Vetar ne poznaje granice. O ratovima za vodu pisali smo svojevremeno (https://oruzjeonline.com/2026/04/06/borba-za-izvor-zivota-za-vodu-ratovi-buducnosti-vec-su-poceli/). Oni su na Bliskom istoku počeli još 1940. godine. Oružani, krvavi ratovi budu i prođu. U njihovoj senci ostanu ovi koji su esencijalni, u kojima se strada bez ispaljenog metka. I među njima ima različitih.
Dok svi ekološki pokreti na svetu (tzv. „zeleni“) insistiraju i upozoravaju na etnocid nad vodama, šumama i prirodnim bogatstvima, u toku su specifični sukobi koji će biti sve izraženiji i sve veći. To su ratovi za čist vazduh kao strateški uslov fizičkog opstanka.
To što se u mnogim velikim gradovima širi neprijatan miris, to je posebna priča koja se odnosi i na unutrašnju lokalnu organizaciju – obaveze filtriranja gasova, otpadnih voda, smeštaj deponija, centralnog grejanja itd. To se može regulisati. Postoji mnogo veće iskušenje na koje ljudi ne mogu da utiču (na svu sreću), ali mogu da se prilagode i da promene navike…a to ljudskom rodu veoma teško ide, kako smo se do sada uverili. Na prvom mestu su pohlepa i profit, a onda stižu i prirodne pojave, jače od ljudi. O čemu je reč?
Ruža vetrova
Na nju čovek ne može uticati. Krenimo od jednog primera koji je naš, srpski, pa ćemo lakše pratiti temu. Između Golupca i Velikog Gradišta, na obali Dunava, ponekad se može videti neobična pojava: zemljište, rastinje i površine oko kuća pobele od fine prašine koju donosi vetar s druge strane velike reke, gotovo jezera; ponekad budu i boje rđe, zavisi šta je vetar potkačio i podigao. U blizini rumunskog mesta Moldova Nouă i na ostrvu koje se nalazi usred Dunava, nataložena su velika odlagališta jalovine nastale preradom prevashodno bakarne rude. Ta flotacija više ne radi, ali je otpad još uvek tu.
Kompanija „Moldomin“( Moldomin S.A. Moldova Nouă) je bankrotirala i prestala s radom 2006. godine. Ostala su ogromna otvorena jalovišta (TăușaniiBosneag) locirana kraj same obale Dunava, odnosno rumunsko-srpske granice. Tokom sušnih i vetrovitih perioda, jak vetar (gornjak / košava) podiže finu, toksičnu prašinu zasićenu teškim metalima (bakar, cink, olovo) sa isušenih površina jalovišta i nosi je preko reke. Ova prašina decenijama zagađuje vazduh, zemljište i useve u naseljima na suprotnoj obali (Veliko Gradište, Golubac, Požeženo, Vinci, Usje i okolina). Ostaci tehnološkog procesa i dalje kontaminiraju podzemne vode i sliv Dunava teškim metalima i kiselim rudničkim vodama.
Ovo nije samo lokalni ekološki problem. Stručna istraživanja bavila su se sastavom prašine, njenim rasprostiranjem i mogućim posledicama po zemljište i kvalitet vazduha. Jedan industrijski problem tako je postao prekogranični problem, a prirodna pojava – vetar – postao je njegov generator prenoseći posledice preko granica i administrativnih nadležnosti. Dok je naša država trpela tu pojavu kao lokalnu u vreme kada smo s Rumunima razvijali intenzivnu bilateralnu saradnju na zajedničkom projektu hidroelektrana kao i bombardera-jurišnika „Orao“, narod je trpeo u ime viših ciljeva.
No, tu se nalaze i velika vikend-naselja koja višestruko po brojnosti premašuju u sezoni meštane i predstavljaju realan turistički potencijal. Ta naselja polako izumiru. „Vikendaši“ koji periodično dolaze mogu da odu odatle ili prodaju vikendice; meštani koji se rađaju, žive i tu umiru, ne mogu. I to nije jedino mesto u našoj zemlji koje ima takve probleme.
Vazduh se može analizirati, ali ga je mnogo teže nadzirati, a nemoguće ga je zaustaviti. Može li i on postati sredstvo pritiska, izvor sukoba ili čak povod za rat? Nije svako prekogranično zagađenje objava rata, ali je svakako potencijalno pitanje međunarodne bezbednosti. Ako se dokaže namera, plansko izazivanje štete ili korišćenje zagađenja radi prinude, ulazimo u drugu kategoriju. Ekološki problemi, kako vidimo, imaju više dimenzija i njihovo stepenovanje je proučeno, kao što su i mogući pravci eskalacije očigledni.
