Od povratka Donalda Trampa u Belu kuću, pitanje završetka rata u Ukrajini sve otvorenije razdvaja političke centre koji su prethodnih godina nastupali gotovo jedinstveno. Vašington pokušava da uspostavi direktne pregovaračke i ekonomske kanale sa Moskvom, dok London, evropske institucije i deo američkog Kongresa insistiraju na nastavku pritiska kroz sankcije, vojnu pomoć i ograničavanje ruskih energetskih prihoda. Poslednjih meseci razlika između tih strategija postala je vidljiva kroz konkretne odluke, a ne samo kroz diplomatske izjave.
U međuvremenu, rat se nastavlja, energetska infrastruktura ostaje među glavnim metama, a svaki pokušaj dogovora prati pitanje ko će prihvatiti njegove uslove i kakve će posledice imati po odnos snaga. Posebno je zanimljivo što se američki unutrašnjopolitički interesi sada sve direktnije prepliću sa ruskim energetskim mogućnostima. Zbog sukoba sa Iranom i visokih cena goriva, Trampova administracija počela je da razmatra poteze koji bi donedavno bili gotovo nezamislivi u okviru američke sankcione politike.
Deveti oktobar 2026. doneo je naročito upečatljiv sled događaja. Američki i ruski predsednik postigli su energetski dogovor, Vašington je odmah izdao odgovarajuću dozvolu, a Moskva najavila ukidanje sopstvenih izvoznih ograničenja. Nekoliko sati kasnije ruska protivvazdušna odbrana ponovo je dejstvovala protiv ukrajinskih dronova, dok je u Rostovu na Donu izbio veliki požar na naftnom terminalu.
Tramp i Putin postigli dogovor, države odmah povukle konkretne poteze
Donald Tramp je 9. oktobra objavio da je tokom telefonskog razgovora sa Vladimirom Putinom postignut sporazum o povećanju isporuka ruskog dizela američkom i svetskom tržištu. Prema američkom predsedniku, Rusija bi trebalo da obezbedi početnih 300.000 tona, zatim dodatnih 500.000 tona tokom novembra i milion tona nakon toga. Pominje se i mogućnost narednih isporuka od tri miliona tona, zavisno od stanja ruskih rafinerija.
Ruska strana potvrdila je spremnost za saradnju. Vicepremijer Aleksandar Novak saopštio je da Moskva prevremeno počinje da ukida ograničenja izvoza dizela, uz mogućnost prvih isporuka već tokom oktobra. Ruski predsednički savetnik Jurij Ušakov dodatno je potvrdio da su dvojica predsednika razgovarala o širim ekonomskim inicijativama, a ne isključivo o jednoj isporuci goriva.
Istog dana američko Ministarstvo finansija izdalo je opštu dozvolu broj 135, kojom se do 7. aprila 2027. omogućavaju određene transakcije povezane sa prodajom, transportom i uvozom dizela ruskog porekla. Sankcioni režim prema Rusiji nije ukinut u celini, ali je otvoren konkretan izuzetak za energent koji je zbog krize na Bliskom istoku postao izuzetno skup.
Ovaj dogovor ne predstavlja potvrdu završetka rata niti automatski znači obnovu svih američko-ruskih ekonomskih odnosa. Ipak, prvi put je jedna velika promena sankcione politike neposredno povezana sa telefonskim dogovorom dvojice predsednika i praćena odgovarajućim administrativnim merama obe države.
Šest američkih zahteva Kijevu nije zaustavilo napade na ruske rafinerije
Zanimljiv detalj pojavio se 10. oktobra, kada je Axios objavio informacije američkog zvaničnika upoznatog sa pregovorima. Prema njegovom svedočenju, Trampova administracija najmanje šest puta tražila je od Volodimira Zelenskog da obustavi napade na ruske rafinerije, jer su oni dodatno smanjivali ponudu dizela i povećavali pritisak na svetsko tržište. Kijev te zahteve nije prihvatio, nastavljajući operacije koje smatra važnim sredstvom ekonomskog pritiska na Rusiju.
Ovaj spor nije nastao tokom poslednjeg telefonskog razgovora dvojice predsednika. Još u septembru Tramp je direktno tražio od Zelenskog da prestane sa napadima na rusku naftnu infrastrukturu, dok je Vašington pokušavao da dogovori uzajamnu obustavu udara po energetskim objektima. Ukrajinski predsednik tada je izražavao spremnost na takav dogovor, ali pod uslovom da Rusija istovremeno obustavi napade na ukrajinsku energetiku.
Razlika između dve pozicije bila je suštinska. Tramp je prvenstveno pokušavao da ukloni jedan od uzroka nestašice dizela, dok je Kijev insistirao da odustajanje od napada mora biti deo obostranih ustupaka. Kada takav sporazum nije postignut, Bela kuća odlučila je da problem snabdevanja rešava neposredno sa Moskvom.
