i oružje sa ser. br. C2766. Klajn je, inače, stalno sarađivao sa časopisom američke ”National Rifle Association” (NRA), ”American Rifleman”, pa je u februarskom broju objavio reklamu za ”šestometni italijanski karabin kalibra 6,5 mm, dužine 36 inča i mase 5½ funti, po ceni od 12,88 dolara. Karabin je vredeo 19,95 dolara ukoliko bi kupac želeo da oružje bude opremljeno ”optičkim nišanom 4x – ¾”. Pol Klajn je, naime, imao ugovor sa Martinom Retingom (Martin B. Retting) koji je preko svoje firme ”Reting Gan Šop” iz Kalver Sitija (Retting Gun Shop, Culver City) uvozio japasnku optiku, signirao je natpisom ”4×18 Coated, Ordnance Optics Ins, Hollywood, California, 010 Japan”, ”OSС” i kombinovao sa nosačima ”020 Japan”. ”Klajn” je u časopisu štampao i kupon-narudžbenicu koju je kupac mogao ispuniti i poslati na adresu prodavnice. Blagajna firme je 13. marta 1963. primila 21,45 dolara za oružje i poštarinu (u današnjoj vrednosti – 171,6 dolara), kao i kupon za pušku M91/38TS sa optičkim nišanom ”010 Japan”. Kupon je 12. januara ispunio ”A. Hidell, P. O. Box 2915, Dallas, Texas”. U suštini, ovaj poštanski pretinac je od 9. oktobra 1962. do 14. maja 1963. bio zakupljen od strane Li Harvej Osvalda (Lee Harvey Oswald) na ime ”Alek James Hidell”. Klajnov puškar Viljem Šarp (William H. Sharp) je na musketu 6.5 mm M91/38TS C2766 montirao Retingovu optiku i oružje je poslato na navedenu adresu.
Na isporučenom oružju nalazili su se standardni natpisi proizvođača ”Terni” i kooperanta ”ROCCA” (”Fabbrica d’armi Rocca Giacomo Primo & Figli”, Brescia),godina izrade ”1940”, oznaka kopnene vojske ”RE” (Regio Esercito) oznaka kalibra ”Cal. 6.5”, serijski broj ”C2766” i, radi izvoza, naknadno poreklo proizvođača – ”Made in Italy”. Inače, Osvald je nešto pre puške na istom principu nabavio i jedan revolver.
Američka kompanija ”Smith & Wesson” je, naime, 10. aprila 1942. potpisala ugovor sa Londonom da britanskoj i kanadskoj armiji isporuči ”Military-police” revolvere .38 Smith & Wesson M1905 prilagođene britanskoj municiji .38/200 (Cartridge, Pistol, .380″ Mk II sa zrnima mase 11.7 g), sa cevima dužine 5 inča (130 mm) i slovnim prefiksom ”V” uz serijski broj (otud naziv ”Victory”). ”Siport Trejd Ink” iz Los Anđelesa (Seaport Traders, Inc., a division of George Rose and Company, Inc., Los Angeles, California) je 3. januara 1963. od kanadske kuće ”Empire Wholesale Sporting Goods, Ltd., 300 Craig Street West, Montreal 1”, otkupio sanduk sa 99 ”zastarelih” revolvera ”Viktori”, među kojima se nalazio i onaj sa brojem V510210. ”Siport Trejd” je nabavku obavio u ime generalnog američkog distributera trofejnog oružja, ”Seaport Traders, Inc., George Rose and Company”.
Zbog specifičnog ukusa američkog tržišta, Džordž Ros je oružje prilagodio municiji .38 Specijal a cev je skratio na 2 ¼ inča (57mm). Zbog razlike u municiji (čaura .380” Mk.2 je imala manji prečnik od čaure .38” Special), Ros je morao da razbuši i ležišta u dobošu. S druge stane, britanska zrna su imala veći prečnik od američkog .38” Spl; kako unutrašnjost cevi nije menjana, nakon adaptacije, na ispaljenim projektilima je bio slabo uočljiv pa čak uošte nije ni ostajao trag žlebova. Na levoj strani skraćene cevi, preko ostatka originalnog natpisa ”…SSON” (SMITH & WESSON) i probe bezdimnim barutom u Birmingemu (”BNP” ispod krune), ostala je i oznaka kalibra ”.38”, dužina odgovarajuće čaure ”.767” (19,5 mm) kao i dozvoljeni pritisak u dobošu ”3½ TONE” (3,5 britanskih ”dugih tona” po kvadratnom inču, odnosno, 550 kg/1 cm²). Ovako prepravljeno oružje je u maloprodaji koštalo 29,95 dolara. ”Aleks Hidell” je 27. januara 1963. ispunio kupon iz novina za revolver ”Viktori” i uplatio avans od 10 dolara. ”Siport” je 20. marta oružje sa brojem V510210 poslao na isti poštanski pregradak 2915 u Dalasu. Tako su se artefakti za čuvenu tragediju u Dalasu našli u posedu atentatora. No, u drami je učestvovao još jedan akter – kontraverzni vlasnik dalaskog noćnog kluba ”Carousel” – Jack Leon Rubenstein, alias Jack Ruby. Rubi je još 19. januara 1960. kupio revolver Kolt ”Kobra” .38 Specijal serijski broj 2744LW sa aluminijumskim ramom, dužinom cevi od 2 inča (50 mm) i specijalnim dodatkom za zaštitu oroza (Hammer Shroud). Rubi je, naime, u bulevaru Singlton (Singleton Boulevard, industrijski deo Dalasa), u prodavnici Reja Brentlija (Ray Brantley) ”Ray’s Sporting Goods”, prema savetu prijatelja, policajca Džoa Kodija (Joe Cody), odabrao navedeno oružje, vredno 62,50 dolara. Rubija su, inače, u ovoj radnji dobro poznavali pošto je bio njihova stalna mušterija; šta više, zbog oružja koje mu je, kao vrsta alata, stalno visilo o boku, prozvali su ga ”Električar” (Sparky). No, 19. januara revolver je za Rubija kupio Kodi pošto je kao policajac bio oslobođen plaćanja poreza; tako je prijatelju uštedeo 18 dolara. Ovom transakcijom su se svi artefakti umešani u događaj koji će postati jedan od najvećih povoda teorija zavere, našli u rukama aktera.