● Oni počinju od odlagališta čiji nusprodukti obavezno stignu i do vodotokova. Treba se setiti Lima. U njega se uporno, godinama bacaju hiljade tona plastike, smeća, mašine za pranje veša, školjke automobila, mrtve životinje, itd. Države imaju pravno regulisane odnose kada je reč o rekama koje su granične ili prelaze iz jedne države u drugu, ali je uvek pitanje ko se i koliko toga pridržava. Po pravilu, oni koji su uzvodno bahatiji su u tom procesu. Može im se.
● Vode se mogu nekako kontrolisati filtriranjem, ali i to ima svoje granice upotrebljivosti. Dim i isparenja koja prelaze granicu poštujući isključivo ružu vetrova mogu se regulisati samo tu gde su nastali – ugradnjom složenih i skupih filtera. Onaj na čiju teritoriju pređu aero-zagađenja ne može uticati na njih direktno na svom nebu, što stvara pritisak da se problem rešava asimetričnim političkim ili ekonomskim kontramerama prema zagađivaču.
● Ekologija na taj način postaje i bezbednosni problem. Industrijski objekti, a posebno nuklearne i termoelektrane, nalaze se kraj velikih vodotokova koji najčešće prolaze kroz više država. Može se dogoditi da neki ekološki proboj najmanje ugrozi državu u kojoj se dogodio. Ako se setimo intenzivnog korišćenja vodotoka Dunava i letošnjih havarijskih intervencija na brojnim termoelektranama i hidroelektranama (posebno na bugarskoj NE Kozloduj) problem će nam biti jasniji i slikovitiji. Evropa je, kao gusto naseljena površina, idealan primer za ovu pojavu. U njoj svi zavise jedni od drugih.
● Ako se opasne materije, otrovi i hemikalije namerno oslobađaju, uništavajući biljni i životinjski svet i ugrožavajući fabrike vode u donjem toku, onda eto razloga za spor, pa i sukob.
● Na taj način ekološki problem postaje i državni, odnosno strateški. Taj rat više nema klasičan front, ali ga vrlo brzo može napraviti. Bombardovanje nuklearnih postrojenja na Bliskom i Srednjem istoku nam je odlično pokazalo kuda to vodi.
Aktuelizacija problema
I ovi sukobi imaju svoju predistoriju. Između Kanade i SAD od 1928. do 1941. godine trajao je značajan spor koji nije doveo do rata, ali je izazvao niz drugih posledica koje su tretirane precedentim pravom. Slučaj Trail Smelter je odličan primer za to. Garež i dim iz kanadske topionice sadržao je sumpor-dioksid koji je, zavisno od atmosferskih uslova, prelazio granicu i nanosio štetu u državi Vašington.
Krivac za to bila je topionica cinka i olova u vlasništvu kompanije Consolidated Mining and Smelting Company (COMINCO) u mestu Trail, Britanska Kolumbija, Kanada. Grad se nalazi desetak kilometara severno od granice sa SAD. Arbitraža je 1941. potvrdila načelo da država ne sme koristiti svoju teritoriju tako da ozbiljnom štetom ugrožava teritoriju druge države, kada je šteta jasno dokazana. To nije bio rat, ali jeste bio sukob oko posledica korišćenja vazduha kao nevidljivog prenosioca štete.
Šezdesete i sedamdesete – kisele kiše i međunarodna politika
Istraživanja su pokazala da zagađujuće materije mogu putovati stotinama, pa i hiljadama kilometara. Tako se ekološki problem pretvorio u pitanje odgovornosti država čije emisije ugrožavaju druge zemlje. Rezultat je bila Konvencija UN/ECE (United Nations Economic Commission for Europe) o prekograničnom zagađenju vazduha na velikim udaljenostima, potpisana 1979. godine, a stupila na snagu 1983.
Prekogranično zagađenje nije više samo predmet akademske ekologije. Ono je već decenijama uređeno međunarodnim sporazumima. Prema nekim istraživanjima samo da navedemo, bez ulaženja u druge detalje, da su isparenja koja su nastala tokom bombardovanja Jugoslavije, očitavana u Lionskom i Meksičkom zalivu, nakon što je obišla Zemlju nekoliko puta.