Nekoliko sati posle dogovora goreo naftni terminal u Rostovu
Tokom večeri 9. oktobra i noći na 10. oktobar usledio je novi masovni napad bespilotnim letelicama na Rostovsku oblast. Guverner Jurij Sljusar saopštio je da su ruske snage PVO oborile više od 50 dronova, dok je u Rostovu na Donu izbio požar. Prvi izveštaji nisu precizirali koji je industrijski objekat zahvaćen vatrom.
Naknadnom analizom snimaka i fotografija sa terena ruski medij ASTRA locirao je požar na naftnom pretovarnom terminalu NZNP, povezanom sa Novošahtinskim pogonom za preradu nafte. Ukrajinska pravda prenela je snimke i rezultate geolokacije, dok je terminal identifikovan kao objekat koji služi za skladištenje i pretovar naftnih derivata. Nije potvrđeno da su pogođena i sama rafinerijska postrojenja, a razmere oštećenja terminala još nisu potpuno utvrđene.
Vremenski sled događaja posebno privlači pažnju jer se napad dogodio neposredno nakon američko-ruskog dogovora o povećanju izvoza goriva. Ipak, precizan podatak da je od završetka telefonskog razgovora do pogotka prošao samo jedan sat nije potvrđen, a napadi na rusku naftnu infrastrukturu traju znatno duže. Čak i bez takve vremenske podudarnosti, politička protivurečnost ostaje očigledna: Vašington pokušava da poveća dostupnost ruskog dizela, dok Kijev nastavlja da napada infrastrukturu od koje ta dostupnost zavisi.
London i Brisel nastavljaju politiku sankcija
Britanska vlada je 8. oktobra, dan pre razgovora Trampa i Putina, objavila novi paket od 38 sankcionih mera, usmerenih na ruske naftne kompanije, tankere i dobavljače vojnoindustrijskog sektora. Šef britanske diplomatije Ed Miliband istovremeno je boravio u Ukrajini, gde je najavio dodatnu pomoć i poručio Moskvi da London neće odustati od pritiska. Prema britanskom Ministarstvu spoljnih poslova, sankcionim režimom sada je obuhvaćeno više od 90 odsto ruskih kapaciteta za proizvodnju nafte.
Evropska unija takođe nastavlja svoju sankcionu politiku, nezavisno od najnovijeg američkog dogovora. Savet EU je 8. oktobra produžio određene restriktivne mere protiv Rusije do oktobra 2027. godine, dok evropske institucije zadržavaju ograničenja u oblasti trgovine energentima. Za razliku od američkog Ministarstva finansija, Brisel nije doneo odgovarajuću odluku kojom bi otvorio evropsko tržište za ruski dizel.
Takva razlika sve više komplikuje odnose unutar zapadnog bloka. London i evropske vlade smatraju da bi popuštanje sankcija bez prethodnog političkog sporazuma omogućilo Moskvi da obnovi prihode i nastavi rat, dok Tramp ruske energente posmatra i kao instrument stabilizacije tržišta. Dve strategije sada se neposredno sudaraju u trenutku kada američki predsednik pokušava da održi pregovarački kanal sa Putinom.
Američke demokrate otvoreno protiv
Reakcija iz američkog Senata usledila je gotovo odmah. Lider demokrata Čak Šumer, zajedno sa senatorkama Džin Šahin i Elizabet Voren, objavio je zajedničko saopštenje u kojem se dogovor o dizelu naziva izdajom Ukrajine, evropskih saveznika i američke nacionalne bezbednosti. Demokratski senatori optužili su Trampa da zbog visokih cena goriva, izazvanih i ratom sa Iranom, sada omogućava Rusiji dodatne prihode.
Njihovo protivljenje ima i unutrašnjopolitičku dimenziju. Sjedinjene Države početkom novembra očekuju međuizbori za Kongres, dok visoke cene dizela neposredno pogađaju transport, poljoprivredu i troškove života američkih građana. Tramp pokušava da obori cenu goriva, a demokrate njegov dogovor sa Putinom koriste kao argument protiv spoljne i ekonomske politike Bele kuće.
Protivljenje sporazumu nije ograničeno samo na demokrate, jer su ga kritikovali i pojedini republikanski zakonodavci. Ipak, demokratsko rukovodstvo u Senatu jasno se svrstalo uz nastavak sankcionog pritiska, čak i kada američka administracija procenjuje da takva politika dodatno otežava snabdevanje energentima.
Sukob mnogo širi od dizela
Samo par dana pre energetskog sporazuma Trampa i Putina ponovo je krenula informaciona kampanja o još ambicioznijim razgovorima. Prema Rojtersovom tekstu od 8. oktobra, američki i ruski predstavnici razmatrali su mogućnost ulaska američkog investitora u gasovode Severni tok. U kontaktima su učestvovali Džared Kušner i Kiril Dmitrijev, dok bi takav poslovni model omogućio američkom kapitalu prihod od budućeg transporta ruskog gasa prema Evropi.