Osvald je u Dalasu, 22. novembra 1963. u 12,30, sa šestog sprata Texas School Book Depository, iz puške C2766 ispalio 3 hica i usmrtio predsednika SAD, Džona Kenedija. Predsednik se nalazio u kolima SS-100-X Lincoln Kontinental 74A koja su se kretala duž ulice Elm. U trenutku prvog pucnja, meta je bila udaljena 82,3 m, pod uglom od 15°21′, a kretala se brzinom od 18 km/h. Ovo je ukazivalo da je Osvald 3 hica ispalio za 4,8 do 5,6 sekundi. Bežeći sa mesta zločina, Osvald je oko 13,12 časova, na uglu Istočne 10. ulice i avenije Paton (East 10th Street and North Patton Avenue), sa četiri hica iz revolvera V510210 usmrtio policajca Džej Di Tipita (J. D. Tippit). Navedena razlika u prečniku ”britanske cevi” i zrna korišćene američke municije kasnije je balističarima onemogućila da uporede projektil izvađen iz Tipitovog tela sa onim ispaljenim iz Osvaldovog revolvera u laboratoriji.
Policija je oko 13,45 otkrila da se Osvald nalazi u bioskopu ”Teksas Teatr” (Texas Theatre) u oblasti Oak Cliff. Policajac Nik Mekdonald (Nick McDonald) je uz pomoć detektiva Boba Kerola (Bob K. Carroll) identifikovao Lija, oteo mu revoler i uhapsio ga. U revolveru su pronađeni meci .38 Special ”Western Cartridge Company” sa oživalnim olovnim zrnima plakiranim bakrom. U međuvremenu, u prostoriji skladišta knjiga zamenik šerifa okruga Dalas, Luk Muni (Luke Mooney), otkrio je ispucane puščane čaure, takođe proizvod ”Vestern Kertridža”. Zamenik šerifa Judžin Bun (Eugene Boone) i pomoćni policajac Simor Vajcman (Seymour Weitzman) su 10 minuta kasnije, u istoj prostoriji otkrili i pušku. Bila je napunjena mesinganim okvirom sa punciranom oznakom ”SMI 952”. ”Società Metallurgica Italiana SpA” (SMI) iz Ponte-Sen-Martine (Pont St. Martin près d’Aosta) je, naime, imalo ugovor sa kompanijom ”Vestern Kertridž” o isporuci okvira za italijansku trofejnu i kolekcionarsku municiju 6,5×52 mm, što znači da je okvir bio proizveden u ovom zavodu 1952. godine. Policijski poručnik Džon C. Dej (John C. Day) je pušku preneo iz skladišta knjiga u sedište dalaske policije kao dokaz povezan sa ubistvom Kenedija. No, 24. novembra 1963, pred TV-kamerama, Džek Rubi je u podrumu sedišta dalaske policije hicem iz ”Kobre” .38 Specijal 2744LW ubio Li Harvej Osvalda. Policijski kapetan L. C. Grejvz (L. C. Graves) je savladao ubicu i oteo mu oružje. Dalaski detektivi M. Džonson (M. Johnson) i L.D. Monthomeri (L.D. Montgomery) su 30. decembra u laboratoriji testirali oružje ispaljivanjem municije .38 Specijal Rem-Umc. (Remington-Union Metallic Cartridge Company) i WRA (Winchester Repeating Arms Company) i nakon testova su na levoj strani rama urezali datum i svoje inicijale (MJ, LM, 12/30/63). Od tog dana pa do smrti Džeka Rubija, 3. januara 1967, revolver je čuvan u dalaskom policijskom skladištu.
Od 23. novembra 1963. do 16. avgusta 1965. Osvaldova puška, revolver i ostali materijalni dokazi ”šetali” su se između policije u Dalasu, sedišta FBI u Vašingtonu i Vorenove komisije (Warren Commission).
