Početkom šezdesetih godina Sovjetski Savez razvijao je raketno oružje za rat u kojem bi se nuklearni udari izvodili i neposredno iza linije fronta. Kopnenim snagama bile su potrebne rakete koje mogu da unište koncentracije neprijateljskih jedinica, komandne položaje, aerodrome i skladišta, bez angažovanja strateške avijacije. Takvo oružje moralo je da bude pokretno, brzo spremno za lansiranje i sposobno da prati tenkovske i motorizovane formacije.
Sovjetski konstruktori zato su sve više pažnje posvećivali samohodnim lansirnim vozilima i raketama na čvrsto gorivo. Umesto složenih postupaka punjenja tečnim gorivom, raketne jedinice dobijale su sredstva koja su mogla da se premeštaju putevima i dejstvuju sa privremenih položaja. Velika razorna moć nuklearnih bojevih glava pritom je omogućavala da se prihvate odstupanja koja bi kod obične municije bila neprihvatljiva.
Upravo na takvoj koncepciji nastala je jedna od najpoznatijih sovjetskih taktičkih raketa, Luna-M. Njena konstrukcija bila je jednostavna, ali je sistem predstavljao značajan korak u razvoju pokretnog raketnog naoružanja. Iskustva sa njom kasnije su primorala sovjetske konstruktore da potpuno promene pristup upravljanju raketama i preciznosti gađanja.
Luna-M: raketa od dve i po tone na osam točkova
Razvoj sistema 9K52 Luna-M započeo je 1961. godine u moskovskom NII-1, kasnije poznatom kao Moskovski institut termotehnike, uz saradnju konstruktorskog biroa OKB-329. Prvo probno lansiranje rakete 9M21 izvedeno je 27. decembra iste godine, dok su ispitivanja kompletnog sistema sa samohodnim lanserom završena 1964. godine. Luna-M je tada primljena u naoružanje Sovjetske armije, a serijska proizvodnja lansirnih vozila organizovana je u fabrici Barikadi u Volgogradu.
Nova raketa mogla je da dostigne približno 65 do 70 kilometara, što je predstavljalo znatno povećanje dometa u odnosu na prethodni sistem 2K6 Luna. Jednostepena raketa 9M21 koristila je motor na čvrsto gorivo, bila je dugačka oko 9,4 metra i imala lansirnu masu od približno 2,5 tone. U zavisnosti od verzije, nosila je visokoeksplozivno-parčadnu, kasetnu, hemijsku ili nuklearnu bojevu glavu.
Posebno zanimljivo rešenje bio je lanser 9P113, postavljen na četvoroosovinsku šasiju ZIL-135LM sa pogonom 8×8. Vozilo su pokretala dva benzinska motora ZIL-375Ja, svaki snage približno 180 konjskih snaga. Takva konstrukcija omogućavala je kretanje po zahtevnom terenu, dok je maksimalna brzina na putu dostizala oko 60 kilometara na čas.
Lanser koji je mogao sam da utovari raketu
Za razliku od ranijih sistema, čije je opsluživanje zahtevalo dodatnu dizaličnu opremu, Luna-M je dobila sopstvenu hidromehaničku dizalicu nosivosti 2,7 tona. Njome je posada mogla da preuzme raketu sa transportnog vozila 9T29 i postavi je na lansirnu šinu, ali i da zameni bojevu glavu. Transportno vozilo, takođe zasnovano na šasiji ZIL-135LM, prevozilo je tri rezervne rakete.
Prilikom pripreme za lansiranje, vozilo se stabilizovalo pomoću dva zadnja navojna oslonca, dok se šina podizala pod odgovarajućim uglom. Priprema nije zahtevala infrastrukturu stalnog raketnog položaja, što je omogućavalo premeštanje baterija i dejstvo sa različitih lokacija. Upravo je mobilnost predstavljala jednu od najvećih prednosti Lune-M.
Nuklearna bojeva glava nije mogla da nadoknadi promašaj
Najveći nedostatak sistema nalazio se u samoj raketi. Model 9M21 nije imao sistem za aktivno upravljanje putanjom nakon lansiranja, već je leteo po unapred određenoj balističkoj putanji. Stabilnost su obezbeđivali rotacija oko uzdužne ose i aerodinamički stabilizatori, dok su na pojedinim verzijama korišćene i aerodinamičke kočnice.
Preciznost je zavisila od pravilnog određivanja položaja lansera, ugla lansiranja, meteoroloških uslova i karakteristika raketnog motora. Odstupanja su se merila stotinama metara, a prema različitim podacima kružno verovatno odstupanje iznosilo je približno 400 do 700 metara, zavisno od verzije i uslova gađanja.