Razgovori su obuhvatili i druge energetske poslove, uključujući mogućnost preuzimanja dela međunarodne imovine ruskog Lukoila. Takve inicijative pokazuju da Trampova administracija ne razmatra samo kratkoročno ublažavanje sankcija, već istražuje šire modele buduće američko-ruske ekonomske saradnje. Međutim, razgovori o Severnom toku još nisu doveli do sporazuma, a nemačka i evropska pravna ograničenja ostaju ozbiljna prepreka.
Tu se pojavljuje strateška razlika između Vašingtona i evropskih prestonica. Američki kapital mogao bi da dobije mesto u energetskim tokovima između Rusije i Evrope, dok bi evropske države morale da odlučuju da li prihvataju povratak ruskog gasa pod drugačijom vlasničkom strukturom. Model koji je do nedavno Vašington predstavljao kao neprihvatljivu energetsku zavisnost sada se razmatra kao mogući poslovni aranžman sa američkim učešćem.
Ko odlučuje o nastavku rata, a ko preuzima odgovornost?
Od Trampovog povratka u Belu kuću traje sukob koji prevazilazi rat u Ukrajini. Dok Vašington i Moskva pokušavaju da otvore prostor za direktne političke i ekonomske dogovore, London, Brisel i američke demokrate nastavljaju da insistiraju na mehanizmima uspostavljenim tokom prethodnih godina. Razlike više nisu ograničene na pitanje teritorija, primirja ili vojne pomoći Kijevu, već zahvataju samu raspodelu moći i pravila po kojima će funkcionisati budući međunarodni poredak.
Energetika pruža posebno upečatljiv primer. Kako pokazuje dvogodišnja hronologija američkih pokušaja preuzimanja kontrole nad Severnim tokom, interesovanje američkog kapitala za ruski gas nije nastalo sa poslednjim razgovorom Trampa i Putina. Projekat koji je trebalo da ostane simbol prekinutih odnosa Rusije i Evrope ponovo se razmatra kao mogući zajednički posao Moskve i Vašingtona, dok Brisel i Berlin pojačavaju prepreke njegovom pokretanju.
Gotovo istovremeno, sličan sukob odvija se na naizgled potpuno drugom terenu. Međunarodni krivični sud u Hagu našao se pod dvostrukim udarom Vašingtona i Moskve, nakon što je Trampova administracija sankcionisala instituciju, a Rusija zatražila izručenje devetoro njenih predstavnika. Evropske države sada brane međunarodni pravosudni mehanizam čije funkcionisanje američka vlast otvoreno dovodi u pitanje, dok se Moskva protiv njega bori sopstvenim pravnim i političkim sredstvima.
Povezanost ovih događaja nije u postojanju jednog zajedničkog sporazuma Trampa i Putina, već u posledicama njihovih odluka po odnose moći oblikovane tokom prethodnih decenija. Sankcije, međunarodni sudovi, kontrola energetskih tokova i vojna podrška saveznicima predstavljali su instrumente poretka u kojem je Vašington imao odlučujuću ulogu, a evropske prestonice značajan politički oslonac. Sada deo tih instrumenata osporava upravo aktuelna američka administracija, dok političke strukture koje su ih godinama hranile pokušavaju da sačuvaju njihovu dosadašnju funkciju.
Rat u Ukrajini postao je jedno od glavnih poprišta tog razilaženja. Trampova administracija nastoji da pregovorima i ekonomskim aranžmanima postigne rezultate koje smatra korisnim za američke interese, dok London, evropske institucije i američka opozicija upozoravaju da bi popuštanje pritiska omogućilo Rusiji da ojača svoje pozicije. Kijev verno prati tu liniju, nastavlja operacije i odbija ustupke koje predstavlja jednostranim, uključujući obustavu napada na rusku energetsku infrastrukturu bez odgovarajućih ruskih obaveza.
Politički akteri pritom ne moraju zajednički planirati svaki potez da bi njihove odluke doprinosile očuvanju iste strategije. Dovoljno je pratiti ko blokira određene sporazume, ko zahteva nastavak sankcija, ko finansira vojne operacije i kakve posledice takve odluke proizvode. Upravo se tu nalazi pitanje odgovornosti koje se često gubi između diplomatskih saopštenja i svakodnevnih ratnih izveštaja.
Za stanovništvo Ukrajine, kao i za evropske građane koji snose ekonomske posledice sukoba, politička nadmetanja oko budućeg svetskog poretka nisu apstraktna rasprava. Njihovu cenu određuju odluke donete u Londonu, Briselu, Vašingtonu, Moskvi i Kijevu, pri čemu svaki politički centar odgovornost za nastavak sukoba pripisuje drugima. Dok se istovremeno otvaraju pregovori o izuzetno vrednim energetskim poslovima, rat se nastavlja, a oni koji donose odluke o njegovom produžavanju ostaju daleko od posledica koje te odluke svakodnevno proizvode.