No, neposredno nakon Osvaldovog ubistva, na scenu je stupio bogati kolekcionar oružja, Džon Džozef King (John Joseph King). Džon King je diplomirao na vojno-pomorskoj akademiji u Anapolisu i 12 godina je služio u mornarici SAD. Nakon toga, odlučio je da nastavi stopama svoga oca i bavi se eksploatacijom nafte. Nakon što se nastanio u Denveru, zakupio je 45.000 ha saveznog zemljišta na severu Aljaske, nedaleko od Arktičkog kruga, na kome je započeo bušenje. King je 24. novembra 1963. gledao direktan TV prenos Osvaldovog ubistva i u tom trenutku u njemu se probudila sumnja da čitav slučaj predstavlja složenu zaveru. Tako je došao na ideju da se domogne Osvaldovog oružja kao početnih artefakata za dalja istraživanja slučaja. King je 4. decembra pokušao da kontaktira Marinu (Marina Oswald Porter, rođena kao Марина Николаевна Прусакова), Lijevu udovicu, što je predstavljao veliki problem pošto se ona još nalazila ”pod pokroviteljstvom” FBI. U julu 1964. Kingov advokat je posetio Marinu Osvald i objasnio joj motive zbog kojih njegov klijent želi da dođe u posed puške i revolvera. Konačno, 31. decembra 1964, King je sa Marinom potpisao ugovor da pušku i revolver otkupljuje za 45.000 dolara (vrednost današnjih 376.200 USD) sa tim što joj je odmah predao 10.000 a ostatak novca je bio dužan da isplati nakon što joj država vrati oružje i ona ga preda kupcu. Marina je 22. marta 1965. od okružnog suda zatražila da imenuje ličnog zastupnika za zaostavštinu pokojnog Osvalda. Četiri dana kasnije za sudiju zastupnika je određen Frederik Bartlet (Frederick William Bartlett Junior) a tročlana ekspertska komisija se složila da je vrednost oružja 10.000 dolara koliko je, navodno, ponudio ”određeni kupac”. Tek u tom trenutku država je reagovala, smatrajući da se dokazni materijali ne mogu otuđiti. Uporni naftaš je poveo sudski spor sa malo izgleda na uspeh. Država je, naime, prvo predložila da se usvoji novi zakon po kome bi se oružje iz atentata čuvalo kao uspomena na predsednika Kenedija ali i kao dokazni materijal za nove istrage, pokrenute lavinom teorija zavere. No, ubrzo je pronađeno ”solomonsko” rešenje; kako je Osvald pušku i revolver kupio pod lažnim imenom ”Hidel”, ne samo da je napravio savezni prekršaj, nego nije postojao ni dokaz da je oružje uopšte bilo u njegovom vlasništvu. Federalni sud je 21. februara 1966. slučaj zaključio odlukom da King nema pravo ne samo na oružje nego ni na obeštećenje jer je i sam učinio prekršaj, pokušavši da otkupi oružje koje je bilo vlasništvo države. Musketa 6,5mm M91/38TS C2766 i revolver .38 Secijal Kolt ”Komando” V510210 danas se čuvaju u zgradi ”Nacionalne uprave arhiva i dokumentacije” (National Archives and Records Administration, NARA) u Koledž Parku, Merilend (College Park, University of Maryland).
Ništa manje nije složena ni priča o oružju Osvaldovog ubice. Nakon što je Džek Rubi 3. januara 1967. u zatvoru preminuo od raka pluća, njegov brat Erl (Earl Ruby), vlasnik perionice rublja u Detroitu, uz pomoć advokata Džila Mejera (Jules Mayer) je pokrenuo postupak za preuzimanje revolvera ”Kobra” 2744LW. Tokom trajanja procesa, oružje, zapakovano u belu platnenu vreću, čuvano je u sefu filijale ”Komercijalne banke Teksasa” (Texas Commerce Bank) u Dalasu. Konačno, u avgustu 1991. revolver je sudskom odlukom pripao Erlu Rubiju. Oružje je 1960. godine bilo prodato na ime policajca Džoa Kodija, tako da je čudno što nije primenjen isti kriterijum kao i kod slučaja vlasništva Li Osvalda. U svakom slučaju, Erl, koji je bio u velikim dugovima, revolver je odmah ponudio na prodaju. Na ”Herman Darvik” aukciji (Herman Darvick Autograph Auctions), održanoj 26. decembra 1991. u balskoj dvorani ”Omni Park Central Hotela” na njujorškom Menhetnu (Omni Park Central Hotel in Manhattan), osoba pod imenom ”Fred Roman iz Njuarka, Nju Džerzi” (Frank Roman, of Newark) je za oružje platio 220.000 dolara i odneo ga u plišanoj ljubičastoj vrećici za kanadski viski ”Kraljevska kruna” (Royal Crown). No, ubrzo se otkrilo da se pod imenom Freda Rodmana krije Entoni Puljeze III (Anthony Pugliese III), eksentrični građevinar, filantrop, ekolog i vlasnik ”Kolekcije pop-kulture” (Pop Culture Collection) sa Floride. Pri tome, novac u kupovinu ”istorijskog artefakta” uložila su još dva akcionara Puljezeove građevinske firme.