Za raketu sa nuklearnom bojevom glavom takva preciznost mogla je biti dovoljna protiv većih koncentracija trupa i površinskih ciljeva. Međutim, ni nuklearno punjenje nije garantovalo uništenje dobro zaštićenog podzemnog komandnog mesta ili pojedinačnog utvrđenog objekta. Kod konvencionalnih bojevih glava problem je bio još izraženiji, jer je velika količina eksploziva mogla da završi predaleko od nameravanog cilja.
Sovjetska armija ipak je u velikom broju nabavljala Lunu-M, a sistem je izvožen i u druge države. Jugoslovenska narodna armija raspolagala je sa 12 lansera Luna-M, koji su se nalazili u sastavu raketne artiljerije. Poslednje gađanje ovim sistemom u JNA izvedeno je 1990. godine na poligonu kod Kalinovika.
Luna-3: pokušaj poboljšanja koji se završio neuspehom
Sovjetski konstruktori pokušali su da uklone osnovni nedostatak Lune-M bez razvoja potpuno novog raketnog sistema. Godine 1966. započet je projekat Luna-3, koji je predviđao jednostavan sistem korekcije putanje pomoću aerodinamičkih upravljačkih elemenata. Zamisao je bila da se značajno smanji rasipanje projektila na najvećem dometu.
Ispitivanja izvedena tokom 1968. i 1969. godine nisu donela očekivano poboljšanje. Sistem korekcije nije radio dovoljno pouzdano, a zabeležena odstupanja bila su čak veća nego kod osnovne rakete Luna-M. Projekat je obustavljen, jer je postalo jasno da su za znatno preciznije gađanje potrebni drugačija konstrukcija i razvijeniji sistem upravljanja.
Točka: isti domet, ali potpuno drugačija raketa
Sovjetski konstruktorski biro u Kolomni započeo je 1967. godine razvoj novog taktičkog raketnog sistema pod rukovodstvom Sergeja Nepobedimog. Rezultat je bio 9K79 Točka, čija su fabrička ispitivanja počela 1971. na poligonu Kapustin Jar. Sistem je zvanično primljen u naoružanje u avgustu 1975. godine.
Za razliku od Lune-M, Točka je koristila vođenu raketu sa inercijalnim sistemom upravljanja, koji je tokom leta omogućavao korekciju putanje. Time je raketa dobila mogućnost znatno preciznijeg gađanja određenih ciljeva, umesto oslanjanja isključivo na početni položaj lansirne šine i balistiku leta.
Zanimljivo je da maksimalni domet prve Točke nije bio veći od dometa Lune-M. Iznosio je oko 70 kilometara, ali je nova raketa mogla da pogodi cilj sa neuporedivo manjim odstupanjem. Koristila je konvencionalne i nuklearne bojeve glave, dok je sistem 9K79 bio postavljen na mobilni lansirni transporter BAZ-5921.
Modernizovana Točka-U, uvedena 1989. godine, povećala je domet na 120 kilometara. Unapređeni pogonski sistem, navigaciona oprema i upravljanje omogućili su dalje poboljšanje borbenih mogućnosti. Time je sovjetska taktička raketna artiljerija definitivno prešla sa nevođenih raketa namenjenih gađanju širih zona na sisteme sposobne za dejstvo protiv konkretnijih vojnih ciljeva.
Od Točke preko Oke do Iskandera
Dalji razvoj u Kolomni doveo je do sistema 9K714 Oka, primljenog u naoružanje 1980. godine. Oka je imala domet do 400 kilometara i napredniji sistem upravljanja, ali je uništena u okviru sovjetsko-američkog Sporazuma o raketama srednjeg i kraćeg dometa iz 1987. godine, iako njen deklarisani domet nije dostizao donju granicu od 500 kilometara obuhvaćenu sporazumom.
Sergej Nepobedimi i njegov konstruktorski biro već krajem osamdesetih započeli su razvoj naslednika. Iz tog programa nastao je operativno-taktički sistem 9K720 Iskander, čija je modernizovana varijanta Iskander-M primljena u naoružanje Ruske armije 2006. godine.
Iskander-M sa raketom 9M723 predstavlja tehnološki daleko složenije oružje od svojih sovjetskih prethodnika. Njegovo upravljanje zasniva se na inercijalnoj navigaciji, uz dodatne mogućnosti korekcije i navođenja zavisno od verzije rakete. Projektil može da izvodi manevre tokom leta, što istovremeno poboljšava mogućnosti prilaska cilju i otežava protivraketno presretanje.
Razvoj od Lune-M do Iskandera tako obuhvata više od četiri decenije rada dve različite konstruktorske škole. Prva je usavršavala nevođene rakete i mobilne lansere, dok je druga razvijala sisteme sposobne da upravljaju putanjom projektila od lansiranja do cilja. Neposredna konstruktorska linija od Točke prema Iskanderu prolazila je kroz iskustva sa Okom, dok je Luna-M pripadala prethodnoj generaciji, u kojoj su domet, mobilnost i snaga bojeve glave imali prednost nad preciznošću.