Od industrijskog spora do bezbednosnog rizika
Kada se industrijski objekti nalaze blizu granice, posledice emisija zavise od položaja izvora, reljefa, meteorologije, visine dimnjaka, kapaciteta filtera i vrste zagađivača. U kriznim okolnostima to može postati pitanje energetske bezbednosti, zaštite stanovništva, političkog pritiska ili sabotaže. Ipak, da bismo takvu pojavu nazvali ratom za vazduh, morali bismo da pokažemo nešto više od štete – da je vazduh postao sredstvo strateškog nadmetanja ili sukoba.
A „žute kiše“?
Ovde ulazimo u znatno drugačiju oblast: navode o upotrebi hemijskih ili bioloških agenasa u jugoistočnoj Aziji i Avganistanu tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Slučaj poznat kao Yellow Rain bio je predmet ozbiljnih naučnih i političkih sporova. U pojedinim analizama objavljivani su nalazi koji su podržavali tvrdnje o prisustvu toksina; druga istraživanja i naknadne procene osporavali su tumačenje tih nalaza i ukazivali na alternativna objašnjenja.
U jednoj detaljnoj retrospektivnoj analizi zaključeno je da dostupni dokazi podržavaju objašnjenja koja ne zahtevaju upotrebu biološkog oružja. Druga studija, iz 2007. godine, smatrala je da hipoteza o upotrebi agenasa ima ozbiljnu potporu, ali da se konačan sud ne može doneti. „Žute kiše“ jesu primer koliko je problem aerozagađenja, utvrđivanje njegovog porekla i namere složen.
Industrijska geografija kao vojno pitanje
Položaj hemijskih postrojenja, rafinerija, termoelektrana i metalurških kompleksa može imati posledice daleko izvan države u kojoj se nalaze. U slučaju havarije ili napada, granica ne zaustavlja oblak zagađivača. Kako se to tiče vojske?
Ona je osposobljena za izviđanje i zaštitu od hemijskih i industrijskih opasnosti. Detekcija agenasa, meteorološko praćenje, modelovanje kretanja oblaka i zaštita jedinica pripadaju konkretnim vojnim sposobnostima pa smo već stupili na vojno osetljivo tle gde odluke ne donose samo političari, već i vojnici.
Sabotaža, napad i posledice po susednu državu
Namerno izazvana havarija može proizvesti prekogranične posledice bez klasičnog napada na teritoriju suseda. Ali da li je reč o ratnom činu, terorizmu, sabotaži ili industrijskoj nesreći zavisi od činjenica i pravnog konteksta.
- Hronično zagađenje: dugotrajno, predvidivo i često politički sporno delovanje industrijskih izvora.
- Akutno oslobađanje opasnih materija: havarija, napad ili sabotaža koji u kratkom roku mogu ugroziti veliko područje.
Prva pojava pripada prvenstveno ekološkoj i međunarodnopravnoj politici, mada može izazivati ozbiljne sukobe. Druga neposredno otvara pitanja vojne zaštite, civilne odbrane, izviđanja i upravljanja posledicama. Svi žele čist vazduh, čistu vodu i zdravu životnu sredinu. Čovek može da bude svestan ekoloških problema, a da na izborima glasa prvenstveno zbog zaposlenja, poreza, nacionalnog identiteta, socijalne politike, bezbednosti ili odnosa prema tradiciji.
Ekologija mu je važna, ali nije nužno presudna kada bira vlast. To, naravno, ne znači da su zeleni pokreti osuđeni na nemoć. Ekološka politika može da se ostvaruje i kroz druge stranke, lokalne inicijative, zakone, sudove i međunarodne sporazume. Ali time dolazimo do još zanimljivijeg pitanja: ako je cilj gotovo univerzalan, zašto politička snaga koja ga zastupa nije srazmerna toj saglasnosti?
Da li zaista treba da podsećamo na najveću opasnost – nivo ugroženosti zdravlja, povećanog obima autoimunih bolesti, odnosno smanjenog otpora ljudi da se od bolesti brane? Odrastaju generacije koje će biti sve neotpornije jer se čovek sporije prilagođava (mutira) nego što to čini priroda oko njega. Kada je napolju zagušljivo neće nam mnogo pomoći to što ćemo zatvoriti prozor, već što ćemo otvoriti oči.