Puljeze je u dogovru sa Erlom Rubijem i Robertom Lungom iz Oušan Ridža (Robert Luongo, Ocean Ridge), odlučio da snimi film koji će baciti ”novo svetlo na atentat u Dalasu”. Saznavši za ovo, legendarni novinar Lari King (Lawrence Harvey “Larry” King) pozvao je Rubija i Luonga da 27. marta 1992. gostuju u njegovoj emisiji ”Lari King šou” (The Larry King Show). Puljeze je Luongu pozajmio revolver kako bi ga prikazao pred kamerama i time doprineo uverljivosti scenarija. Dan nakon emisije, Luongo se sa oružjem u torbi uputio na Kapitol Hil (Capitol Hill), navodno u nameri da ga pokaže Tomasu Foliju (Thomas S. Foley), spikeru Predstavničkog doma SAD. No, policija ga je uhapsila zbog nošenja revolvera bez dozvole. Da bi rešio problem, Puljeze je angažovao advokata ali је tako otkrio svoj identitet. Sud je 20. aprila odbacio optužbu protiv Luonga i oružje vratio vlasniku.
Puljeze i saradnici su uskoro došli do ideje kako da unovče vlasništvo nad ”Kobrom”; odlučili su da iz revolvera u gumirano bure sa 200 litara vode (kao hvatač zrna) ispale do 5000 metaka, svaki projektil i čauru urame i, uz serifikat iz kojeg je oružja ispaljeno, prodaju ”u dobrotvorne svrhe ekološkim grupama poput Nacionalnog društva Džon Džejms Odubon (National Audubon Society)”. Ma koliko ideja izgledala perverzna, činjenica je da je u novembru 2013. jedno ovakvo zrno bostonska kuća ”RR Aukcije” (RR Auction Boston), prodavala po ceni od 300 do 2700 dolara! No, ispaljeni meci nisu doneli željeni profit pa je Puljeze je prvi put odlučio da revolver proda na aukciji održanoj 15. marta 2008. u hotelu Palms Casino Resort, Las Vegas. Nakon neuspele prodaje, u istoj kući je revolver ponovo ponudio i 15. septembra 2014. godine. Početna cena je bila – milion dolara. No, izgleda da tražena suma nije dostignuta i oružje se još uvek čuva u sefu Puljezeove kompanije.
Kako unovčiti tragediju i teorije zavere
Jednu od najvećih tragedija u istoriji XX veka u SAD svakako je predstavljalo ubistvo predsednika Džona Kenedija. No, ovaj atentat je postao i tema možda najvećeg broja teorija zavera, koje su aktuelne i danas. Manje je poznato da su upravo ove činjenice mešetari pokušali da iskoriste i debelo unovče prodajom oružja koje je korišćeno u Dalasu, 22. i 24. novembra 1963. godine. Bez zalaženja u verodostojnost zvanične verzije ubistva Kenedija i Li Harvej Osvalda, ovde pratimo upravo sudbinu inkriminisanog oružja i pokušaje manipulacije istim.
Istorijat puške kojom je u Dalasu, 22. novembra 1963, ubijen 35. predsednik SAD, John Fitzgerald Kennedy, godinama su istraživali Obaveštajna služba italijanske armije (Servizio informazioni forze armate, SIFAR) i američki Federalni istražni biro (FBI).
Osnovni, pešadijski model prvog italijanskog višemetnog oružja na bezdimni barut, razvijen oko metka 6,5x52mm, usvojen je 29 marta 1892 pod nazivom ”Fucile di fanteria modello1891”. Zatvarač oružja je predstavljao modifikovano rešenje preuzeto sa nemačke ”komisijske” puške M1888 a magacin kapaciteta 6 metaka bazirao se na Mannlicher-ovoj kondtrukciji. Glavne ”autore” puške činila je ”Commissione delle Armi Portatili della Scuola central di Tiro di Fanteria di Parma” u kojoj je glavnu ulogu odigrao vodeći tehničar I klase torinskog Arsenala, Salvatore Carcano. Zbog prepoznatljivog magacina, oružju je ubrzo ”prišiven” pridev ”Mannlicher-Carcano”. Za artiljerce, inženjeriju i druge ”specijalne snage” (truppe speziali), italijanska armija je 6. maja 1900. usvojila nešto kraću ”Moschetto Modello 91 per truppe speziali”. Italijani su 1938. godine odlučili da oružje M1891 adaptiraju za municiju 7,35×51 mm i učine ga ergonomski praktičnijim. No, nakon izbijanja Drugog svetskog rata, proizvodnja pušaka 7,35 mm je obustavljena a novodizajnirano oružje je prilagođeno staroj municiji 6,5 mm. Tako je nastala puška 6,5mm M1891/38TS; masa oružja iznosila je 2900 g a ukupna dužina – 927 mm. Još od nastanka prvog modela, glavni proizvođač ”Mannlicher-Carcana” uglavnom je bila ”Fabbrica d’Armi di Terni” a proizvodna cena je iznosila 313 lira (16 dolara). Tokom oba rata, što zbog samog oružja, što zbog municije 6,5 mm, puška je stekla neopravdano lošu reputaciju koju je zadržala i do danas.
