Rusija je obnovila proizvodnju jednog od najvećih i najsloženijih borbenih aviona na svetu, ali se među njenim vojnim analitičarima pojavljuje pitanje da li joj je za savremeno ratovanje zaista potreban tako skup bombarder. Tu-160M, poznat kao „Beli labud“, može da leti nadzvučnom brzinom, prelazi interkontinentalna rastojanja i nosi veliki broj krstarećih raketa. Međutim, razvoj naoružanja koje pogađa ciljeve udaljene hiljadama kilometara menja način na koji se koriste strateški bombarderi.
Danas takvi avioni sve češće služe kao dalekometne platforme za lansiranje projektila, umesto da samostalno prodiru kroz protivničku protivvazdušnu odbranu. Njihova proizvodnja pritom ostaje izuzetno zahtevna, naročito kada je reč o konstrukcijama sa krilima promenljive strele i motorima za nadzvučni let. Ruska vazduhoplovna industrija već je morala da uloži značajna sredstva kako bi obnovila tehnologije neophodne za izgradnju novih Tu-160M.
Upravo zbog toga pojavila se ideja koja na prvi pogled deluje neobično: vratiti u proizvodnju sovjetski bombarder čija je konstrukcija stara više od sedam decenija. Predlog ne podrazumeva restauraciju starih aviona, već izgradnju njihove savremene verzije sa novim motorima, elektronikom i raketnim naoružanjem. Njegovi zagovornici smatraju da bi Rusija tako mogla da dobije znatno brojniju flotu uz mnogo manje troškove.
Jedan Tu-160M ili pet modernizovanih Tu-16?
Ruski vojni analitičar Sergej Maržecki predložio je obnovu proizvodnje bombardera Tu-16, uz razvoj nove varijante koju označava kao Tu-16M. Prema njegovoj proceni, za sredstva potrebna za izgradnju jednog Tu-160M moglo bi da se proizvede četiri ili pet jednostavnijih aviona. Time bi se, smatra Maržecki, povećao broj raspoloživih nosača krstarećih raketa bez potrebe za masovnom proizvodnjom skupih nadzvučnih bombardera.
Argument se zasniva na ceni Tu-160M, koja se prema ugovoru iz 2018. procenjivala na približno 15 do 16 milijardi rubalja po avionu. Rusija je tada naručila deset novih bombardera za ukupno 160 milijardi rubalja, a program je zahtevao obnovu proizvodnih kapaciteta u Kazanju. Proizvođač je u oktobru 2026. potvrdio da je modernizacijom „Belog labuda“ obuhvaćeno približno 80 odsto avionskih sistema.
Maržecki predlaže zamenu originalnih motora Tu-16 savremenim PS-90A, sa ukupnim potiskom od približno 32 tone, kao i ugradnju nove avionike i sistema za upravljanje raketnim naoružanjem. Modernizovani avion bio bi podzvučan, jednostavniji za proizvodnju i manji od Tu-160M, čija dužina premašuje 54 metra. Prednost manjih dimenzija bila bi i mogućnost izgradnje standardizovanih zaštitnih hangara, što je dobilo na značaju posle napada dronovima na ruske vazduhoplovne baze.
Sovjetski Tu-16 kao osnova novog bombardera
Tu-16 prvi put je poleteo 1952. godine, a u sovjetsku vojnu upotrebu uveden je 1954, kao jedan od prvih mlaznih bombardera velikog dometa. Proizvedeno je više od 1.500 primeraka, uključujući bombarderske, izviđačke, protivbrodske i specijalizovane verzije. Avion je dostizao brzinu od približno 1.000 kilometara na čas, imao maksimalno borbeno opterećenje oko devet tona i dolet koji je u pojedinim konfiguracijama dostizao približno 7.200 kilometara.