Nakon završetka rata, većina varijanti pušaka M91 i M91/38 odložena je u skladišta arsenala u Terniju. Italijansko ministarstvo odbrane je 1959. godine odlučilo da najveći deo ovih pušaka, kao zastarele vojne viškove, proda na komercijalnom tržištu. Sve do ”olovnih godina” (pojave urbanog terorizma) i donošenja restriktivnih zakona, u (tada) Zapadnoj Nemačkoj, mali distributeri su preko ”Deutsches Waffen Journal”-а puške M91/38 nudili po ceni od 85 maraka. Krajem 1959, italijansko Ministarstvo je 570.745 pušaka ponudilo i kupcima iz SAD. Na raspisanom tenderu pobedila je italijanska podružnica njujorške firme ”Adam Consolidated Industries Incorporation” sa sedištem u rimskoj Via Sirte 62. Američko-italijanski konzorcijum je, naime, ponudio 3,6 dolara za bolje očuvane i 1,12 dolara za puške, karabine i muskete M91/38 u lošijem stanju. Korporacija je sa italijanskom vladom potpisala ugovor vredan 1.776.659,54 dolara a kao garanciju, u ”Banco di Roma S.p.A.”, uplatila je avans od 592.000 dolara. Kako je puške trebalo reparirati i konzervirati, ”Adam” je angažovao italijanskog oružara Lučijana Rivu (Luciano Riva) iz okoline Breše (Brescia). Riva se obavezao da sve puške estetski i funkcionalno sredi za maloprodaju po jediničnoj ceni od 1,72 dolara. Za ovako obiman posao Rivi je bio potreban početni kapital pa je sklopio ugovor sa braćom Luisom i Irvingom Feldsotom (Louis and Irwing Feldsott) iz Njujorka, suvlasnicima kompanije ” Crescent Firearms Inc.”. Zahvaljujući kapitalu Feldsotovih, Riva je izgradio veću radionicu u mestu Storo, gde je iz Ternija prebacio 489.910 ”Mannlicher-Carcana”. Do kraja avgusta 1960. reparirao je 44.490 pušaka ali Amerikanci su uočili niz propusta na oružju a nisu bili zadovoljni ni tempom realizacije posla. Tako je ugovor sa Rivom raskinut uz uslov da dovrši preostalih 445.420 primerka prema zadatim normama a reparacija 80.835 pušaka koje nije preuzeo poverena je drugoj kompaniji. Prva Rivina isporuka od 520 sanduka sa po 10 pušaka je 28. septembra 1960. kamionom upućena u Đenovu. Ovde su sanduci 30. septembra ukrcani na brod ”Elettra Fascio” kompanije ”Villain e Fassio e Compagnia Internazionale di Genova Societa Riunite di Navigazione S.p.A.”. Brod je 16. oktobra uplovio u njujoršku luku i usidrio se kod Džerzija (Jersey City). Ostatak oružja koje je Riva sukcesivno isporučivao, 24. oktobra 1962. je smešteno u carinsko skladište na terminalu Harborside. ”Adam Konsolidejtid” je distribuciju oružja na američkom tržištu poverio ”Kresentu” braće Feldsot sa kojima je, u vreme transakcije, delio prostorije u zgradi na njujorškoj Petoj aveniji (404 Fifth Avenue). Da bi robu pripremio za maloprodaju, ”Kresend” je angažovao oružara Freda Rapa (Fred Rupp) koji je u svojoj radnji u Perkasiju (Perkasie, Pennsylvania) svaki komad očistio od kosmolina, detaljno pregledao i testirao. Po nalogu ”Kresenta”, Rap je 21. februara 1963. prvu tranšu od 10 sanduka sa 100 pušaka poslao čikaškoj trgovačkoj kući ”Klein’s Sporting Goods Inc., 4540W Madison St., Chikago” Pola Miltona Klajna (Paul Milton Klein). U sanduku označenom brojem 3376 nalazilo se i oružje sa ser. br. C2766. Klajn je, inače, stalno sarađivao sa časopisom američke ”National Rifle Association” (NRA), ”American Rifleman”, pa je u februarskom broju objavio reklamu za ”šestometni italijanski karabin kalibra 6,5 mm, dužine 36 inča i mase 5½ funti, po ceni od 12,88 dolara. Karabin je vredeo 19,95 dolara ukoliko bi kupac želeo da oružje bude opremljeno ”optičkim nišanom 4x – ¾”. Pol Klajn je, naime, imao ugovor sa Martinom Retingom (Martin B. Retting) koji je preko svoje firme ”Reting Gan Šop” iz Kalver Sitija (Retting Gun Shop, Culver City) uvozio japasnku optiku, signirao je natpisom ”4×18 Coated, Ordnance Optics Ins, Hollywood, California, 010 Japan”, ”OSС” i kombinovao sa nosačima ”020 Japan”. ”Klajn” je u časopisu štampao i kupon-narudžbenicu koju je kupac mogao ispuniti i poslati na adresu prodavnice. Blagajna firme je 13. marta 1963. primila 21,45 dolara za oružje i poštarinu (u današnjoj vrednosti – 171,6 dolara), kao i kupon za pušku M91/38TS sa optičkim nišanom ”010 Japan”. Kupon je 12. januara ispunio ”A. Hidell, P. O. Box 2915, Dallas, Texas”. U suštini, ovaj poštanski pretinac je od 9. oktobra 1962. do 14. maja 1963. bio zakupljen od strane Li Harvej Osvalda (Lee Harvey Oswald) na ime ”Alek James Hidell”. Klajnov puškar Viljem Šarp (William H. Sharp) je na musketu 6.5 mm M91/38TS C2766 montirao Retingovu optiku i oružje je poslato na navedenu adresu.
Na isporučenom oružju nalazili su se standardni natpisi proizvođača ”Terni” i kooperanta ”ROCCA” (”Fabbrica d’armi Rocca Giacomo Primo & Figli”, Brescia),godina izrade ”1940”, oznaka kopnene vojske ”RE” (Regio Esercito) oznaka kalibra ”Cal. 6.5”, serijski broj ”C2766” i, radi izvoza, naknadno poreklo proizvođača – ”Made in Italy”. Inače, Osvald je nešto pre puške na istom principu nabavio i jedan revolver.
Američka kompanija ”Smith & Wesson” je, naime, 10. aprila 1942. potpisala ugovor sa Londonom da britanskoj i kanadskoj armiji isporuči ”Military-police” revolvere .38 Smith & Wesson M1905 prilagođene britanskoj municiji .38/200 (Cartridge, Pistol, .380″ Mk II sa zrnima mase 11.7 g), sa cevima dužine 5 inča (130 mm) i slovnim prefiksom ”V” uz serijski broj (otud naziv ”Victory”). ”Siport Trejd Ink” iz Los Anđelesa (Seaport Traders, Inc., a division of George Rose and Company, Inc., Los Angeles, California) je 3. januara 1963. od kanadske kuće ”Empire Wholesale Sporting Goods, Ltd., 300 Craig Street West, Montreal 1”, otkupio sanduk sa 99 ”zastarelih” revolvera ”Viktori”, među kojima se nalazio i onaj sa brojem V510210. ”Siport Trejd” je nabavku obavio u ime generalnog američkog distributera trofejnog oružja, ”Seaport Traders, Inc., George Rose and Company”. Zbog specifičnog ukusa američkog tržišta, Džordž Ros je oružje prilagodio municiji .38 Specijal a cev je skratio na 2 ¼ inča (57mm). Zbog razlike u municiji (čaura .380” Mk.2 je imala manji prečnik od čaure .38” Special), Ros je morao da razbuši i ležišta u dobošu. S druge stane, britanska zrna su imala veći prečnik od američkog .38” Spl; kako unutrašnjost cevi nije menjana, nakon adaptacije, na ispaljenim projektilima je bio slabo uočljiv pa čak uošte nije ni ostajao trag žlebova. Na levoj strani skraćene cevi, preko ostatka originalnog natpisa ”…SSON” (SMITH & WESSON) i probe bezdimnim barutom u Birmingemu (”BNP” ispod krune), ostala je i oznaka kalibra ”.38”, dužina odgovarajuće čaure ”.767” (19,5 mm) kao i dozvoljeni pritisak u dobošu ”3½ TONE” (3,5 britanskih ”dugih tona” po kvadratnom inču, odnosno, 550 kg/1 cm²). Ovako prepravljeno oružje je u maloprodaji koštalo 29,95 dolara. ”Aleks Hidell” je 27. januara 1963. ispunio kupon iz novina za revolver ”Viktori” i uplatio avans od 10 dolara. ”Siport” je 20. marta oružje sa brojem V510210 poslao na isti poštanski pregradak 2915 u Dalasu. Tako su se artefakti za čuvenu tragediju u Dalasu našli u posedu atentatora. No, u drami je učestvovao još jedan akter – kontraverzni vlasnik dalaskog noćnog kluba ”Carousel” – Jack Leon Rubenstein, alias Jack Ruby. Rubi je još 19. januara 1960. kupio revolver Kolt ”Kobra” .38 Specijal serijski broj 2744LW sa aluminijumskim ramom, dužinom cevi od 2 inča (50 mm) i specijalnim dodatkom za zaštitu oroza (Hammer Shroud). Rubi je, naime, u bulevaru Singlton (Singleton Boulevard, industrijski deo Dalasa), u prodavnici Reja Brentlija (Ray Brantley) ”Ray’s Sporting Goods”, prema savetu prijatelja, policajca Džoa Kodija (Joe Cody), odabrao navedeno oružje, vredno 62,50 dolara. Rubija su, inače, u ovoj radnji dobro poznavali pošto je bio njihova stalna mušterija; šta više, zbog oružja koje mu je, kao vrsta alata, stalno visilo o boku, prozvali su ga ”Električar” (Sparky). No, 19. januara revolver je za Rubija kupio Kodi pošto je kao policajac bio oslobođen plaćanja poreza; tako je prijatelju uštedeo 18 dolara. Ovom transakcijom su se svi artefakti umešani u događaj koji će postati jedan od najvećih povoda teorija zavere, našli u rukama aktera.
Osvald je u Dalasu, 22. novembra 1963. u 12,30, sa šestog sprata Texas School Book Depository, iz puške C2766 ispalio 3 hica i usmrtio predsednika SAD, Džona Kenedija. Predsednik se nalazio u kolima SS-100-X Lincoln Kontinental 74A koja su se kretala duž ulice Elm. U trenutku prvog pucnja, meta je bila udaljena 82,3 m, pod uglom od 15°21′, a kretala se brzinom od 18 km/h. Ovo je ukazivalo da je Osvald 3 hica ispalio za 4,8 do 5,6 sekundi. Bežeći sa mesta zločina, Osvald je oko 13,12 časova, na uglu Istočne 10. ulice i avenije Paton (East 10th Street and North Patton Avenue), sa četiri hica iz revolvera V510210 usmrtio policajca Džej Di Tipita (J. D. Tippit). Navedena razlika u prečniku ”britanske cevi” i zrna korišćene američke municije kasnije je balističarima onemogućila da uporede projektil izvađen iz Tipitovog tela sa onim ispaljenim iz Osvaldovog revolvera u laboratoriji.