Razvoj ove konstrukcije nije potpuno zaustavljen njenim povlačenjem iz sovjetske upotrebe, jer je Kina nastavila da proizvodi i modernizuje svoju porodicu H-6. Savremeni H-6K i njegove izvedenice koriste unapređene motore, novu avioniku i savremeno raketno naoružanje, čime su znatno udaljeni od originalnog sovjetskog aviona. Kinesko iskustvo pokazuje mogućnosti daljeg razvoja osnovne konstrukcije, ali i značaj neprekidnog održavanja proizvodnje, što Rusija kod Tu-16 nije imala.
Računica od 40 raketa H-101 ima ozbiljan problem
Najatraktivniji deo Maržeckijevog predloga odnosi se na broj projektila koje bi nova flota mogla istovremeno da lansira. Prema njegovoj zamisli, pet Tu-16M sa po osam raketa H-101 omogućilo bi lansiranje ukupno 40 projektila, dok jedan Tu-160M standardno nosi 12 takvih raketa u unutrašnjim odeljcima. Međutim, ta računica zanemaruje jedno od osnovnih ograničenja originalnog bombardera.
Jedna H-101 ima lansirnu masu od približno 2.300 do 2.400 kilograma, što znači da bi osam projektila težilo oko 19 tona, bez spoljašnjih nosača. Originalni Tu-16 mogao je da ponese približno devet tona borbenog tereta, pa bi predložena konfiguracija zahtevala znatno povećanje nosivosti, ozbiljne konstrukcione izmene i nova ispitivanja. Snažniji motori sami po sebi ne rešavaju ograničenja čvrstoće krila, maksimalne poletne mase i aerodinamičkog opterećenja.
Dodatni problem predstavlja radarski odraz aviona čija konstrukcija nije razvijana prema zahtevima smanjene uočljivosti. Zagovornici predloga ističu da bombarder sa raketama dometa više hiljada kilometara ne mora da ulazi u zonu dejstva protivničke PVO, što je jedan od argumenata za napuštanje skupog nadzvučnog koncepta. Rusija je već predstavila i H-BD, za koju navodi domet veći od 6.500 kilometara, dodatno povećavajući udaljenost sa koje strateška avijacija može da dejstvuje.
Zašto Rusija jednostavno ne nastavi sa Tu-95MSM?
Najveći konkurent ideji o novom Tu-16M zapravo nije Tu-160M, već postojeći Tu-95MSM, podzvučni strateški bombarder koji već koristi H-101. Njegova modernizovana verzija može da ponese do osam tih projektila na spoljašnjim nosačima, dok ruska industrija raspolaže infrastrukturom za održavanje i modernizaciju postojećih primeraka. Pokretanje proizvodnje Tu-16M zahtevalo bi novu dokumentaciju, proizvodne alate, ispitivanja i sertifikaciju praktično novog aviona.
Ograničeni proizvodni kapaciteti već predstavljaju izazov za obnovljeni program Tu-160M, čiji tempo isporuka ostaje znatno ispod ranijih ambicioznih planova. Rusija istovremeno razvija PAK DA, budući podzvučni bombarder sa smanjenom radarskom uočljivošću, koji bi trebalo da preuzme deo zadataka sadašnje strateške avijacije. U takvim okolnostima, novi program Tu-16M mogao bi da konkuriše postojećim projektima za iste stručnjake, fabrike i finansijska sredstva.
Predlog zasad nije zvanični program Tupoljeva niti ruske vojske, već pokušaj analitičara da se pronađe jeftinija alternativa za masovno lansiranje dalekometnih krstarećih raketa. Njegova osnovna ideja oslanja se na realnu promenu uloge bombarderske avijacije, ali procena da bi novi Tu-16M bio pet puta jeftiniji nije potkrepljena proizvodnim proračunima. Posebno ostaje otvoreno pitanje može li konstrukcija prvobitno projektovana za devet tona tereta ekonomično da se prilagodi naoružanju čija bi masa bila više nego dvostruko veća.