Policija je oko 13,45 otkrila da se Osvald nalazi u bioskopu ”Teksas Teatr” (Texas Theatre) u oblasti Oak Cliff. Policajac Nik Mekdonald (Nick McDonald) je uz pomoć detektiva Boba Kerola (Bob K. Carroll) identifikovao Lija, oteo mu revoler i uhapsio ga. U revolveru su pronađeni meci .38 Special ”Western Cartridge Company” sa oživalnim olovnim zrnima plakiranim bakrom. U međuvremenu, u prostoriji skladišta knjiga zamenik šerifa okruga Dalas, Luk Muni (Luke Mooney), otkrio je ispucane puščane čaure, takođe proizvod ”Vestern Kertridža”. Zamenik šerifa Judžin Bun (Eugene Boone) i pomoćni policajac Simor Vajcman (Seymour Weitzman) su 10 minuta kasnije, u istoj prostoriji otkrili i pušku. Bila je napunjena mesinganim okvirom sa punciranom oznakom ”SMI 952”. ”Società Metallurgica Italiana SpA” (SMI) iz Ponte-Sen-Martine (Pont St. Martin près d’Aosta) je, naime, imalo ugovor sa kompanijom ”Vestern Kertridž” o isporuci okvira za italijansku trofejnu i kolekcionarsku municiju 6,5×52 mm, što znači da je okvir bio proizveden u ovom zavodu 1952. godine. Policijski poručnik Džon C. Dej (John C. Day) je pušku preneo iz skladišta knjiga u sedište dalaske policije kao dokaz povezan sa ubistvom Kenedija. No, 24. novembra 1963, pred TV-kamerama, Džek Rubi je u podrumu sedišta dalaske policije hicem iz ”Kobre” .38 Specijal 2744LW ubio Li Harvej Osvalda. Policijski kapetan L. C. Grejvz (L. C. Graves) je savladao ubicu i oteo mu oružje. Dalaski detektivi M. Džonson (M. Johnson) i L.D. Monthomeri (L.D. Montgomery) su 30. decembra u laboratoriji testirali oružje ispaljivanjem municije .38 Specijal Rem-Umc. (Remington-Union Metallic Cartridge Company) i WRA (Winchester Repeating Arms Company) i nakon testova su na levoj strani rama urezali datum i svoje inicijale (MJ, LM, 12/30/63). Od tog dana pa do smrti Džeka Rubija, 3. januara 1967, revolver je čuvan u dalaskom policijskom skladištu.
Od 23. novembra 1963. do 16. avgusta 1965. Osvaldova puška, revolver i ostali materijalni dokazi ”šetali” su se između policije u Dalasu, sedišta FBI u Vašingtonu i Vorenove komisije (Warren Commission).
No, neposredno nakon Osvaldovog ubistva, na scenu je stupio bogati kolekcionar oružja, Džon Džozef King (John Joseph King). Džon King je diplomirao na vojno-pomorskoj akademiji u Anapolisu i 12 godina je služio u mornarici SAD. Nakon toga, odlučio je da nastavi stopama svoga oca i bavi se eksploatacijom nafte. Nakon što se nastanio u Denveru, zakupio je 45.000 ha saveznog zemljišta na severu Aljaske, nedaleko od Arktičkog kruga, na kome je započeo bušenje. King je 24. novembra 1963. gledao direktan TV prenos Osvaldovog ubistva i u tom trenutku u njemu se probudila sumnja da čitav slučaj predstavlja složenu zaveru. Tako je došao na ideju da se domogne Osvaldovog oružja kao početnih artefakata za dalja istraživanja slučaja. King je 4. decembra pokušao da kontaktira Marinu (Marina Oswald Porter, rođena kao Марина Николаевна Прусакова), Lijevu udovicu, što je predstavljao veliki problem pošto se ona još nalazila ”pod pokroviteljstvom” FBI. U julu 1964. Kingov advokat je posetio Marinu Osvald i objasnio joj motive zbog kojih njegov klijent želi da dođe u posed puške i revolvera. Konačno, 31. decembra 1964, King je sa Marinom potpisao ugovor da pušku i revolver otkupljuje za 45.000 dolara (vrednost današnjih 376.200 USD) sa tim što joj je odmah predao 10.000 a ostatak novca je bio dužan da isplati nakon što joj država vrati oružje i ona ga preda kupcu. Marina je 22. marta 1965. od okružnog suda zatražila da imenuje ličnog zastupnika za zaostavštinu pokojnog Osvalda. Četiri dana kasnije za sudiju zastupnika je određen Frederik Bartlet (Frederick William Bartlett Junior) a tročlana ekspertska komisija se složila da je vrednost oružja 10.000 dolara koliko je, navodno, ponudio ”određeni kupac”. Tek u tom trenutku država je reagovala, smatrajući da se dokazni materijali ne mogu otuđiti. Uporni naftaš je poveo sudski spor sa malo izgleda na uspeh. Država je, naime, prvo predložila da se usvoji novi zakon po kome bi se oružje iz atentata čuvalo kao uspomena na predsednika Kenedija ali i kao dokazni materijal za nove istrage, pokrenute lavinom teorija zavere. No, ubrzo je pronađeno ”solomonsko” rešenje; kako je Osvald pušku i revolver kupio pod lažnim imenom ”Hidel”, ne samo da je napravio savezni prekršaj, nego nije postojao ni dokaz da je oružje uopšte bilo u njegovom vlasništvu. Federalni sud je 21. februara 1966. slučaj zaključio odlukom da King nema pravo ne samo na oružje nego ni na obeštećenje jer je i sam učinio prekršaj, pokušavši da otkupi oružje koje je bilo vlasništvo države. Musketa 6,5mm M91/38TS C2766 i revolver .38 Secijal Kolt ”Komando” V510210 danas se čuvaju u zgradi ”Nacionalne uprave arhiva i dokumentacije” (National Archives and Records Administration, NARA) u Koledž Parku, Merilend (College Park, University of Maryland).
Ništa manje nije složena ni priča o oružju Osvaldovog ubice. Nakon što je Džek Rubi 3. januara 1967. u zatvoru preminuo od raka pluća, njegov brat Erl (Earl Ruby), vlasnik perionice rublja u Detroitu, uz pomoć advokata Džila Mejera (Jules Mayer) je pokrenuo postupak za preuzimanje revolvera ”Kobra” 2744LW. Tokom trajanja procesa, oružje, zapakovano u belu platnenu vreću, čuvano je u sefu filijale ”Komercijalne banke Teksasa” (Texas Commerce Bank) u Dalasu. Konačno, u avgustu 1991. revolver je sudskom odlukom pripao Erlu Rubiju. Oružje je 1960. godine bilo prodato na ime policajca Džoa Kodija, tako da je čudno što nije primenjen isti kriterijum kao i kod slučaja vlasništva Li Osvalda. U svakom slučaju, Erl, koji je bio u velikim dugovima, revolver je odmah ponudio na prodaju. Na ”Herman Darvik” aukciji (Herman Darvick Autograph Auctions), održanoj 26. decembra 1991. u balskoj dvorani ”Omni Park Central Hotela” na njujorškom Menhetnu (Omni Park Central Hotel in Manhattan), osoba pod imenom ”Fred Roman iz Njuarka, Nju Džerzi” (Frank Roman, of Newark) je za oružje platio 220.000 dolara i odneo ga u plišanoj ljubičastoj vrećici za kanadski viski ”Kraljevska kruna” (Royal Crown). No, ubrzo se otkrilo da se pod imenom Freda Rodmana krije Entoni Puljeze III (Anthony Pugliese III), eksentrični građevinar, filantrop, ekolog i vlasnik ”Kolekcije pop-kulture” (Pop Culture Collection) sa Floride. Pri tome, novac u kupovinu ”istorijskog artefakta” uložila su još dva akcionara Puljezeove građevinske firme.
Puljeze je u dogovru sa Erlom Rubijem i Robertom Lungom iz Oušan Ridža (Robert Luongo, Ocean Ridge), odlučio da snimi film koji će baciti ”novo svetlo na atentat u Dalasu”. Saznavši za ovo, legendarni novinar Lari King (Lawrence Harvey “Larry” King) pozvao je Rubija i Luonga da 27. marta 1992. gostuju u njegovoj emisiji ”Lari King šou” (The Larry King Show). Puljeze je Luongu pozajmio revolver kako bi ga prikazao pred kamerama i time doprineo uverljivosti scenarija. Dan nakon emisije, Luongo se sa oružjem u torbi uputio na Kapitol Hil (Capitol Hill), navodno u nameri da ga pokaže Tomasu Foliju (Thomas S. Foley), spikeru Predstavničkog doma SAD. No, policija ga je uhapsila zbog nošenja revolvera bez dozvole. Da bi rešio problem, Puljeze je angažovao advokata ali је tako otkrio svoj identitet. Sud je 20. aprila odbacio optužbu protiv Luonga i oružje vratio vlasniku.
Puljeze i saradnici su uskoro došli do ideje kako da unovče vlasništvo nad ”Kobrom”; odlučili su da iz revolvera u gumirano bure sa 200 litara vode (kao hvatač zrna) ispale do 5000 metaka, svaki projektil i čauru urame i, uz serifikat iz kojeg je oružja ispaljeno, prodaju ”u dobrotvorne svrhe ekološkim grupama poput Nacionalnog društva Džon Džejms Odubon (National Audubon Society)”. Ma koliko ideja izgledala perverzna, činjenica je da je u novembru 2013. jedno ovakvo zrno bostonska kuća ”RR Aukcije” (RR Auction Boston), prodavala po ceni od 300 do 2700 dolara! No, ispaljeni meci nisu doneli željeni profit pa je Puljeze je prvi put odlučio da revolver proda na aukciji održanoj 15. marta 2008. u hotelu Palms Casino Resort, Las Vegas. Nakon neuspele prodaje, u istoj kući je revolver ponovo ponudio i 15. septembra 2014. godine. Početna cena je bila – milion dolara. No, izgleda da tražena suma nije dostignuta i oružje se još uvek čuva u sefu Puljezeove kompanije.
